...u četiri ruke, za klavirom, kleinemutter i bocvena...

Od trenutka kada roditelji posumnjaju da nešto nije u redu sa zdravljem njihovog deteta do dijagnoze i lečenja je dug (i neizvestan) put. O ishodima ne vredi ni razmišljati. U sistemu koji je trom i prepušten savesti pojedinca, a pravilno ispunjen papir bitniji od osećanja i dostojanstva pacijenta i njegovih najbližih, pravi je uspeh da išta funkcioniše.

Na tom putu od saznanja, dijagnoze, mirenja sa okolnostima i hvatanja u koštac sa samom bolešću i zdravstvenim sistemom koji vas sapliće na svakom koraku (ne nestručnošću nego upravo organizacijom posla) roditelji su manje više prepušteni sami sebi, svojim mentalnim, obrazovnim i materijalnim mogućnostima. Pa ko koliko može i ume.

I to je nedopustivo.

18. april, šesti dan u Gobiju

Mongoli se kasno bude i kasno otvaraju svoje radnje. To sigurno ima veze sa klimom u ovom podneblju, jer u pola sedam kada ja ustanem toliko je hladno da mi na oči krenu suze.

Miriše na sneg. Ne mogu da se setim koliko dana sam već u pustinji, ali sigurna sam da nije mnogo iako mi se čini kao da sam u nju ušla pre nekoliko godina. I svakog dana sve mi je teže i uslovi su

*

Rusko pogranično mesto Kjahta izdiglo se na brdu koje mi je za sutradan (ostaviću to za ujutru, naravno)  obećavalo dug i mukotrpan uspon. A negde usred tog brda, dominantna sa koje god strane da se gleda, ustoličila se crkva. Pravoslavna. Plava kao nebo nad Mongolijom a i ovim delom Rusije.

Danas sam gledajuci jedan zanimljiv intervju ponovo poceo da razmisljam o necemu sto me lagano kopka vec duze vreme. Da li postoji nekakva logika u tome da su veliki broj "uspesnih" ljudi u Srbiji deca vojnih lica (mahom visih po cinu)? Govorim o relativno starijoj generaciji ciji su ocevi uglavnom bili prvoborci ili udbovci. Taj spisak je toliko sirok da bi mi bilo tesko da nabrajam ali recimo od Milana Mladenovica pa sve do Arkana. Da li tajna lezi u tome da su pukovnici i generali predstavljali visu klasu cija su deca imala tu "odskocnu dasku" ma cime se bavili? Bregovic, Dzoni Stulic, Kosarkas Kapicic, Zdravko Colic (ako se ne varam) zatim Kusturica (isto nekakva bezbednosna agencija) ... Talenat je neosporan ali kako to da se uvek poklopi sa cinjenicom da je tata bio pripadnik JNA ili MUP-a?

 

     За савремену Венецију гондола представља, поред Трга и цркве Светог Марка, најзначајнији симбол града, а сваки амерички туриста који држи до себе, обрадоваће своју изабраницу романтичном пловидбом по Каналу Гранде, док распевани гондолијер весла и изводи сладуњаве серенаде. Они сиромашнији, а кичу наклоњени, купиће украсни модел гондоле, која се окреће и свира...

Moj gost na blogu je Vladimir Trkulja, startap entuzijasta, jedan od osnivača organizacije SEE ICT koja se bavi razvojem domaće startap zajednice i pružanjem podrške startapima. Sledi Vladimirov tekst. ---

U Beogradu se već treću godinu organizuje Startap Akademija, škola tehnološkog preduzetništva kroz koju su u poslednje dve godine prošli neki od najaktivnijih i najuspešnijih domaćih startapa. Školu realizuje udruženje SEE ICT koje se od 2011. godine bavi razvojem domaće startap zajednice, a za program i koncepciju ovogodišnje Akademije je odgovoran Alex Čović.

