U ime svih patriota Srbije, gospodo Škoti, veliko vam hvala što ste nam pokazali kako se dostojanstveno ponašaju navijači fudbalske reprezentacije. Ako ikada treba da očistite sneg sa nekog vašeg stadiona biće mi izuzetna čast da vam u tome pomognem.

 

Ova

10-11. septembar 2013.

 

Skoro je ponoć a iz susednog hostela pevaju na sav glas. Veselo neko društvo, pripito sudeći po glasovima. Nemam ništa protiv, samo bih da ipak malo dremnem. Taman se mašim za one čepiće za uši, kad začujem: "Živi sretna u slobodi... Jugoslavijo, Jugoslavijo!"
Ustajem kao zombi, oblačim se, izlazim iz sobe i pokušavam da izađem napolje. Vrata hostela su zabravljena

„Zato što je bio antifašista on 1936. odlazi u Španiju. Mislio je, mada u to nije bio u potpunosti uvjeren, da će fašizam, ako ne bude zaustavljen u Španiji, zagaditi cijeli svijet.
Po dolasku on u početku nije znao šta bi trebao raditi. Naravno on ništa nije znao ni o borbi, ni o ubijanju, ni o smrti. Ali on je bio dobrovoljac.
U španiji on je sreo ljude za koje je antifašizam bio život, san i hrana, ljude koji su neumorno radili na njegovoj pobjedi."

Španska lekcija, Milton „Milt" Volf (posljednji komandant bataljona Abraham Linkoln, XV Internacionalne brigade)

 

 

 

Iskreno sam potresen. Prisećam se nezaboravnih momenata, druženja, koncerata...

 Koncert sa Sextetom na Kolarcu 1982 imao je neočekivanu predigru. Čekao sam Clarka na aerodromu. Svi putnici sa tog leta su prošli, ali  njega nije bilo. Dolazio je sa suprugom Holanđankom, pa sam imao buket cveća za damu.

Nakon nekog vremena pojavila se gospođa koja je pitala da li neko čeka Clarka. Kada sam rekao da sam to ja, rekla je da on neće doći. Odnosno da je stigao, ali neće da napusti aerodrom, jer se interesuje za prvi mogući let ka nekom gradu u Evropi. Objasnila

 

Ovako me ispratilo  iz neurohiruške klinike... "50 posto umre, 40 posto ostanu invalidi, a samo 10 posto prođe kao ti... zašto?... ja ne znam..  to zna samo "onaj gore". 

Uskoro ce godinu dana, kako se TO desilo. Vratio sam sa službenog puta, oko ponoći. Jeziv bol u glavi. Znao sam odmah "šta je po sredi", naročito kad me je levo oko „otišlo".
Nije bitna bolnica, nije bitna Hitna pomoć, nije bitno što se dva dana nije znalo na koju ću stranu, nije bitno kako sam ozdravio.
Ne volim da pišem o sebi, ne umem da pišem o sebi. Još manje umem da govorim o sebi. Posao mi je da pišem o drugima, i šta se drugima dešava.

"Vi sta jako težak pacijent", rekao mi je profesor koji se borio sa mojim pritiskom. "Ništa ne govorite o sebi, ne znam kako Vam je."

Nije on jedini koji mi to govori. Pokušavali su i drugi, neki su odustali i otišli.

Ali sad mi je potrebno da govorim o sebi.

Nisam pomno pratila rukomet ali sam uvek srećna kad se naši sportisti domognu medalje, kao i sad kad se ženska reprezentacija izborila za srebro na Svetskom prvenstvu. Slučajno sam prolazila blizu čuvenog balkona Skupštine grada gde su rukometašice proslavile osvojeno drugo mesto uz podršku nekoliko stotina, najviše hiljadu građana. Ali, kao vinovnica tog nesvakidašnjeg događaja, vratila sam se kući sa čudnim, protivurečnim, uglavnom negativnim utiscima.

Prvo što sam čula još u Vlajkovićevoj, dok sam se približavala platou gradske Skupštine koji su obezbeđivale pojačane policijske snage, sa gradskog ozvučenja treštali su prepoznatljivi stihovi lokalnog hita «Čke beogradske». Beograđanka sam po rođenju, tolerantna, slobodoumnih shvatanja, i svaka urbana žvaka može da me kupi pod uslovom da ima smisla ili bar poentu u najavi, ali ovog puta nisam pronašla baš nikakvu konekciju između osvajanja srebra na SP-u, sportskog duha, zdrave pameti, Gazda Paje i stihova ove pesme. Možda nisam dovoljno luda čka da bih se primila na:

 

Iako je umro pre dvadeset godina (1993), doprinos Rudolfa Nurejeva celokupnoj baletskoj umetnosti toliko je nesaglediv i dragocen da se u njegovu čast ove sezone igralo i govorilo u svim ozbiljnim baletskim kućama. Najbolji omaž su priredile one kompanije sa kojima je nastupao, za koje je kasnije radio koreografije ili koje je vodio. Sjajne programe su iznele direkcije baleta pariske Opere, zatim Opere u Bordou, Teatra milanske Skale, bečke Opere, Baleta San Franciska ili moskovskog Boljšoj baleta, a britanski BBC je predstavio dvočasovnu emisiju posvećenu jednom od najznačajnih igrača XX veka.

