U pismu ministru trgovine i turizma Slobodanu Milosavljeviću povodom ostavke sa mesta predsednika Saveta za promociju Srbije, Ivan Tasovac daje jasnu sliku zemlje u kojoj živimo i Vlade koja nas vodi:

(preuzeto sa sajta standard.rs , hvala blogeru opetnaistommestu koji mi je skrenuo pažnju na ovaj tekst)

Poštovani gospodine ministre,

Podnosim neopozivu ostavku na mesto predsednika Saveta za promociju Srbije i na članstvo u Savetu.

Ostavku ne podnosim zbog neslaganja sa Vladom Srbije i Ministarstvom trgovine i turizma, u čijem sastavu je radio Savet. Naprotiv,

     Pošto sam okupala i uspavala muža i decu, pristavih supicu za sutra i kao svaka prosečna srpska trudbenica i domaćica, reših da napišem blog, dušu da olakšam.

      Negde tu oko Nove godine upadoh u Zonu sumraka i nikako iz nje da se iščupam. Sve je počelo novogodišnjim bonusom koji smo rešili da uložimo u nekretnine: novi šporet, dvd plejer i fen. Obiđosmo silesiju prodavnica u potrazi za savršenstvom (čitaj - nešto što možemo da platimo, a čuli smo za proizvođača) i sve je izgledalo idilično. Dođosmo kući, kad u kutiji za dvd nema kabla. Eto, greške su moguće. Ne, ne možemo mi da vam donesemo novi, dođite  vi sutra. A, jeste, sutra je nedelja, vidimo se u ponedeljak! Šporet je bio sav ufalšovan u stiropor i celofan, ganc nov. Nisam pustila muža da izigrava električara, platila sam obučenog profesionalca da priključi kabl. Baš nam bilo toplo oko srca kad ga videsmo onako snežno belog, a o turbo rerni da ne pričam! Pristavih kaficu za majstora, a voda nikako da provri. Zato se druga ringla usijala. Iskusni majstor je postavio dijagnozu: pomešale se neke žičice, bolje da zovemo ovlašćenog servisera. Može, ali u ponedeljak. Do tada, kad uključiš donju desnu, radi gornja, ali to su samo finese. DVD smo im oteli već u ponedeljak, a za šporet smo malo popričekali, nedelju dana. Fen je besprekorno radio, sve neke jone skupljajući. Malo mi je sve to bilo sumnjivo, ali u duhu praznične velikodušnosti, reših da sve proglasim za nesrećan splet okolnosti.

    Petar Surla je rodjen 1979. godine i njegova struka je marketing. On i moj muž su se nekim čudom pronašli u raljama liberalnog kapitalizma, gde su obojica glumili poslovne ljude. Ali, kako istina kad tad izadje na videlo, tako je Cvexkeks ubrzo shvatio da Petar ima mračni predmet želja - fotografiju. I to ne bilo kakvu, već railway photograpy! Dakle, on je jedan od onih...Zaljubljenik u vozove, pruge i daljine...Evo šta o njemu kaže Google: Petar has participated in many tematic

      - Ništa ne razumem ovu pesmu! Molim te, mama, pročitaj mi je ti i prevedi.
      - Da ti prevodim sa srpskog na srpski?!
      - Nije to srpski, to je crnogorski!
      - Crnogorski?
      - Aha. Tako priča deda Krsto. A on je pravi Crnogorac.
      - Nešto si ti tu pomešala. Hoćeš da ti pevam uz gusle ili samo da izražajno pročitam?
      - Šta ti je lakše. Ali obavezno prevedi nepoznate reči...one anarhoizme!
      - Misliš arhaizme?
      - E te.

Ovo je pismo moje koleginice s posla, Ivane Stevanović. Ona i njena porodica se očajnički bore za zdravlje  mlađeg sina. Pročitajte, pomozite ako možete. Pošto nema puno toga da se doda njenim rečima, zaključaću za komentare.

Hvala vam svima unapred! I pozitivne misli se računaju!

Nemam sta da dodam fotografijama, uzivajte.

 Guest on the blog today: my wife, Rebecca.

I hit the summit of Denali, aka Mt. McKinley (though all climbers and most of the rest of the world outside the borders of the USA call it Denali) on June 12th, 2007. It was warmer up there than I expected; one of the warmest summit days on record actually: 0 °F (-20 C). In fact, I'd experienced much colder already on lower parts of the mountains. This was my second attempt: in 2003, I had attempted to climb Denali and failed. Thoughts of how I could have made it, how I should have made it, how I would have to try again haunted me from the time I returned to Seattle in June 2003 until the time I made my next attempt in May 2007. It's a terrible thing to have an enormous mountain lurking over your shoulder, so when the chance came to make another attempt, I took it.

