Kada su počeli da grade prijateljstvo i vezu koja će potrajati skoro pola veka, verujem da su i Žan Pol Sartr i Simon de Bovoar (za prijatelje i Le Castor) znali da grade nešto zaista posebno; Sartr joj je jednom napisao „ono što mi imamo, to je suštinska ljubav". Za mene, njih dvoje bili su nešto više od tek još jednog ljubavnog para, oni su bili

          Sreo sam ga na autobuskoj stanici, čekajući prevoz za Zrenjanin. Razgovor sam započeo iz jednog jedinog razloga - bilo mi je beskrajno dosadno, a on je bio jedina osoba u mojoj neposrednoj blizini. Bojan (nazovimo ga tako) je sedeo na drugom kraju moje klupe i gledao autobuse kako dolaze i odlaze i ljude, parove i porodice kako se dočekuju i ispraćaju, ljube, mašu, pozdravljaju, plaču i odlaze spokojni. Delovao je glupo i isprazno,

 Obično putujem po noći, jer ne želim sebi da uskratim ni jedan trenutak proveden u tom gradu, tako da u Budimpeštu stignem neispavan, negde pred svitanje. Prva stvar koju vidim kada stignem u moj voljeni, mračni grad je elegantni stakleni krov Istočne železničke stanice, ili Budapest Keleti pályaudvar (kako jedino prikladno zvuči); pust peron sa nekim žutim osvetljenjem koje užasno zamara oči, pust peron koji se za tren prošara tromim, pospanim putnicima

Pre neki dan me nazvala mama, kaže treba da ide na neku kontrolu kod lekara. Ufff, meni sad neka gužva na poslu, ne znam kud udaram, a i ne vozi mi se 85km po ovoj vrućini. Ma, bre, kad pomislim da treba da prođem kroz BG u popodnevnom špicu, prođe me volja da sednem u kola. Ali, mama zove, a ja njoj ne odbijam ništa.

I odem juče. Gunđam usput, nerviram se zbog gužve i zakrčenja na mostu, a glava me boli, lepo mi muka od tog kljucanja. Ali kad sam je videla kako me čeka na klupi ispred kuće, sve me prošlo. U plavoj cicanoj haljini i štrikanom prsluku prebačenom preko

Pričević, selo udaljeno 14km od Valjeva, na raskrsnici puteva za Pecku i Loznicu. Lepo selo, razbacano po brdima, rekao bi čovek da je Tvorac baš bio raspoložen kad je ovaj krajolik oblikovao. Šume, livade, malinjaci i šljivici se smenjuju po obroncima.U centru sela par kuća stisnutih oko pošte, prodavnice, zadružnog doma i dve kafane – obe čuvene po jagnjetini s ražnja. Sad uglavnom prazne, ako se ne računaju oni koji čekaju autobus, pa svratili da sklone glavu u hlad. Malo dalje škola za 27 učenika.

I ušće Obnice u Kamenicu, ili obrnuto, zavisi koga pitaš. Na

Pre jedno četvrt veka sam imala čvrst i jasno izgrađen stav o svim važnim životnim pitanjima. Malo me zbunjivalo što me neozbiljno shvataju, ali šta znaju matorci šta je dvadeset godina. Da su nešto znali ne bi svoje živote tako iskomplikovali i potrošili ih uzalud. Pa sad nezadovoljni i traže prečice da zbrišu iz istog. Priznajem, neke stvari su me malo zbunjivale, ali...

Nikako mi, recimo, nije bilo jasno ko je i zašto izmislio brak. Mislim, ako se dvoje već dobro osećaju kad su zajedno, vole se i lepo im da žive u istom prostoru, zašto to mora da se

Beše nekad taj svinjokolj praznik...  Čekalo se da sneg obeli banatsku ravnicu i zemlja smrzne taman koliko treba da ne gacaš po blatu u donjem dvorištu, pa da prođe mladina, jer ne valja ništa veliko tad da se radi, pa da se namesti neka svima neradna subota – i familiji iz grada i domaćinu na selu. Doduše, naši gradski rođaci nisu baš mnogo marili i malo su nam se podsmevali zbog sujeverja, al’ smo mi zagledali crkveni kalendar i po njemu se upravljali, da ne ogrešimo dušu radeći na neki sveti dan, pa makar i ne bio crvenim slovom zapisan. Šta ćeš, navik’o seljak da

Ima kod mene u komšiluku jedan mini market koji u žargonu zovemo Šupa. Nije to bezveze, stvarno je ofucana i štrokava i sve u njoj bazdi na buđ, a i prodavačice im se nekako utopile u enterijer, pa ne znaš od čega ti je veća muka – od njih ili robe kojoj je odavno istek’o rok. Dobro mesto za izbegavanje, al’ nekad ti lakše tu da svratiš, nego da šipčiš do grada i čekaš u beskrajnom redu sterilisanog mega marketa za kilo ’leba i litar mleka.

