Kroz Beograd teku dve reke i on zato ima četiri obale, ali ga je već nekoliko decenija teško privesti njima, posebno tamo na desnu obalu Save i Dunava. Nikako da središnji deo grada dodirne reku, valjda zbog toga što je sa reka i obala odvajkada dolazilo neko zlo, neprijateljske vojske, poplave, podzemne vode, pa se otpor ka obalama utkao u biće ljudi. Primer kako prirodno okruženje generiše genetsku formu. Vekovima unazad tamo su se gradile fortifikacije, privremena pristaništa, pruge, magacini, industrija i ostali za to dragoceno gradsko mesto neprimereni objekti, pa ni nekoliko pokušaja u proteklim decenijama da se to promeni nije urodilo plodom. Ipak, sada je to jedan grad, i Stari Beograd i Novi Beograd i Zemun, a biće i Treći na levoj obali Dunava, prilike su se promenile, ali da bi se obale mogle gledati u oči i da bi zaista bile deo Beograda desna obala će morati da se promeni da bi se tu grad zaista spustio na reku i ogledao se u njoj.

U središtu Beograda je Trg Republike, nekada Pozorišni trg, kao u većini evropskih gradova koji su iz monarhije prešli na republikansku stranu. Određivanje i imenovanje posebno naglašenog mesta u središtu grada nedvosmislena je potvrda da se to republikansko opredeljenje stvarno dogodilo. U okolini trga, u celom gradu i u državi, naravno, republika postoji. Tokom vremena od kada je ustanovljena prolazi kroz razne peripetije i u našim sluđenim okolnostima ipak napreduje sa ciljem da jednom postane i prava demokratska. U Beogradu je to malo pomereno i drugačije, (a šta bi drugo?), jer na Trgu Republike dominira Knez Mihailo, a ne neki republikanac ili bar neki drugačiji simbol koji bi republikansku provinijenciju grada proklamovao i neprekidno opominjao Beograđane i njihove goste u kakvom društvenom uređenju žive. Ali, zatekao se predstavnik monarhije pa je bilo zametno premeštati ga pa je tu i ostao. To je dobro radi kontinuiteta i naglašavanja da mi nismo tek tako, ni iz čega, osvojili pravo da budemo republika. Ipak, Knez, tu stoji i da saopšti da to nije zauvek i da monarhija može da se vrati. Scenografija je spremna za sve okolnosti, a istorija nas uči da je to racionalan pristup.

 Ovde nema kraja inventivnosti koja je po svoj prilici genetska osobina narodna te proradi u odsudnom trenutku ...  Tako se setiše, nadošlo im, uvideše da ovde u lokalu nema šanse da se nađe iko ko ume da rešava stvari.

Piše u novinama a ni Tv nije ostala nema da će se dogoditi neka estetska i sugurnosna intervencija na zgradi Generalštaba, onoj lepoti na uglu Kneza Miloša i Nemanjine koju Amerikanci unakaziše 1999 godine. Naime, kaže jedan gospodin u uniformi da će se ukloniti neki delovi urušenog dela zdanja i napraviće se mali skver ispred zdanja posut humusom i zasadiće se neko bilje a biće i bezbednije za prolaznike a oči prolaznika imaće ugodniji prizor. Posle četrnaest godina tu se nešto dešava, neka vreva nastaje. Obratio je najzad vlasnik, Min. vojske i država, pažnju na svoju imovinu i to je ipak za pohvalu mada pomalo zakasnelo i onda, i baš zbog toga, uvek dolazi pitanje o tome šta li ih je baš sada navelo, na početku zime kad građevinskim radovima nije vreme, da oko bace na tu stranu i odluče da potroše 38 miliona dinara na ulepšavanje ruševine i pravljenje mesta za isticanje panoa za promociju njihovih kampanja kako onaj uniformisani gospodin reče.

 Autor: prof. Davor Džalto

(delovi preuzeti iz istoimenog rada objavljenog u: Kultura, 135/2012, 20-27)

Obrazovni sistem u Srbiji je u, tako reći, procesu neprekidnih reformi već dugi niz godina. Reforme i izmene se dotiču svih nivoa obrazovanja, od osnovnoškolskog do visokog. Stalno poboljšavanje funkcionisanja obrazovnog sistema i menjanje onoga što se pokazuje kao loše ili neadekvatno se čini toliko samorazumljivim da nije ni potrebno argumentovati u prilog ovakvih promena. Svedoci smo da postoje pozitivni rezultati reformi koje su u visokom obrazovanju sprovođene u poslednjoj deceniji. Pa ipak, i pored svih reformi izgleda da odsustvuju adekvatni rezultati.

