(из дневниками, афричког )

               Austrijski filozof Oto Vajninger ubio se u 23. godini, nakon što je napisao svoje jedno jedino, ali zaista kapitalno delo, «Pol i karakter». Tako je ceo njegov vanserijski život stao u - 23. godinice!

Kada sam prvi put uzeo u ruke Vajningerovu knjigu «Pol i karakter», sa dosta nepristupačnog, donjeg dela police kućne biblioteke, moj otac, videći to u prolazu, rekao mi je: «Hm. To je teška i zbunjujuća knjiga. Ako postoje knjige kojih se čovek ne sme latiti pre navršenih četrdeset godina, onda je, recimo, to ta Vajningerova knjiga». Nije dalje elaborirao, ali mi nije ni zabranio čitanje. Nisam, naravno, tada shvatio šta je hteo da kaže, ali me je ta njegova primedba učinila još radoznalijim. I, mada adolescenti filozofska dela čitaju «unakrsno», uskoro sam shvatio da je Vajningerova knjiga zaista nešto - drugo. Nešto potpuno drugo od svega što sam dotle čitao. Toliko drugo da može - glava da zaboli!  

                                                               В Росси́и купола кроют чи́стым золотом, чтобы ча́ще Госпо́дь замеча́л (Влади́мир Семёнович Высо́цкий)

                                                                      Šaljapin je bio baš pravi Rus - votka pre votke, pa votka posle votke (A. Rubinštajn)

1. Pitali jedared jednog oca zašto mu je sin uvek neveseo. A on će ovako: «Pa šta ću mu ja, svaki dan ga tučem da bude veseo, a on sve - taki».

Da, zna se da nije lako silom učiniti nekoga da bude veseo. A ja sam ovo pomenuo da bih vas podsetio da sam, prošlog četvrtka, pisao o svojoj veselosti (весело́ весе́лье, kažu Rusi, a i Turci imaju lepu reč šenluk, koja se i danas sporadično čuje na našim prostorima), kao i o još ponečemu, ali je to moje pisanje bilo privuklo (relativno) mali broj komentara. Dobro, tešio sam sebe, uz svilenu maramicu sa izvezenim inicijalima VP, da će doći bolji dani (бу́дет  и  на  на́шей  у́лице  пра́здник), mada shvatam da ja nisam, nažalost, od onih koji umeju da vešto animiraju široke blogerske slojeve. Ali, pisati se mora. Navigare necesse est, vivere non est necesse.  

 

Dragi gradonačelniče Đilas,

Pišem vam s molbom da meni, i ostatku naše javnosti, pomognete da dođemo do odgovora na pitanja o sadržaju zapisnika inspekcije ministarstva zdravlja, a koji se odnosi na slučaj lečenja šesnaestomesečne N.T. u DZ "Novi Beograd", blok 44.

Pisali smo juče i ministru zdravlja, tražeći odgovore na neka pitanja koja smatramo važnim, ali odgovor ne dobismo. S obzirom da je ministar zdravlja javno izjavljivao da je DZ "Novi Beograd" u bloku 44 u nadležnosti grada, kao i da ste vi javno pozivali načelnicu te ustanove da podnese

Politika, ponedeljak, 30. avgust 2010.

Srbija razgovara: Postoji li poverenje između pacijenata i lekara  

Milica Nikolić-Urošević: Umesto "Prava pacijenata" - "Tucite lekara".
Branka Stamenković: Kao službena lica lekari su za mene policajci

 

Sukob između ujaka dvogodišnje devojčice i lekarke u Urgentnom centru ponovo je otvorio pitanja koliko su poljuljani odnosi između pacijenata i zdravstvenih radnika i da li se izgubljeno poverenje može vratiti. Na ovo pitanje odgovor su pokušale da daju Branka Stamenković, pisac bloga, korisnik zdravstvenih usluga, poznata kao inicijator građanske inicijative "Majka hrabrost", i dr Milica Nikolić-Urošević, specijalista opšte medicine u beogradskom Domu zdravlja "Vračar" i potpredsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije.

Dvojica trojica su primetno naelektrisani idejom "sad cu vam jebem majku svima". U momentu kada je menadzer, posle dugog okolisanja, saopstavao da je kompletna postava obezbedjenja slobodna i da ne dolaze vise na posao, jedan krupni celavi belac ga psuje i gadja punom plasticnom flasicom vode. Menadzer je vesto izbegao flasicu, bas kao Dzordz Bus letecu cipelu u Iraku . Vodja pobune prilazi i skoro mi se unosi u facu verovatno racunajuci na podrsku kolega koji ga glasno bodre..

"A vas dvojica sta glumite. Ajde gubite se odavde"

"Obrati se mom sefu" pokazujem prstom na luidjija svega metar ipo od mene.

Moja umanjena kopija, izbacivac odmetnik, osokoljen mojim zabrinutim licem, se okrece prema Luidjiju i hvata se za muskost

"Nemate vi muda za ovaj posao... vi badigardi. Gubite se odavde"

Osnovni trik realne ulicne borbe je i ovoga puta prosao. Snaznim zamahm noge udaram neopreznog protivnika u zadnju stranu kolena. Ne kaze dzabe Bas Ruten:

"Nikad, ali nikad, ne skreci pogled sa protivnika."

