Piše: Boban Stojanović  

Dragi drugari i drugarice, potpuno nag pred vama, pomalo se bojim da mislim, a kamoli da napišem, ali – mislim da je došlo vreme svrstavanja!

Nema više prve i druge Srbije, nema više levo i desno, sumnjiv mi je i civilni sektor...

Između jakih nacionalista i verujućih ljudskopravaša gotovo da nema razlike!

Prvi se bore za teritoriju, drugi za neke nad-ideale, uglavnom salonske, a ljudi uvek ostaju po strani.

I sada, budi pametan ili pametna, pa znaj gde da se smestiš.

Čekao sam noćima da mi dođete.

Brojao sekunde do našeg susreta.

Svakog dana sam se molio svim svecima i palio kandila.

Najzad su se moje molitve ostvarile.

Hvala ti sveta Petko što si dovela mog ljubljenog k meni.

Što si mu osvetlila pute.

Što si brinula o njemu da mi živ i zdrav stigne.

Što si ga štitila od neprijatelja.

Hvala ti.

Oh Vladimire Vladimiroviču, kako Vas samo želim.

Nema meni života bez Vas.

Svaki put kada pomislim na Vas telom mi prođu žmarci, osetim neku toplotu u meni i sve mi se zavrti.

Evo me na kolenima pred Vama.

Vladimire Vladimiroviču, činite s mnom šta Vam je volja.

Vaš sam.

Postojim da bih Vama služio.

Učiniću sve što poželite, sve što je potrebno da bih Vas zadovoljio.

Pretukli i zapalili mladića zato što ne posti

Beograd - Mladić Z.Đ. brutalno je pretučen i zatim poliven benzinom i zapaljen juče oko 19. časova u ulici Mali Leskovac u Ćalijama. Grupa huligana je zaustavila mladića na ulici i upitala ga da li posti. Na njegov odričan odgovor huligani su ga brutalno pretukli polomivši mu rebra. Nakon toga su ga polili benzinom i zapalili. Kolima Hitne pomoći mladić je prevežen u Urgentni centar na odeljenje za reanimaciju a zatim u bolnicu za opekotine u Zvečanskoj ulici, gde su mu konstatovali teške telesne povrede. Doktori su konstatovali da mu je spaljeno 10 posto kože i da su mu polomljena dva rebra sa leve strane. M.N.

Izvor: Blic

 

Saopštenje Koalicije za sekularnu državu

Podovom informacije objavljene u dnevnom listu Blic od 24.aprila 2008. godine pod nazivom „Pretukli i zapalili mladića zato što ne posti“, Koalicija za sekularnu državu izdaje saopštenje ja javnost:

KLEROFAŠISTIČKA POLITIKA UZELA DANAK

Koalicija za sekularnu državu najoštrije osuđuje jučerašnji napad huligana na mladića Z.Đ na Ćalijama, koji je pretučen i zapaljen nakon što je dao negativan odgovor na pitanje “da li posti?”.

Ne može da se snimi zatvorski film, a da se u njemu makar na nekoliko sekundi ne pojavi neki homoseksualac. To nekako ide zajedno. Kao što vojska, internati, manastiri, semeništa, karantini i homoseksualnost idu zajedno. Kao što su nekad policija i homoseksualnost išli zajedno sve dok se žene nisu masovno uposlile u istoj i sve pokvarile. Sve te istopolne institucije i družine imaju predznak homo, i taj predznak je sve veći što se oni više trude da ga se otarase.

Homoseksualci u zatvoru su postali stub popularne kulture, i to su mahom napaljene čike s brkovima, koji iskolačenih očiju gledaju svoju žrtvu dok se tušira. Oni oblizujući jezikom usne čekaju da žrtvi ispadne sapun, kako bi je zaskočili. Ta priča o ispadanju sapuna je toliko popularna, da je preživela uprkos činjenici da većina već godinama za tuširanje koristi isključivo shower gel. Postoje teorije zavere da je shower gel stvoren kako bi se stalo na put incidentima sa ispadanjem sapuna. Proklet bio izumitelj shower gela.

 

Dok sam išao u osnovnu i srednju školu jako su me radovale ekskurzije, jer su bile najlepši i najzanimljiviji deo školske godine. Na njima smo se družili, opijali, drogirali, tuckali, jebuckali i pravili razna sranja. Sve nam je bilo oprošteno jer smo bili mladi i ludi. Bio sam jako tužan kada su ekskurzije otkazivane zbog ratova ili loše ekonomske situacije.

