Himnu i početni udarac propustih umivajući se u klonji i gutajući 25mg diazepama i 2 kafetina, donela polukres šema iz Otadžbine. Sedeo sam još 5 minuta da mi sve bude ’’jasno’’, da mi se ’’izbistri’’. Bolje da Alabamaši misle da serem nego da gutam pizdarije. Kako im objasniti da su mi pizdarije u Otadžbini bile kao asmatičaru pumpica. Gledamo Superboul. Nisam znao ni ko igra, niti me je zanimalo. Izguglao sam pre dolaska, čisto da prozborim i ja neku, mrzim partibrejkere. U stanu nas desetak, svi naloženi, u narandžastim dresovima, broj 8 na leđima, piše Mening.

 

)

Тако су протицали дани мирно, нечујно, тромо, док се једног дана не поремети равнотежа друштвене хармоније.

Млад један човек изда на јавност збирку својих песама.

Песме су биле лепе, пуне дубоког, искреног осећања и идеала.

Цело друштво дочека књигу с негодовањем. Нико је није читао, нити је хтео читати; али коме год дође до руку, одмах направи лице-кисело, претури листове, на два-три места и пропипа листове као да гледа квалитет хартије, одгурне књигу од себе као какву најодвратнију ствар на свету, окрене с презрењем главу на другу страну и изговори јетко:

— Песме?!... Којешта!...

— Ко зна? Можда има лепих ствари?! — додао би неко при таквом разговору.

Први се прекрсти, понамести се на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог друга и клима главом, па ће тек рећи:

 Padaju mi na pamet desetine smernih i siromašnih političara koji su se družili sa nama i tapšali nas po leđima dok smo im bili podrška za bolju, naprednu, poštenu budućnost. Našu bolju ZAJEDNIČKU budućnost. Kako je vreme pokazalo, ti naši dragi predvodnici su zaboravili da smo svi mi ZAJEDNO i DOSledno NAPREDno bili za bolju budućnost

 

 

Sportski treneri decenijama "lupaju glavu" kako da podignu broj otkucaja srca vežbačima koristeći vežbe za gorni deo tela i simuliraju sprint. Kao najokmpleksinji trening za gornji deo tela dugo je slovilo boksovanje. Ali ni boksovanje ne može da angažuje dovoljan broj mišića jer nema šanse da se kod boksa simulira naprezanje mišića koji su zaduženi za vučenje

.

 

Kišno velikopetkovsko jutro, tmurno i hladnjikavo ali to ne sme da omete kazivanje vedre i optimističke poruke o bratstvu, toleranciji i zbližavanju bez obzira na evidentne različitosti ... pa eto jedna mala etida poučna u svakom smislu i nadasve angažovana ... 

 

 

 

 

Prošle godine dogodio se pokušaj nadziđivanja i dogradnje Doma štampe na Trgu Republike u centru Beograda koji je projektovao Arhitekta Ratomir Bogojević čime bi se ozbiljno ugrozilo zdanje koje ima veoma značajnu ulogu u istoriji beogradske i srpske arhitekture. Naime, vlasnik prostora na poslednjem etažu je poželeo da proširi svoju imovinu ali i da nadzida još jedan nivo, predusretljivi arhitekti, postoji indicija da je angažovan i jedan ademik, uradili su projekat, jedan streotipan stakleni kubus koji su postavili na sasvim završenu i autentičnu zgradu kao neprirodan i neprimeren dodatak, zanemarujući principe struke i profesije, nazvali sve to „rekompozicijom fasade“ i započeli proceduru pokušaja pribavljanja uslova i dozvola.

Društvo arhitekata Beograda je dalo pozitivno mišljenje na predloženi projekat ne poštujući zakon jer u zakonu piše da Društvo arhitekata može to učiniti samo ako ne postoji osoba koja zastupa autorska prava.