Posle dramatičnog uspona tokom tri zlatne decenije (pedesete, šezdesete i sedamdesete) osamdesetih godina prošlog veka Srbija, kao i ostale socijalističke zemlje, ušla je u period stagnacije. Tu nije kraj; početkom devedesetih dolazi do dramatičnog industrijskog sloma u Istočnoj Evropi. Srpska industrija početkom 2013. još nije ni blizu oporavka (isto važi i za većinu zemalja Sovjetskog Saveza, kao i države bivše Jugoslavije, izuzev Slovenije, čija je industrija prešla nivo iz vremena SFRJ).
Već 1991. unutrašnje jugoslovenske industrijske veze su se pokidale. To je, uz izolaciju 90-ih i praktičan gubitak nezahtevnog tržišta SEV-a, kao i polu-uspešnu privatizaciju, dovelo do toga da (procenjeni) nivo industrije u Srbiji 2013. (uz uslov da ostvareni rast ove godine bude na niovu porasta u prvom kvartalu) na 41% onog iz 1989. i 56% nivoa iz 1980.

Kada bih nekim čudom ili silom prilika bio član(arina)  neke ovdašnje partije, i to baš Demokratske stranke, na neposrednim izborima bih glasao za Gorana Ješića kao novog, svežeg i obećavajućeg predsednika DS.

Zašto baš Ješić? Pa zato što mi se čini da jedini od trenutno pominjanih kandidata za naslednika Borisa Tadića ima znanje, veštinu, umeće, iskustvo i elementarnu hrabrost da DS izvuče iz gliba u koji su je uterali politikanti, šićardžije, karijeristi, tajkunski agenti i kameleoni.

Tri, na prvi pogled nepovezane vesti, ponovo ukazuju na groznu činjenicu da Srbija nije država, već geografski pojam, a njeno građanstvo puko stanovništvo, svedeno samo na merenje gledanosti zaglupljujućih TV kanal-izacija.

Kažu da se istorija ponavlja, ali uvek kao farsa. U našem slučaju kao tragična farsa: Komunisti su nekada jahali popove, a popovi sada zaskaču dečake!!!

Ali, ni to nije sve! Glasali se, gladujte! Pardon, gledajte:

Subotnje izdanje emisije "Mućni glavom" (12. oktobar 2013.) odisalo je angažovanom poezijom.

Gost u studiju bio je gospodin Duško Lesendrić, pesnik, koji mi je u posveti svoje knjige prvenca "Stihom protiv ludila" napisao:

"DA DOBRO POBEDI ZLO! Postoje i neki drugi rudari u Kolubari."

Gost prolećnog izdanja emisije "Mućni glavom" usred rane, oktobarske jeseni (19. 10. 2013.) bio je novinar, producent i režiser Boško Savković, jedan od osnivača građanskog pokreta NIB - Nekompromitovani intelektualci Beograda.

LINK

Boško je stigao u studio Beograda 202 pravo iz Kana,

Danas, 31. oktobra 2013, okončana je javna rasprava o nacrtima dva veoma važna medijska zakona: o elektronskim medijima i o javnim medijskim servisima.
Ogromna većina učesnika javne rasprave izjasnila se protiv budžetskog finansiranja RTS-a i RTV-a, odnosno za zadržavanje RTV pretplate kao najboljeg i najprikladnijeg izvora finansiranja naših javnih medijskih servisa.

Vesna Denčić, urednica našeg najboljeg satiričnog magazina na internetu "ETNA" (www.etna.dencic.com) i njen brat Peđa Denčić, izdavač i štampar, ulepšali su mi kraj ove zanimljive i plodne 2013. godine. Njihova izdavačka kuća "BINDER" (www.binder.co.rs) publikovala je u okviru edicije "8. SILA" moju novu knjigu, dramski roman ‘AJDUKOVIĆI.

Posle izjava naših TV voditelja od pre neki dan, da se nadaju da će srpski sportisti u Londonu možda osvojiti "stotu medalju za Srbiju", počela sam da lunjam "netom", ne bih li shvatila tu matematiku. I nisam uspela. Veoma dobro znam od kada i do kada je kroz istoriju postojala država Srbija. I jasno mi je da sportisti države Srbije nisu osvojili 98 olimpijskih medalja. Jano mi je da su sportisti iz Srbije (sa Vojvodinom, ako treba i sa Kosovom), osvajali medalje i u vreme dok je Srbija bila u sastavu Jugoslavije. Ali mi se matematika nikako ne slaže. Nije valjda da je Srbija prisvojila