Ukratko da bih podigao te neke pare trebala mi je potvrda da sam u stalnom radnom odnosu. S obzirom da sam već bio na poslu potrebno je samo da pozovem kadrovsko, da se ispečatira, direktor da potpiše, skeniram, šaljem na mail... Ništa što bi predstavljalo temu za pisanje.

- Milka, molim te, uradi mi jednu potvrdu da sam u stalnom radnom odnosu.
- Za šta ti treba?
- Ma za nešto... Nije ni bitno. Samo daj, molim te uradi je odmah.
- Zato i pitam. Šta da navedem u potvrdi, za koju namenu?
- Bez namene. Samo faktičko stanje. “Da je MIlan Jovanović u stalnom radnom odnosu”.
- Ne može.
- Šta ne može.
- Pa ne može tako. Mora da ima “potvrda se izdaje zbog toga i toga i u druge svrhe se ne može koristiti”.

 

 Kod mene u kući vanredno stanje. Rodilo se dete, gužva i ne stižem da ispričam ženi za moje malo avanzovanje ali ja sam strpljivo lovio trenutak.

“Ljubavi imam jednu novost”
“Samo da ti kažem ja ne rađam više decu… Ovo je sve za ovaj život.”
“Ma ne to. Imam jednu dobru poslovnu vest.”
“Dodaj mi molim te one kikove makaze, ovaj se sve izgreba.”
Čuje se sec, sec, … Ja ne odustajem.
“Rekoh čuo sam se s ljudima iz CKM-a”
“Koje si mi makazice ovo dao? Idi u kupatilo i nađi kikove. Piše KIKOOO. Razumeš”

Dva su vola masna debela
došla u grad iz rodnog sela.
Neće više kola da vuku
hoće bolji posao i struku.

Uzeli stan u centru grada
smislili plan - život bez rada.

Pre tačno godinu dana formirani su Ujedinjeni regioni Srbije, nevladina organizacija koju predvode funkcioneri Vlade.

Srbija je jedna od retkih zemalja koja u svom parlamentu ima značajan broj predstavnika civilnog sektora i koji, pri tom, učestvuju u vlasti!

 

 

Na današnji dan, 14. juna prošle godine Ujedinjeni regioni Srbije upisani su u Registar udruženja građana APR.

Za tako kratko vreme ova nevladina organizacija uspela je da uradi stvari na kojima im treba odati priznanje. Sakupili su preko pola miliona potpisa za decentralizaciju, predali čak 5 predloga zakona, održali veliku konvenciju u Beogradu, formirali poslanički klub u Skupštini Srbije. I, sve to za manje od godinu dana.

ZNAO SAM!!! Nemci objavili u Nju Inglad medicinskom žurnalu najnovije istraživanje o sisama i zdravlju i kaže da je gledanje u ženske sise 10 minuta zdravije nego odlazak na trening.

Doktor Vaterbi tvrdi da je “10 minuta gledanja u lepe velike grudi isto, ako ne i bolje, nego 30 minuta aerobnog treninga”.

Nisam mogao odmah da reagujem, čim smo izgubili utakmicu od Slovenaca. Pustio sam da se malo "smire strasti". Prošlo je par dana i smirivanje strasti se nije desilo. Naši orlovi su izgubili svaku šansu da učesvuju na evropskom prvenstvu u fudbalu. Kao što smo slutili protiv Italijana nismo mogli da se vadimo, ali Slovenci su bili viđeni za odstrel... Ne kažem da se naši fudbaleri nisu trudili. Daleko od toga. Trudili su se ali nešto nije štimalo. Što reče, sada već bivši trener orlova Golub "Nismo imali sreće, ni danas, ni pre neki dan, ...", a cinici kažu da nismo imali sreće što nam je Petrović na kormilu reprezentacije.

 

Dve sličice sa utakmice protiv ratobornih Slovenaca kojima ova pobeda nije imala takmičarskog značaja su mi ostale duboko urezane.

 

Radila je kao šankerica. Ne znam joj ni ime. Nije iz Niša. Zapamtio sam je jer je prosula pivo na mene. Uplašila se. Dao sam joj 200 dinara.  Kažu da ima zajebane roditelje. Nešto je kao studirala. Večeras je nije bilo na poslu. Rekoše mi da se udala pre 3 meseca. Rekoše mi da treba da se porodi februara. Baš dugo nisam svraćao. Ona je 89. godište a on 94. Njeni se osećaju iznevereno, ne žele da čuju za njih. Žive u garsonjeri sa njegovom majkom. On nema oca. Majka ne radi. Ona je bez posla. On ne radi. Ona smatra za uspeh što je otišla od roditelja.