Onomad čujem da su promenili vlasnika i da je sad na mestu legendarne Šupe, jedan od onih slatkih porodičnih 

    Znam da je malo izvodljivo da zaposlene mame u Srbiji ikada dobiju beneficirani radni staž. Ali, na momente mislim kako to uopšte nije nerealan zahtev: Svaka žena koja se u ovoj „ludari", gde se ekonomska i politička nestabilnost klackaju iz dana u dan, odluči da rodi, za mene je heroj!

Zato me čudi što je nedavna inicijativa Sekcije žena UGS ''Nezavisnost'' i Sekcije žena SSSS za izmene i dopune Zakona o Penziono invalidskom osiguranju, kojim bi se ženama omogućilo dobijanje radnog staža za svako rodjeno dete zaključno sa trećim, izazvala razne komentare, pa čak i negodovanje. Pa kome onda smeta što je inicijativa sindikalki predložena do trećeg deteta, a ne važi za četvrto, peto? Koliko znate žena koje rade, a imaju 3+ dece?

Javiše se odmah i neke braniteljke dece, koje tvrde da im je njihovo prvo važnije nego nečije treće i da ne vide što je toliko treće dete važno? A zaboravljate drage dame i muškarci, da bi trebalo da smo svi na istoj, roditeljskoj strani. Bar tako na to aktivisti Udruženja RODITELJ gledaju.

U današnje vreme gledamo mnogo neinventivnih reklama. I glupih. Pa i ponižavajućih. Učimo sebe da ne reagujemo, jer svi verujemo da odluke ne donosimo na osnovu njih. Manje više, lično se na sličan način ponašam, odbijem im na glupost i olako potrošen novac za oglašavanje. Osim... osim ako su u pitanju deca. Poslednja u nizu kampanja koje su mi „naišle na živac" je kampanja Erste banke za stambene kredite, čiji je teaser na bilbordu , izazvao

 Odmah da naglasim, nije ovo nikakva stručna studija. Ovo je prilog jednog pasioniranog ljubitelja umjetnosti, amatera, o predmetima njegovog strasnog interesovanja, a to je - dizanje tegova ... šala, šala ; )

Kada sam kao petnaestogodišnjak dobio svoj prvi poziv za omladinsku vaterpolo reprezentaciju SFRJ bio sam šokiran taman kao da mi je uručen poziv za vojsku. Radilo se o selekciji igrača do 18 god. 

Odmah da pojasnim, nisam ja bio nikakav vaterpolo vunderkind, već je (kako se to kasnije ispostavilo) u pitanju bio jedan mješoviti, eksperimentalni sastav, oformljen više da bi se uz nekolicinu standardnih omladinskih reprezetativaca probali i neki novi mlađi igrači, nego da se ganja sam rezultat na turniru 6 nacija povodom kojeg je i bilo to okupljanje.

Dok čekam odgovor na pitanje "da li na Kosmetu postoje domovi za napuštenu decu" (zamislite - to niko ne zna!) o čemu ću vas izvestiti ako vas zanima (mene baš zanima) pade mi na pamet jedno pitanje. U stvari više pitanja.

1. Da li tamo gde se bar deset godina svi bave Jako Važnim Stvarima od Značaja za naš Nacionalni Integritet, te Identitet, Suverenitet i naravno Dignitet - postoji neko ko ima vremena za sporedne stvari.

2. Šta su i da li postoje sporedne stvari?

3. Da li tamo gde stalo miriše na rat  postoje napuštena deca ili život u permanentnoj tenziji

 Dragi čitaoci, na severu Kosmeta nema struje. Za sada su to isključenja po četiri sata dnevno ali to nije ništa, najavljuje jedan rukovodilac Šeki i dodaje da će ako građani nastave sa neplaćanjem struje, isključenja trajati po šest, a zatim i po deset sati dnevno. Ko je Šeki? Šeki je osoba koja je direktor Elektrokosmeta za Zvečan i preziva se Milošević.

Struju plaća samo 10% stanovnika severne Mitrovice i Zvečana – objašnjava Šeki, iznenađen pozivom novinara, i kaže nešto kao „to je naša stvar“. Čija stvar? Stvar rukovodećih ljudi nadležnih za struju.

Ovo je priča o diskriminaciji i lepoti i pohitaću da vam poentu saopštim na samom početku. Šta želim da kažem? Želim da kažem da mi je muka od priče o diskriminaciji koja je nejasna priča, koja diskriminisane (vulnerabilne) navodno brani jednom odbojnom i ružnom slikom stvarajući tako još veći jaz izeđu diskriminisanih i diskriminatora, i dakle, hoću da kažem sledeće: od diskriminacije, od odbacivanja, straha od nepoznatog, od neprihvatanja i podozrivosti - ako želite ljudima dobro - branite ih lepotom. Branite i sebe, na kraju krajeva, branite svet  lepotom.

Znam