Reč buksna u srpskom ima višestruko značenje. Kod majstora starog kova koji koriste termine iberlauf, hilzna, trahebli i gefufna označava čauru ili zevčicu. Električari buksnom nazivaju klemu ili stezaljku koja omogućava električni spoj metalne žice sa nečim. Kod mlađe populacije sklone rekreacionim drogama buksnom se naziva džoint ozbiljnijih dimenzija. Tako kad ćale električar sinu sklonom rekreaciji uz pomoć kanabisa kaže: „Sine, donesi one dve buksne iz fioke“, klinac do zadnjeg trenutka ne zna šta da očekuje.

Tadić i Đoković

Kabinet predsednika Republike obratio se javnosti saopštenjem u kojem najoštrije osuđuje ponašanje Novaka Đokovića minulih dana, i sraman pokušaj manipulacija kojima je mladi teniser želeo da prikupi političke i ATP poene na račun navodne prisnosti sa gospodinom Tadićem

Prema navodima iz pomenutog dokumenta, Đoković je tendenciozno i sračunato došao do finala Vimbldona, znajući da će završnom meču prisustvovati predsednik Republike i drugi reket Srbije - Vuk Agasi Jeremić, ne bi li ispalo da su aplauzi upućeni njemu, a ne njima, što nikako ne odgovara istini, s obzirom na činjenicu da su gospoda Tadić i Jeremić u Engleskoj obožavani kao „Bitlsi", odnosno, u Srbiji kao Troteri potpomognuti Mirkom Ekrem Jevrić Cvetkovićem.

- Na sreću, svima je bilo jasno da povicima „Ovaj poen je za tebe, Boki", Đoković pokušava da izmanipuliše situaciju i prigrabi za sebe deo predsednikove popularnosti, što je kulminiralo po završetku meča, kada je sav znojav i zadihan prvo potrčao ka loži u kojoj se nalazio gospodin Tadić i skinuo u bratel majicu, odbivši da primi pehar ukoliko to ne učine zajedno - naglašava se u saopštenju, uz napomenu da to nije bio kraj besramne hajke na svetački lik i delo dobrog pastira iz Krunske.

Pedeset godina nesvrstanih sa ovom vaseljenskom proslavom u Beogradu aktuelizovali su staru tezu da se pod Titom živelo bolje. Te naš pasoš je bolje važio nego sada, te plata nam trajala preko mesec dana, nije bilo siromašnih, a ni bezobrazno bogatih koji su sve nas pokrali, a da ne pričamo kakve smo sve fabrike imali... Na marginama „Bilo bolje za vreme Tita" razgovora vode se i razgovori da li nam je za vreme Miloševića bilo bolje nego sada? Da li je bilo bolje za vreme Koštunice ili sada?

Nije mi potreban ovaj prvi pasus da bih podsetio da su danas ljudi bez posla, privreda desetkovana, plate izdrže po šest-sedam dana umesto ceo mesec, oblačimo se u prodavnicama garderobe koju su neki drugi ljudi bacili, hranimo se u narodnim kuhinjama, investiramo po kladionicama... Ali niko ne diže glas.

Kad sam ja bio mali komunizam nam je bio jedina raspoloživa ideologija i on nam se mahom isporučivao u mitovima. Učili smo da smo mi, kao zemlja, u većini stvari prvi u Evropi a treći na svetu. Bilo da su to ekonomski pokazatelji, visina stanovnoištva, rude, šume, ... Pa čak i obala. Beše naša obala razuđena i idealna za turizam a italijanska glatka, a još morske struje nose naša govna direkt drajv kod latina. Jedna od retkih stvari koja je opstala nakon Titove smrti i raspada ideologije je bio mit o nama kao nebeskom narodu glede košarke. Mogu drugi da se trude, dube na glavi, baju, smišljaju taktike, ... ali džaba. Mi smo bogom dani za košarku.

E pa kurac dragi gledaoci. I taj mit je mrtav. Srpska reprezentativna košarka je mrtva baš kao i Vuk Karadžić, čovek koji je zaslužan što su mnoge bajke preživele. I ako sam sve vreme prvenstva razmišljao pozitivno i glasno širio optimizam oko sebe, sada moram da priznam da je naš reprezentativni pacijent mrtav. Kad razmislim, to što sam glasno širio optimizam je sindrom pevanja noću na groblju. Ono kad čovek noću prolazi kroz mračno groblje pa glasno peva "nije me strah, nije me strah". Tako sam se i ja bojao košarkaškog fijska.

Ovih dana je vest da su neki „fini momci" s „fantomkama" na glavi spalili bosansku zastavu u znak protesta što eminentni bosanski muzikant, ranije deklarisan kao srbomrzac, nastupa u NAŠOJ Areni. I gle čuda, iza fantomiziranih spaljivača sa zida smeši se lik Ratka Mladića. I nikom ništa. Nema istrage. Hajde prvo da se dogovorimo da li je paljenje zastave kažnjivo ili nije? Eto, onog glumca što je spalio američku zastavu pred Bajdenov dolazak prvo su utamničili, pa su mu pisali presudu. Na fudbalu zapališe albansku zastavu, pa ništa. Sad bosansku.