Možda sam jugonostalgičar, ali kad se vraćam sa prekookeanskog leta uvek mi je milo kad uđem u JAT-ov avion i čujem srpski jezik. Okreni obrni JAT je jedan od retkih preostalih brendova stare Jugoslavije koji nije sahranjen... A najavljuje mu se prva subota. Malo sam kopao po netu, imao par telefonskih kontakata i mejlova sa nekim insajderima i došao sam do zaključka

 

JAT ne treba prodavati već samo restruktuirati. Evo zašto:

Ako pogledamo brojke firme koju već obilaze razni privilegovani "kupci" videćemo da je JAT u odličnoj formi što se tiče avio prevoza. U 2011 prevezeno je 18% više putnika nego 2010 , što je, moramo priznati dramatičan rast. Saznao sam i da je popunjenost linija porasla za 10% što je više od svih evropskih kompanija.

 

Kasno noćas sam se vratio iz Nemačke i još sređujem utiske. S jedne strane vozio sam najbolje četvorotočkaše iz bavarske fabrike i i to na onoj pisti u Salcburgu ili Salzburgu sa "z". To je svakako prejaka impresija. Učili nas da driftujemo, da kočimo u krivini na 120 na sat, .... Odličnih par dana sa moto svetom. Međutim drugo nešto mi se vrzma po glavi. U kafani, nakon automototreninga jedan od tipova iz organizacije odbija da nazdravi... Kaže sutra se vozi.
"Da ali tek sutra..." Insistriam da ne bude baš ni bez čega.
"Bavarska policija ima pik na mene. Našli bi mi alkohol u krvi i da sam pio za novu godinu."
Kaže baja da je sa neke proslave pošao nakon... ne više od dva viskija. Taman da ima osećaj da može da vozi ali ne i da prođe alko test ako ga zaustavi policija. A pošto đavo ne ore i ne kopa, moj poznanik je zaboravio da upali svetla i postao ultimativna meta svakog saobraćajca na koga bude naišao. U stahu od gubotka dozvole i zakonskih problema umesto da stane kada ga je zaustavljala policija dao je gas i pobegao. Posle par stotina metara naglo je skrenuo na parking neke stambene zgrade, gde mu se rodila koliko idiotska toliko i genijalna ideja. Iskoristio je tih 10 sekundi koliko je trebalo policajcima da dođu da se prebaci sa vozačevog sedišta na zadnje, izuje, skine jaknu i napravi se da tvrdo spava. Motor auta je radio, vozačeva vrata su bila otvorena kad je došla policija."Gospodine, vaša dokumenta?" "Evo izvolite." "A vozačka?" "A zašto?"

 "Fakultete treba deliti na upotrebljive i neupotrebljive (dobre i loše) a ne na privatne i državne."

 

Obično se veruje da su državni fakulteti riznice znanja, sa najboljim profesorskima, najsavremenijim programima, udžbenicima i učilima, ... Naravno, kriterijum ocenjivanja je najbollji na državnim fakultetima i sa njih izlazi najbolji "kadar" sa diplomama koje se u svetu plaćaju "suvim zlatom".

S druge strane, veruje se da privatni univerziteti štancuju diplome koje se nigde ne priznaju, ispiti se polažu sa prolaznošću preko 100%, nastavni kadar je inferioran u odnosu na državne a studenti koji završe bilo koji od privatnih univerziteta znaju manje nego kad su završili srednju školu. Eventualno se kaže da imaju solidne programe ali niko ne uči po njima.

Dakle državni fakulteti su mnogo bolji od privatnih i ti iz dva razloga: zato što su državni sami po sebi mnogo dobri a privatni mnogo loši.

Da li je to baš tako?

Do nedavno, u Turskoj sam samo dva puta bio i to oba puta u Istanbulu... I oba puta sam bio totalno impresioniran ovim megalopolisom. Ta moja opčinjenost tim gradom datira još iz vremena pre ovih serija "Sulejman brani Sarajevo" i sličnih. Oba puta sam downloadovao po 100 jura istom taksisti sa odličnim znanjem engleskog da me vozi. Na pitanje:

"Gde?"
lakonski samo odgovarao:
"Just drive." kao u filmovima sa Hemfri Bogartom.