I dan danas se radujem ekskurzijama i za njih imam vremena bez obzira na obaveze, posao, porodicu, decu... Nije bitna destinacija, niti da li je organizuje planinarsko društvo, klub penzionera ili skupština, važno je da je dobro društvo i da je dobra zeza. Apsolutno je razumljivo što sam sa velikim oduševljenjem prihvatio poziv da sa mojim drugarima iz DSS i NS i ostalim patriJotama odem na jednodnevnu ekskurziju do Zvečana. Nije mi čak ni smetalo što sam morao da ustanem jako rano.

Nažalost, uspavao sam se pa sam u žurbi da stignem na autobus zaboravio da ponesem sendvič, grickalice i sokiće. Dobro je da sam se toplo obukao, umotao u šalove, stavio kapu i rukavice, jer je juče baš bilo hladno. Kada sam stigao na dogovoreno mesto, već su svi stigli, a ja sam onako zadihan od žurbe i hladnoće imao crvenije obraze od Andrije Mladenovića, a zbog neispavanosti veće podočnjake od Aleksandre Janković.

Nakon svetskih bestselera „Palma i Betoven", „Palma u ZOO vrtu" i „Palma u parku" autora Predraga M. Azdejkovića, u naše knjižare stiže četvrti nastavak ovog serijala „Baci Palmu iz aviona".

Nakon što je Palma u prvom delu prizvala duh Betovena i zajedno s njim svirala na humanitarnom koncertu za palme žrtve bespravne seče šuma, u drugom žirafu spasila od nehumanih uslova u beogradskom ZOO vrtu i s njom se u trećem ljubila u parku, Palma u četvrtom putuje avionom na odmor.

Posle tri meseca veze, Palma je uhvatila žirafu kako je vara sa nosorogom i sva skrhana je odlučila da ode na odmor, daleko, daleko, daleko.

Sve su žirafe svinje, - besnela je Palma dok se na brzinu pakovala.

Nije obraćala pažnju šta ubacuje u kofer, samo je želela da se što pre spakuje i pobegne. Žirafa je u tome nije sprečavala, čak nije ni obraćala pažnju na nju, već se i dalje ljubila sa nosorogom.

Palma je istrčala na ulicu, sva zadihana i u suzama. Od nervoze počelo je lišće da joj otpada i da joj se suše urme. Jedva je zaustavila taksi, da se odveze do aerodroma.

Kada dođe ovaj Vaskrs svi se nešto napale da se tucaju i samo o tucanju pričaju. Nisam vam ja neki konzervativac, ali bre ovi čak i ne biraju s kim će da se tucaju, nego daj šta daš. Bože me sakloni, ovaj svet je skroz poludeo. Mogu da se kladim da čak ni zaštitu ne koriste.

I mene su spopadali raznorazni sa svih strana.

- Peđa, hoćeš da se tucamo? - pitao me je jedan od tih seksualnih manijaka.

- Beži bre manijače jedan. (Svi već dobro znaju da se ja čuvam za brak i gospodina Pravog)

- Hajde, uzmi jaje u ruku i da se tucamo. Ako ti razbijem jaje, ono postaje moje, ali ako ti razbiješ moje, onda ono postaje tvoje.

- Beži bre budalo jedna, kome ćeš ti da razbijaš jaja. Kretenu bolesni.

Morao sam ovih dana non stop da branim family jewels od manijaka. Ne dam ja moje cojones svakome da ih razbija.

Ali, dok su svi bili preopterećeni tucanjem i seksom, jedna napaćena duša je patila jer seksa nema, niti će ga imati do kraja života. Evo meni su od same pomisli na takvu sudbinu kletu krenule suze.

Kako kaže dnevni list ALO!, gospodin Legija, koji je osuđen za ubistvo premijera Zorana Đinđića, sve je bliži tome da bukvalno zaboravi kako se vodi ljubav! (Meni suze nezaustavljivo liju niz obraze. Šta ću kad sam duševan i osećam empatiju sa onima koji pate). Bivšem komandantu „crvenih beretki" su već pet godina uskraćene ljubavne posete supruge, a apstiniraće od seksa još dugo u posebnom odeljenju požarevačkog zatvora Zabela, poznatijem kao „Alkatraz".

 

Staro i mlado, strejt i gej, muško i žensko, ljudi i životinje, svi vole dobru paradu. To nam je upisano u DNK, hromozom broj 13. Mi gejovi posebno volemo da se skidamo i da na paradama pokazujemo naša depilirana i nabildovana dupeta. Zato i idemo u teretane kako bi pripremili naše guze za taj svečani dan. Čujem da ih neki posebno perverzni pumpaju silikonima.