Spaljivanje zastave možda jeste demokratski čin, ali spaljivanje bilo čega s „fantomkom" na glavi meni tako ne deluje. Nešto se ne sećam da smo se kao nacija ovajdili što su neki naši u naše ime palili ambasade... Ako izuzmemo nekoliko pari patika.

Ovih dana svet kao da je poludeo. Temeljito se radikalizovala situacija na Kosovu i tu niko pametan ne može da predvidi nastavak. Američko uterivanje demokratije u Libiji je pored brojnih anonimnih žrtava odnelo i život čuvenog višedecenijskog priijatelja nesvrstane Jugoslavije a kasnije, po inerciji i jednog dela Srba koji se Gadafi-frendli osećaju.

 Internetom već kruži šala da ova godina nije dobra za muškarce u suknji za koju je prozvan Dulić koji nije ni autor. Ode Luis, pa Gadafi, ... Boki 13 da se pripazi.

Nije mnogo mirnije bili ni u Beogradu. Brojne sirene policijskih i sanitetskih vozila su građane sve dublje uguravale u osećaj zebnje "nešto opasno se desilo". I jeste. Besprizorna oružana pljačka u po bela dana u kojoj su banditske svinje pucale u policiju i civile je nešto šta smo do sada viđali samo u filmovima.

Počelo je tiho. Građani jedne banje u Srbiji se pobunili jer imaju u komšiluku neke agresivne azilante. Onda smo saznali da je neka tetka iz NEgleske preko fejsbuka upoznala nekog tipa iz neke zapizdine koji je emigrirao u Srbiju, pa je sela u avion i došla u Azil Banju gde je bila razočarana ponudom , ona ili on, ne sećam se, i prekinula ad hok veridbu sa ograničenim dejstvom. Tu doše do nedefinisanih okolnosti pri kojima ona bude a silovana neki budu pohapšeni. I to je početak zapleta. Nastavak je da su se lokalni Srbi pobunili preko novina da azilanti, koji su tu smešteni mimo svoje i volje "gostoljubivih" žitelja banje, kradu, upadaju u stanove, nose ogromne noževe, smrde, kenjaju, drogiraju, jedu žabe, muve, slonove, ... i kao takvi pretstavljaju pretnju za njihovu modernu banjsku sredinu. Tabloidi su podržali tu priču sa još jezivijim primerima (videti pod raspirivanje verske i nacionalne netrpeljivosti) dok su promoćurniji pojedinci i medijske kuće takvo ponašanje nazvali (pravim) imenima u rasponu od ksenofobije, peko rasizma pa do fašizma.

U duhu proslave 15 godina od bušenja režima Slobodana Miloševića i prve demokratske lokalne vlasti u mom Nišu do koje se došlo protestima i građanskom neposlušnošću stanovnici Azil Banje su organizovali proteste "Azilanti mrš u pičku materinu", slali pisma svima (od 1389, preko naših do Koštunice) a bogami zaključali nejač u kuće remeteći nastavni plan i program po školama.

Emisija "Peta noć" je bila vanzemaljski hit i pravo čudo. Po prvi put u istoriji Niša petkom kod Ćosića su se smenjivale poznate face iz cele Srbije. Mislim da je vikend pre mene gostovao Zoran Đinđić... Mada možda i uobražavam. Bilo je to davne 1999 ili možda čak i 2000 godine. Moje prvo gostovanje na televizoru.

"A sa nama u studiju je jedan mlad ali neobično jak čovek..."
Počinjem ubrzano da dišem.
"čovek za koga ste sigurno do sada čuli a ako niste..."
Lupanje srca je toliko jako da mislim da se čuje u studiju.
"Dame i gospodo sa nama je..."
Pulsiranje u grlu. Mnogo sam žedan.
"...Milan Jovanović. Milane dobro veče"
Probam da izgovorim jebeno dobro veče ali se ništa ne dešava. Ne mogu da razvijem dovoljno jak pritisak u plućima da proteram vazduh kroz grlo koje se steglo i kao da je puno piljevine. Trenuci koji traju u nedogled dok ja postižem kompresiju a srce lupa toliko snažno da imam osećaj da poskakujem sa sa stolice. Nekako, nekako uspevam da procedim:
" dobro veče"
"Milane kako ti se sviđa kod nas u studiju"
A ja samo klimam glavom i pravim facu kao da se smejem. Pojma nemam da li to baš na osmeh liči.
"A sada reklame..."

Ivan Lenđer, torpedo iz Zrenjanina je naš olimpijac koji će braniti boje Srbije u Londonu. Široj javnosti je postao poznat kada je 2006. proglašen za najboljeg mladog sportistu Srbije.Vlasnik je preko 600 medalja.

Ivan je našao vremena da u sred intenzivnih priprema odgovori na deset pitanja. Hvala najlepše.

1. Kako bi opisao sebe u par rečenica? Čuveno pitanje mnogih intervjua koje jednostavno nisam želeo da izbegnem :-)

Da pitanje je veoma teško za odgovaranje, jer ne volim sebe da opisujem, ali pokusacu... Sebe smatram marljivom osobom, spremnom na sve rizike da bi dosao do cilja koji sam zacrtao. Smatram da sam društven, ne toliko komunikativan (to je verovatno zbog plivanja, jer tu nema mnogo priče he he). Trudim se da svima pomognem koliko i kako god mogu i nije mi bitno da li mi je ta osoba bliska ili ne.