Iza ovog pomalo bezazlenog imena krije se tajanstvena bolest, koja prema dosadašnjim saznanjima ima potencijal da dovede do izumiranja čitavih vrsta slepih miševa. U prvom redu onih koji zimi prelaze u hibernaciju, dakle spavaju zimski san. Radi se o milionima slepaća, medju kojima ima i nekoliko vrlo retkih vrsta, koje su i inače bile na ivici izumiranja (Indiana bat). Do nedavno je sindrom bio izolovan na severnoameričkom kontinentu, a krajem prošle godine su otkriveni prvi slučajevi i u Evropi, u Francuskoj.

Zašto mislimo da je nama teže nego drugima ?

 Zbog čega uopšte razmišljamo kako je drugima i zašto im je tako kako je, a da pre toga nismo zavirili u sebe? Jedan moj stariji prijatelj zna da kaže da ne može sve biti lako, za čega bi čovek onda živeo; rogovi i perje se jednako prodaju i ista im je cena  samo  su kupci različiti. Sad, ako nam treba perje, a želimo i rogove, iako ne znamo zašto, to pitanje moramo da rešimo sa sobom, ne sa prodavcem ili onim kome oni zaista trebaju.

   Bežeći iz Srbije, kažu da je moguće i iz Crne Gore, od Turaka ili krvne osvete, pleme iz kojeg sam potekao, na putu do sigurnog utočišta prevalilo je za dvadesetak godina hiljadu kilometara. Bilo bi im lakše da su ih Turci desetkovali ili krvnoosvetnici ili da su se sami proredili, jer na tom putu nestalo ih je više od dve trećine. Razdori  među mojim dalekim srodnicima - kako sam čuo u pričama koje ne moraju biti tačne  - nastajali su zbog : popreko si me pogledao, sećaš se kako si mi uzeo najbolje parče livade, nisi mi pritekao u pomoć kada mi je bilo najteže, tvoj  čukundeda je mom  oteo devojku, razgovarao si sa Mitrom iako ja nisam 3o godina....

   Napokon sam saznao, u penziju sam mogao da odem pre dve godine, mogu to da uradim i sutra, ali neću.Više od godinu dana okrećem telefone, šaljem dopise, zahteve, traženu dokumentaciju, taman sredim nekih deset godina radnog staža, ono se ispostavi da u tih deset nisu sređeno još dve. Sređeno je i to za pet minuta telefonskog razgovora. Pravnica u Fondu PIO zna svoj posao. Nije bilo dođite ili nazovite  za nedelju dana, nego razmotriću i sutra šaljem listing. I bi tako. Sve uslove po Zakonu ispunjavam. I ja se prepadoh. I ne znam šta ću. I ne znam gde ću. I ne znam šta ću da radim u penziji. Zar sam toliko radio da ne radim ništa!?

 
           Često mu se dogodi da nešto napiše, a onda shvati da je sve to jedno veliko, bezvredno sranje. On misli da zbog toga, za sve ove godine spisateljstkog staža, nije napisao više, a i to što je napisao, neretko je bacao u smeće; on poznaje ljude koji pišu, a koji za godinu dana napišu više nego što je on napisao za sve svoje godine zajedno. Oni imaju

           Na deponiji smeća svačega ima, tu su ruže koje divno pristaju đubrištu kao što pristaju i pesmi, ruže koje počinju da zaudaraju kao ljudi, ruže na koje sleću muve, ruže koje su držane u kristalnim vazama, ali i ruže vezane žicom kao zločinci.
           U zapisu zapisu Molitva protiv kulture, Mirko Đorđević citira novopromovisanog sveca-antisemitu Nikolaja Velimirovića: „Zašto ne bi imali molitvu protiv kulture kao zbira svih zala? Mislimo da bi trebalo odrediti jedan državni molitveni dan u godini kada će sav narod sa svojim starešinama moliti se Bogu i Gospodu da ga spase od kulture." Želja pokojnog vladike se (još uvek!) nije ostvarila, ali to uopšte nije povod za radovanje, kako se isprva može učiniti. I ono malo kulture što imamo, naime, bacamo polako na đubrište ukoliko nema taj neki komad kulture pravoslavnu konotaciju, pa nam tako svaki dan postaje dan bez kulture. Mogu da zamislim da bi se najnovijem razvoju situacije „sveti" Velimirović većma radovao, jer za njega je kultura bila isto što i gordost, mržnja, divljaštvo, bezbožništvo, krivoverstvo, nasilje, grabež, bogohulništvo i svakakvo nečoveštvo.

          Neposredno nakon poraza, Boris Tadić se pojavio pred novinarima, čestitao Tomislavu Nikoliću (prilično neubedljivo i to mogu lako da razumem) i izjavio da se ne oseća odgovornim za poraz, da bi neposredno potom usledila i opravdanja, kako od Tadića, tako i od kolega iz njegove stranke, a kad kažem „njegove" mislim upravo na vlasništvo, ne na rukovođenje. Kriva je loša izlaznost, odnosno apstinenti, krivi su beli listići. Demokratski

.