Ove godine na Akademiju ćemo upisati 30 ljudi koji žele da se njihove ideje pretoče u proizvode koje na globalnom nivou koriste milioni ljudi i koji ostvaruju značajan profit svojim osnivačima. Od treće generacije polaznika se očekuje da nastave sa tradicionalno dobrim rezultatima koje su timovi sa Akademije pokazali, i da pre svega istraju u ideji da naprave proizvod vredan globalnog tržišta.

Meni je bas bezveze sto  je   predsednik moje drzave otisao u Banjaluku da slavi "punoletstvo"  drzave kakva je Republika srpska. Sto je tamo sa srpskim klerom i aristokratijom pricao o pomirenju i pravdi. A gradjane svoje republike prepustio  banjaluckim medijima.   I tuzno mi je sto nece da prizna genocid u Srebrenici sa neke svoje  tacke gledista politickog i ljudskog integriteta vec kao taktiku visoke politike za priznavanje zlocina nad srpskim stanovnistvom i gradjenja medjunarodnog kredibiliteta.  Pa ta Srebrenica se nije desila njima vec nama! Svetska zajednica moze al' ne mora

Šta sve ja moram da radim, zbog ovog Peščanika. Na primer, da sa velikom mukom pročitam novi plaćeni zadatak analitičara Antonića. On bi se, za pismene ljude, mogao sažeti u nekoliko jasnih rečenica – napadi na Peščanik su proizvod neorganizovanih pojedinaca, događaji sa kolima, ometanjem emisije i permanentnim padanjem sajta nisu u međusobnoj vezi, oni koji smatraju da ipak jesu su - jednostavno paranoični. Zapravo je zahtev slušalaca i saradnika Peščanika da Predsednik Srbije reaguje – nedemokratsko i nasilničko ponašanje, kojem se on, mlakonja, povinovao. Tako misli analitičar Politike i zaključuje: “Obaranje sajtova, kao rezultat tehničke greške ili akcije malicioznih pojedinaca, opšta je pojava u „sajber-prostoru”. Ovakva relativizacija može biti proizvod ili glupog ili zlonamernog čoveka. Umanjivanje uticaja Peščanika, čiji broj slušalaca premašuje tiraž Politike i čiji se ometani repetitori nalaze u vlasništvu RTS-a, može dakle samo neko pokvaren ili glup. U svakom slučaju, nervira. Što je, ovom tekstu, osim da autoru donese obavezni honorar nezanemarljive prirode i osnovna svrha.

Ovih dana se trudim da što manje konzumiram domaće medije, naročito glede pisanja/izveštavanja o Kosovu. Sve manje se može naći bilo šta što je dostojno čitanja/slušanja/gledanja, već se sve (i dalje) svodi na izveštaje kako su P & P (Predsednik & Premijer) rekli da je Kosovo Srbija i da ništa drugo ne dolazi u obzir. Rečenice koje idu uz ovu osnovnu su zbilja zanimljive za neke strane analitičare i akademike koji se bave Balkanom u svojim knjigama, ali svakako ne za nas koji živimo ovde.  Mom strpljenju je došao kraj kada su počeli da me ubeđuju kako su Kipar i Grčka mnogo važniji/jači, a naročito brojniji od više od 20 zemalja EU koje će verovatno odmah priznati nezavisnost Kosova. Danas sam shvatio i važnost Indonezije i Južnoafričke Republike za srpsku stvar. Ako im je već Južna Afrika toliko na srcu, neka se nauče od nje kako treba da se suočavaju sa bliskom prošlošću i zločinima.

Anyway, po prvi put mi nisu krivi političati vladajuće elite, jer oni pričaju ovakve gluposti zbog toga što su predugo igrali na kartu Kosova i onog što se zove „srpski nacionalni interes“. Kao što znamo, svaka igra ima svoj kraj. Međutim, mediji kojima su dve ili pet zemalja bitniji od 20 i koji  pišu članke kao da je sada 1987. a ne 2007. su zbilja neverovatni . Zbog toga, svako ko je mlad, a želi da bude novinar, mora znati o čemu i kako se (ne) izveštava:

1. Kosovo: To što vi znate da Kosovo više nije Srbija i da će se uskoro ceo proces i formalno završiti, ne igra nikakvu ulogu u pisanju/izveštavanju. Vaša uloga kao novinara je da istražite različite načine i razloge zašto je Kosovo Srbija. Pošto su vas učili da priča mora imati više strana, pored ministra Samardžića, pozovite i savetnika Simića, a kao ekstrem u priču uvedite i Dušana Janjića. To je dovoljno za objektivno izveštavanje o Kosovu. Rasprave vam se moraju kretati od toga da je Kosovo totalno Srbija do toga da ono treba da uživa nekakvu autonomiju. Dodajte i spisak novih država u Evropi posle Kosova i tekst će vam biti kao bombona.

Danas smo Dragana Vučković i ja kao predstavnici Koalicije protiv diskriminacije boravili u Nišu i zajedno sa Mrežom odbora za ljudska prava (takođe članica Koalicije) održali konferenciju za novinare. Novinari su bili pristojni kao i svih ovih dana, sa puno konkretnih pitanja o povlačenju zakona, izmenama itd. Posle toga

Građanin, jedan od nas, neko ko je uprkos svemu duboko verovao u bolju Srbiju.

 

 

U Uzicu je nesto eksplodiralo i sedmoro radnika je poginulo. "Verovatno je ljudska greska" izjavio je ministar, a njegovu izjavu preneli su mediji. U jednoj hladnoj i bezlicnoj vesti.

"U jbt" - otelo mi se, "tragedija" i prestala sam da mislim o tome.

Onda sam procitala tekst u Novostima

Dok čekamo da se formira nova vladajuća većina na raznim nivoima u sastavu Čanak - Tadić - Dinkić - Drašković - Dačić - Jovanović - Krkobabić - Palma, možda je trenutak da se osvrnemo na prethodni period i ulogu koju je u tom periodu imao Vojislav Koštunica, odlazeći premijer.

Koštunica je nacionalista, ali i demokrata. Za razliku od radikala koji su samo nacionalisti, Koštunica drži do demokratskih načela, on je uostalom bio kandidat koga smo suprotstavili diktatoru Miloševiću u septembru 2000 i čija je pobeda bila neophodna da bi došlo do promena petog oktobra.

Sve smo lepo isplanirali, četiri godine samo vas gledamo, a onda postajemo stranka, uzimamo 5% glasova i ulazimo u parlament na talasu narodnog nezadovoljstva vladavinom DOS-a, neispunjenim obećanjima, nedovoljnim raskidom s bivšim režimom itd. Takav je bio plan, osmišljen još u leto 2000, dok je Milošević bio na vlasti. Međutim, ti izbori su došli krajem 2003, godinu dana ranije nego što je planirano. Odmah po raspisivanju izbora pogledali smo istraživanja javnog mnjenja, imali smo oko 5%, jes' da nije sve po planu, ali rešili smo da ipak registrujemo stranku.

Demokratska stranka je katastrofalno loše stajala po tim istraživanjima, imali su manje od G17+, jedan broj razočaranih glasača DS je potencijalno naginjao Otporu i mi smo tu videli šansu. Registovali smo stranku, krenuli u kampanju, a onda je ničim izazvan, Boris Tadić postao nosilac liste DS-a, (a sva su istraživanja rađena za Živkovića kao nosioca liste) zaustavio pad popularnosti DS-a, a istovremeno zaustavio vrtoglavi rast Otpora na nekih 1.6%. Drugim rečima, Boris Tadić nam je oteo birače koji možda nisu bili naši, ali su nama pripadali, mi smo ih prvi videli (znate već taj argument još iz OŠ).

Ustav Srbije i Zakon o lokalnoj samoupravi su cementirali partokratiju u Srbiji. Ako za partokratijske odrebe Ustava Srbije mogu da krivim drugu stranu i da se možda i provučem, za Zakon o lokalnoj samoupravi moram da krivim i DS. Ovaj zakon je pisao i predložio njen ministar. Da ove stvari nisu urađene, danas ne bi bilo ni teoretske mogućnosti da Srbija bude talac osovine Vojislav-Vojislav.