Bez obzira na događaje tokom istorije širom planete, bilo da su od prirode ili ljudskom voljom i rukom učinjeni a koji nisu uvek bili blagonakloni prema arhitektonskim ili urbanim tvorevinama nastalim proteklih vekova neki su ipak opstajali. Sledbenici predaka su ih koristili prvobitno kao lukrativno nasleđe a onda su se dosetili da takvi kakvi su mogu biti i verodostojno svedočanstvo o uspešnoj prošlosti pa tako obezbeđuju uporište za prestiž u odnosu na druge koji nisu posedovali takovu vrstu zaostavštine. U proteklih nekoliko decenija proglašavali su pretekla zdanja iz prošlosti ali i po neki kvart iz urbane matrice kulturnim dobrom, zapaženim nasleđem stečenim od predaka i stavljali ih pod nadzor zajednice. Od skora savremenici čuvaju i imenuju kulturnim dobrom i arhitektoniku sa koje su tek skinute skele a boja se još nije osušila uz manjkavu procenu za koju je, pre svega, neophodan vremenski otklon a to svedoči da je i ovde, u nasleđe od predaka ušla marketinška potreba jer za vlasnika nekretnine je veoma važno da ona bude i imenovana kulturnim dobrom i zaštićena kao znak da je kontinuitet uspešnih istoriskih događaja održan i prestiž unapređen.

Poplave uzrokovane „Tamarom" ljutito ciklonski nastrojenom nad Balkanom i tako velike da nema nijednog dovoljno starog koji bi se setio kada nešto slično beše ovuda. Desilo se i onda na brzinu, preko noći, grade nasipe da spasu šta se spasti može, sele ljude na bezbedno jer je voda u gradovima stigla do visine koja ugrožava živote. Premijer ide okolo i kuka da je ovo sve strašno, širi beznađe i strah umesto da pokaže kao vođa da ima nade i da će se nevolja prebroditi i slika se u ulozi neposrednog spasioca ili doturača namirnica i drugih potrebština umesto da sedi na komandnom punktu i komanduje, kontroliše, predviđa I organizuje. A hiljade ljudi po sportskim halama ili već gde čekaju da voda ode iz njihovih naselja pa da se vrate i počnu obnovu tamo gde se to može a gde ne da vide kako će u novi život da krenu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 Mala slikica pa iza tih otškrinutih vrata tamo gore je evropa koja jedva čeka onog odozdo sa livade i bratska rusija koja se tome raduje, pa pravilima propisana sreća nežne pink boje za sve, iza vrata nema korupcije, tamo je i uspešna privreda i reforme od sutra već, radna mesta na izvolte, pravna država stamena i objektivna i pravedna koja nije naklonjena nikome posebno pa ni sama sebi, standard za uzor, slobodni mediji čak i primedbe kad imaju, nepatetični i nepritisnuti PMR, jednakost, bratstvo i jedinstvo naroda uz nenametljivu i blagonaklonu podršku vlasti ali sa strane i pomalo odozgo tek da se taj narod ima na oku, pismenost a ne frljanje sa padežima i uopšte tamo je jedna edenska atmosfera i ugođaj, narodski rečeno obećana zemlja jedna.    

Istina, sve je u oblacima i lepršavo i ...

Sredinom 2006. godine, nakon prodaje mobilnog operatera Mobi 63 i dve banke, Vlada Repubilike Srbije donela je odluku da napravi Nacionalni Investicioni Plan (NIP). Dobili smo Ministarstvo za NIP, a Vlada je prihvatila petogodišnji plan. Koliko sam uspeo da pronađem budžet za NIP u prve 2 godine bio je 1,7 milijardi evra (1,4 milijarde iz prihoda od privatizacije, a 300 miliona od kredita i donacija).

NIP je uključio 8 oblasti koje pokrivaju infrastrukturu, zdravstvo, sport, obrazovanje i kulturu, a planirano je da sredstva budu raspoređena po svim regionima.

Ovo je pravi

Od milion razloga zbog kojih treba zaobilaziti (u širokom luku prezira i sarkazma) glasačka mesta 16. marta 2014,