Istabnbul je ogroman grad sa preko 20 miliona stanovnika i barem pola miliona znamenistosti koje treba videti, a to mi je uvek delovalo prilično beznadežno, pa sam se kruzirao po gradu, uz povremene pit stopove da pijem espreso. Jebiga takav sam čovek. Volim da osetim grad a mrzi me da idem klasičnim "stazama turista"... nego pade mi napamet da sam negde sam pročitao da u Istanbulu živi 3 miliona Srba koji su ponosni na svoj jezik i poreklo.

Pre desetak dana postavio sam blog o Holodomoru, velikoj gladi kojom su boljševici desetkovali Ukrajinu početkom tridesetih godina prošlog veka. Poslao sam link prijatelju čija žena je Ukrajinka. Juče mi je stiglo njeno pismo, u kome mi iznosi priču njene familije. Prenosim ga u celini, verujući da će nekome biti interesantno.

Tekst koji sam postavio prošle noći skinut je sa ovog bloga. Tekst se bavio psovanjem kao fenomenom toliko čestim u našem narodu. Oni koji nisu imali prilike da ga vide, mogu to uraditi na adresi http://zabranjeniblog.blogspot.com/.

 

Ženeva je izabrana za jednog od osam gradova domaćina Evropskog prvenstva u fudbalu koje se od danas do 29. juna održava u Austriji i Švajcarskoj. Bilo je to za očekivanje. Bez ozbira što je zavučena u slepo crevo zemlje na severnoj strani Alpa i što već nekoliko godina nema klub u slabašnoj nacionalnoj ligi, Ženeva je centar Romandije - grupacije kantona koje naseljavaju švajcarci kojima je francuski maternji jezik. Ženeva je, takodje, najmanji veliki grad na svetu, centar mnogih medjunarodnih organizacija i izuzetno dobro povezana sa ostatkom Evrope. Konačno, kako ovako velike akcije nose očekivani izvor zarade i poseban podrstek za razvoj, posebno infrastrukture grada, Ženeva se morala naći na spisku gradova domaćina.

 

Kako nema previše sportskih motiva, ovo treće je, izgleda, i najjači motiv ugošćavanja šampionata, barem za izvorne ženevljane. Otuda je grad pre svega okićen portugalskim zastavama - najbrojniji su medju dodjošima ovde i njihova reprezentacija je jedan od favorita prvenstva a igra dve utakmice u Ženevi. Ostali se uglavnom već ježe od navale gostiju koji će preplaviti ovaj tradicionalno umrtvljeni grad, posebno u večernjim satima.

 

Ipak, kao najmanjem od četiri grada domaćina u Švajcarskoj (ostali su Bern, Bazel i Cirih), ženevljanima i njihovim gostima je pripala samo mogućnost da odgledaju tri meča u prvom krugu takmičenja. I pored toga, grad se odavno ozbiljno priprema za šampionat, mada se time ni najmanje ne remeti uobičajen život a posebno rad domaćina. Ovim tekstom želim da vam malo dočaram atmosferu i prikažem pripreme koje se u Ženevi sprovode. O fudbalu - kasnije; ili na posebnom stranicama b92 posvećenim prvenstvu.

Pre neki dan objavljeni su podaci o najvećim zaradama u Švajcarskoj, jednoj od zemalja u kojoj žive veoma bogati ljudi i gde je standard na visokom nivou. Podaci su zanimljivi, ne samo da vidimo koliko ti bogataši zaradjuju, već i da razmotrimo neke odnose u javnosti ovakvih informacija i odnosima medju radnim ljudima koji ostvaruju višak profita.

 

Najpre, želeo bih da pohvalim praksu da se objavljuju podaci o zaradama, pogotovo onih koje su najviše na lestvici. To je izuzetan primer javnosti u radu. Nisam već neko vreme u Srbiji pa ne znam da li toga ima i u nas, ali nešto mi se čini da je jedna od najaktivnijih sportskih radnji naših menadžera preskakanje prijavljivanja prihoda.

 

Evo podataka o iznosima najviših zarada u Švajcarskoj.

 

Prosečna godišnja plata izvršnih rukovodilaca u velikim kompanijama bila je u proseku 2,8 miliona švajcarskih franaka ili 1,75 miliona evra. Ako vam se čini da je ovo mnogo, možda će vas iznenaditi podatak da je ovaj iznos u stvari manji za 9% u odnosu na 2006. godinu! To je posledica strašne dubioze u kojoj se našla UBS - najveća banka u zemlji, čime je prouzrokovan veliki pad zarada njihovog menadžmenta.