Cele godine se pripremamo da izađemo na beogradske ulice i svim zainteresovanim personama pokažemo naša zategnuta, uljem namazana tela. Kao što je vojska nekada pravila vojne parade i prikazivala svoje oružje (dok ga je još uvek imala), tako i mi gejovi prikazujemo naš arsenal. Posebno volimo da pokazujemo naše štafete, koje idu iz ruke u ruku. Kažu mi da lezbejke pokazuju sise, ali pošto mi gejovi genetski ne možemo da vidimo ženske grudi (ni po svetlu, ni po mraku) ne mogu da potvrdim ovu informaciju.

Bila jednom jedna mala slatka bucmasta devojčica. Svi koji bi je upoznali odmah bi je zavoleli. Dobro, ne baš svi, to se samo tako kaže. Nije se znalo ko je devojčicu više voleo, njen prvi komšija i brat od tetke Boki ili njena baka Plavka. Njen brat od tetke Boki voleo je da odvaja od usta svojih bližnjih i da joj daje razne poklone. Isto tako joj je i baka Plavka, dok je još bila na privremenom radu u Švedskoj, često slala poklone. Jednom joj je poslala divnu malu ručno štrikanu plavu kapicu, kako je ne bi zaboravila. Pošto joj je ta kapica tako lepo stojala i po ceo dan je nosila, postala je poznata kao mala Plavenkapa.

Mala Plavenkapa i njena majka živele su u jednom nestabilnoj i oronuloj kući koju su delile s još nekim ljudima, s kojima nisu bile u dobrim odnosima. Jednog dana reče joj majka, „Dođi mala Plavenkapo. Tvoja baka Plavka je najzad uspela da izradi sebi invalidsku deviznu penziju i da se vrati svojoj kući. Evo ti ovaj kolač i flaša vina. Odnesi to baki. Ona je dugo i naporno radila u tuđini i tamo se razbolela i veoma je slaba, tako da će joj prijati da te vidi i da pojede parče kolača i popije čašu vina. Budi fina i kulturna i nemoj da skrećeš s puta jer bi mogla da padneš i razbiješ flašu, pa će baka, kao i svaki alkos, biti tužna". Mala Plavenkapa obeća majci da će biti dobra.

Baka Plavka je živela u šumi, pola sata hodanja od njihove kuće. Mala Plavenkapa je hodala stazom i pevušila:

Dobro veče, bakice, poslala me mama,
Da te pitam kako si, da ne budeš sama.
Da te pitam kako si, šta ti srce dira,
Došla sam ti sada ja s muzikom što svira.
Kako ti je reuma, boli li te sada?
Ja ću da je oteram da mi budeš mlada.

U jednom trenutku iz žbunja iskoči neka žena u crnom. Mala i naivna Plavenkapa nije znala kakvo je zlo ta žena u crnom i nije bila uplašena od nje.

There is abundant evidence to support the hypothesis that I am writing to you now from Serbia. Although I do not feel under any obligation to prove to you where I am, I certainly do not feel the need for someone to tell ME where I am.

And then along comes the Tourist Organization of Serbia.

All around Belgrade this summer, billboards and posters have sprung up. They have pictures of enticing foods, they have catchy slogans luring the idle passer by to dream about voyages to exotic places. When you look closer, you see that (Hey!) it is the food you had for lunch, and (Wait!) this is advertising for Serbia!

- naucio me nikola jedan vic ali ima ruznu rec. da ti pricam?

svi znamo kako je konuzin javno razvlacio dostojanstvo srbije (na opste odusevljenje ruskih (ne)placenika iz topole)

nije nam vikiliks bio potreban da bi ljilja smajlovic seirila nad poniznoscu srpske politicke "elite" pred americkim sluzbenicima

sada se parada po zahtevu zveri zabranjuje?

Preko svih tih barikada...

Ima na britanskoj televiziji jedna igranka pod imenom „Strictly Come Dancing", gde uparuju igrače profesionalce i poznate ličnosti u višenedeljnom takmičenju, na ispadanje.

Jedan nabildovani, popularni lik, prijatnog izleda i osmeha, pre i posle kritike, je na sebe navukao, parafraziram, ovakve reči najveselijeg člana žirija: „Vrlo jako pričanje priče, ....kao bik u sezoni parenja, ... ne čuje muziku, ne vidi partnerku....".

Sa druge strane I. Berlin opisuje i komentariše misli Max Stirnera u kontekstu korena i nasleđa Romantizma. Prvo se dotičem kraja ovog komentarisanja da bih se nadovezao na ovog gore bezopasnog igrača - Stirner je završio život u lundici, časno i konzistentno sa svojim razmišljanjima, kao perfektno miran, bezopasan lunatik.