Izgleda da celavi nije imao prilike da se upozna sa Basom pa sam mu ljubaznodao uvodne napomene. Od siline udarca cela noga mu polazi napred i navlaci telo a posebno glavu na seriju udaraca italijanskim simikama. I kao sto to kaze Majk Tajson,

"Svako ima plan dok ne dobije udarac u usta"

 

 

Dan za danom kao u "Velikom bratu" imao sam manje privatnosti nego ikada. Snimanja, intervjui, razgovori sa klincima po skolama, prijemi kod lokalnih budzovana, ... Posto sam se kao dobar pionir primerno vladao tokom prethodnih dana snimanja, po zoloskim vrtovima sa zmijama, krokodilima, slonovima, lavovima, pokazao se kao postojan dok smo snimali po zamkovima i hramovima mnogih dinastija i sto nisam krao srebrne viljuske po prijemima, dobio sam od matorog Lukija, svevideceg rezisera, slobodno popodne i vece. Poljski kolos Gregor Peksa, uvek raspolozen za avanturu, na jedan je prihvatio moj predlog da procunjamo malo Bangkokom. Bez dvoumljenja smo se opredelili za onaj deo grada koji se ne preporučuje turistima. Nismo bas zašli u geto, ali smo definitivno zagrebali deo multimilionskog grada gde kulise postavljene za turiste prestaju

Hondžu Ko (Harold Hongju Koh), predstavnik SAD na Međunarodnom sudu pravde u Hagu, bio je predmet zanimljive telefonske rasprave između predsednika Borisa Tadića i ministra inostranih poslova Vuka Jeremića...

BORIS TADIĆ: Ko je predstavljao Amerikance?
VUK JEREMIĆ: Ko.
BORIS TADIĆ: To te i ja pitam. Ko

VUK JEREMIĆ: On je.
BORIS TADIĆ: Koji on?
VUK JEREMIĆ: Ko.
BORIS TADIĆ: Čekaj, izgleda da se ne razumemo. Ko je juče govorio u Hagu ispred države koja se zove SAD?
VUK JEREMIĆ: Tačno, Ko.
BORIS TADIĆ: Mislim, kako se zove čovek?
VUK JEREMIĆ: Ko.
BORIS TADIĆ:Hoćeš li ili nećeš da mi odgovoriš na prosto pitanje. Ko je juče zastupao Ameriku?
VUK JEREMIĆ: Ko.
BORIS TADIĆ: Hoćeš ili nećeš?

Ideju da se ženi koja je radni vek provela u Javnom komunalnom preduzeću kao čistačica ulica, a posle penzionisanja 18 godina bez naknade čistila gradski park podržali su je vajari iz tog kraja, lokalna samouprava, privrednici i građani.
- Posle penzionisanja čistila je parka bez dinara nadoknade, samo je tražila brezovu metlu i kantu za smeće. Čitav grad je pozdravljao Leposavu 

Sećate li se Ozona, na Dvestadvojci?

Za one mladje, bila je to kultna radio emisija koji je vodio Dača Kocijan. Nedeljom uveče, emisija je bila zv(n)ana i kao "Poruke lične prirode". Bila je to prilika da svako ko poželi ostavi poruku u kojoj bi ponudio upoznavanje, druženje, kratku ili dugoročnu vezu. Moj prijatelj Zuki upoznao je tako svoju kasniju suprugu.

 

***

 

Zamislite oko stola društvo: Lidijaz, Mikimedic, Spiridon, Čovek u belom, Mozaik, Corto Maltese, Ana Barfield, Buzzgrowl i MilutinM? Kako izgleda; moguće? E, pa, sinoć se ovo društvance koje se znalo samo po nadimcima sa ovog bloga okupilo u Ženevi, u kafiću Žirafa koje je "naše mesto" u ovom gradu. Bio je to prvi sastanak romandskog odeljenja Bloga b92 - može se reći Ž92!

 

Najnoviji u seriji "ријалити шоуова", koji se u četiri epizode prikazuje na Kanalu 4 u Velikoj Britaniji, uzburkao je javnost i podelio je na dva, srećom neravnomerna dela. Veći deo, pogotovo stručne javnosti, osuđuje ideju da se grupa dece ubaci u kuću i ostavi prepuštena sama sebi, dok jedan broj komentara smatra da je ovo sjajna prilika da se deca očeliče. 

"Dečaci i devojčice sami" (Boys and Girls Alone) je naziv programa u okviru koje je 20-toro dece uzrasta 8 do 11 godina uvedeno u kuću tipa "velikog brata" negde u Kornvolu i ostavljeno da se sami snalaze naredne dve sedmice. Dečaci i devojčice su bili odvojeni u zasebnim prostorijama. Do sada prikazane epozode daju i scene u kojima deca muče jedna druge i plaču kao kiša. 

Izgovor produkcije ide otprilike ovako: Zamislite svet bez odraslih, svet kojim upravljaju deca, svet u kome odluke donose desetogodišnjaci.

Ovo nije blog o nogometu, mada moram fudbalom da počnem. 

Strazbur, Prag, Hag - Evropski parlament (EP) izglasao je rezoluciju kojom se predlaže produženje mandata Haškog tribunala za ratne zločine za bar još dve godine.

 

Dokle, bre, mislite