Nije me dugo bilo, imala sam težak period, desilo mi se nešto za šta sam mlada. Napuniću 48 u novembru, i mlada sam da izgubim muža. I niko nije dovoljno mlad i dovoljno išta da gleda nekog svog kako ga razara bolest. To je jedan ponor u koji upadaš, a svi znamo koliko dubok i mračan on ume da bude. Ali, ne želim o ponoru da pričam. Mislim da je ono što nas najviše karakteriše kao osobe, naša sposobnost da iz takvih ponora isplivamo.

Ostalo je još malo vremena do izbora. Ušli smo u ovu trku vođeni principima i konkretnim programom, a ne istraživanjima javnog mnjenja. Posao koji je pred nama veliki i ozbiljan, ali ništa nije jače od ideje čije je vreme došlo. Ovu borbu moramo da iznesemo van standardnih okvira izborne kampanje, zajedno sa građanima kojima su reforme preko potrebne i čija podrška za te reforme je ključna. Naš program, konkretni zakoni, biće doneti zato što će iza njih stajati ne samo poslanici u skupštini nego i organizovani građani koji se za svoj interes bore političkim sredstvima.

 Online peticija protiv prodaje zemlje ispod žita.

 

Engleski pab u suburbiji. Zimsko popodne šalje pozdrave kroz okno okrenuto zapadu i snop blistav kao meteor padne na lice muškarca preko puta.

 

gost autor: kleinemutter

 

Surovo je vreme došlo. Ljudi imaju sve manje posla, sve manje hrane, a sve više računa i problema.

Rešili ste ( I to nikako nije u redu. ) da udarite na najnemoćnije, na decu sa smetnjama ili osobe sa invaliditetom.

Srbija u svom zakonu o socijali propisuje razne usluge koje treba da imaju ove osobe. Većina od toga se ne ispunjava ili se ispunjava tako da to više liči na izuzetak a ne na pravilo.
Ovde

Urna Nikole Tesle se premešta u Hram Svetog Save

Tanjug | 28. 02. 2014. - 14:58h

Beograd - Posmrtni ostaci naučnika Nikole Tesle biće premešteni iz muzeja posvećenog tom velikanu u Beogradu u portu Hrama Svetog Save, gde će mu biti podignut i spomenik, predviđeno je Sporazumom koji je danas potpisan u Patrijaršiji SPC.

Sporazum su potpisali partijarh srpski Irinej, ministarka energetike Zorana Mijhajlović ispred Vlade Srbije i predsednik Privremenog organa Beograda Siniša Mali.

Partijarh je, nakon potpisivanja sporazuma, rekao da

Poučeni, a i ohrabreni iskustvima sa prethodne ankete, nas nekoliko kolege @a_jovicic i @little_radojica skuvali smo malo bolju, koja obećava da će biti korisnija, informativnija i da će bolje popuniti prazninu koju profesionalne ankete ostavljaju, a to je činjenica da amateri (a gledajući ovu dvojicu rekao bih nadareni) sa potpunim odsustvom bilo kakvog interesa osim radoznalosti mogu da poklone javnosti.

... koga mrzi da čita može odmah na glasanje odavde!

      Pred Novu godinu država je svašta obećala. Na konferenciji za retke bolesti u organizaciji NORBS-a obećala je 4 referentna medicinska centra gde će se obrazovati lekari i upućivati oboleli od retkih bolesti, Nacionalnu strategiju za lečenje obolelih od retkih bolesti, Registar obolelih od strane Instituta „Batut" i povećanje sredstava za njihovo lečenje preko RFZO-a sa 88 miliona na 130 miliona dinara i uključivanje na listu i drugih retkih bolesti osim dosadašnjih urođenih bolesti metabolizma, kao i poboljšanje legislative kroz „Zojin zakon". Znači, zna se šta i kako. Ne treba izmišljati toplu vodu. Pitanje je da li ima ko to da radi i da li ima političke volje da se ova rak rana našeg zdravstvenog sistema zaista sistemski i reši.