Ostrvo u Mediteranu, pripada Francuskoj, i iznedrila je Napoleona - to je uglavnom sve sto sam znala o Korzici. Nisam nameravala da dodjem neobavestena, i pogledala sam bila nesto malo po Internetu, ali u turistickim odelima knjizara nisam nista nasla i racunala sam da ce to biti lakse kad stignemo na samo ostrvo. Susret sa Heinz-om tog prvog dana, koji je trajao jedva nesto vise od jednog sata kako sam kasnije shvatila, me je ispunio velikom zeljom da Korziku vidim, i o njoj saznam vise.

Ponedeljak - 5. dan

Izjutra se sporo budimo. Izlezavanje, citanje, dorucak, tusiranje, sta obuci i slicna mucenja, usavrsavanje planova za taj dan, i TV. Na stranim jezicima, TV program je jos gluplji nego inace. Cak bi se slobodno moglo reci da kompletna besmislenost tog medija postaje sve glasnija cak i kad se iskljuci zvuk. U Beijingu se odvija Olimpijada sa velikom pompom, svi broje medalje, i drze se pravila fer-pleja. Bar tako pricaju, a sta je tu istina u to nema svrhe ulaziti. Shvatamo da nije Olimpijade u Parizu bi bilo daleko vise turista. Stvari uvek mogu da budu gore je naravoucenije koje nikada ne omasi.

Ah, bez kucice - kakva slobodica!
Upozorenje: ne mrvi prvi - mravi su pravi.
Sve dok je sunca, bice nama ovde lepo.
U hlad, u hlad! - rece puz, i ode u hlad.

Ali kakav je ovo dorucak, u podne! - rece puz, lezeci uzduz.
Oslonjen na trav - ku-ku, rece mrav - sta je ovo! Ooo, nista novo.
I ode tamo. Ili bese ‘vamo?
Puzu ostavio duzu od dve trave da ga golicaju povrh glave.
Cccc, piknik ili sta je, bitnik od mrava postaje.

Jedan zabac, i jos jedan vrabac, otkrise puza kako dise srecno i polako.
Ah, lunch! - uviknuse skupa. Silly bunch

U poslednjoj sceni prethodnih beleski srela sam se sa Santa Anom. Pustinjski vetar, topao, bez traga vlage u sebi - sto joj podize ugled u mojim ocima, jer su daleko zedniji oni u pustinji, pocev od peska do kaktusa i skorpiona, i vlaga se ne sme iznositi, prosto je nepatriotski - ona donosi svoje pustinjsko nasledje i folklor obali Pacifika. Verovatno je odgovorna za brojne pozare po brdima Kalifornije, ali to ne radi namerno, takve stvari spadaju u prirodne cikluse, dok piromani ne znam u sta spadaju. Santa Ana me je osvojila na prvi dodir i podigla broj mojih omiljenih vetrova na 2. Prvi, i dugo vremena jedini, je bio Povetarac, vetar za decu. Celu familiju vetrova mrzim zestoko, zaslugom Severnog Kanadskog Vetra zvanog The Arctic Brute.

Za vreme ručka je Paul ponudio da povede Mike-a i mene u grad posle posla, ako nemamo drugih planova. Drugih planova? Paul je bio srećan da se ispred njega isprečila velika salata u transparentnoj plastičnoj činiji kad sam odskočila od stolice jer šanse su bile prilične da bih skočila i preko malog okruglog stola i bacila mu se oko vrata. On se nasmešio iza svoje salate; bilo je jasno koliko se takva jedna ideja usvaja i da je bukiran kao vodič.

   Proljece je cak i u decembru...
   trinaestog
   ili bilo kog drugog
  proljece stoji iza barikade
  s podignutom rukom...
  zar sumnjas u svoju djecu,
  mislis da ne pamte ?
  kazi
  da li te pitaju za put prema nebu ?
  cijena je sigurno visoka.
  kazi
  da li te pitaju s bijesom u sebi
  ne tajeci nista
  ne

..Bitlsi se raspali...

  crvena slavina je za toplu vodu...

 ....u srpskom fudbalu ima problema & kriminala.... 

  ....a milicija trenira strogoću ( kao glumci pred uloge teške... ) 

   Da ne pametujem previše : evo prilježnog i nadasve profesionalnog pristupa 

   nadležnih u suzbijanju kriminala svih boja...

  ...hm, pa dobro - ne baš svih.

   (ali, to je logično kada Vam je ministar policije grobos...)

   Za

 

    Odsustvo svakodnevnog čemera obično znači da je sreća prisutna.

    Odsustvo rada = prisustvo nerada = sreća
   Osim ako ne pratite vesti.
   A vesti ....nisu bile dobre : troje mladih ljudi, omamljeni dahom Đavola koji je za tu priliku obukao devičanski ledenohladni veo, prestali su da postoje u trenu.
      Samo još jedna vest na 12.strani nekih novina.
      Samo još jedan grom u nečiju kuću.
      Samo još jedan broj u dugom nizu besmisla.
      Samo još jedna jadikovka,zakasnela, naravno : “Ne brže od života”
      Samo još jedna cigla u Zidu Plača Saobraćajnog Haosa

U Beograd sam stigla pre 15 dana. Sačekala me hladnoća sa kojom bi se i Minhen podičio a evo danas je skoro početak leta po temperaturi. Prva stvar koja mi je upala u oči kada sam doputovala da je uništena zgrada u Kneza Miloša postala fabrika radosti ( bilbordi razvučeni preko cele bombardovane zdrade). Iskreno sam se zapitala - kako li je to nekom palo na pamet, ali mudri ljudi skloniše sve panoe fabrike radosti za svega nekoliko dana.

Ipak, moj utisak su uvek bili i uvek će biti ljudi - manje zgrade i najmanje reklame. Sticajem okolnosti, ponekad, moram da se javim na mobilni u javnom prevozu, taksiju ili na nekom javnom mestu. U Nemačkoj je telefoniranje zabranjeno gotovo na svim javnim mestima a isključivo je zabranjeno u autobusu. Vozač će tolerisati da kazete - jednu ili dve rečenice pre nego vas mrko pogleda ili čak napusti autobus. Ipak, kod nas je sve mnogo opuštenije pa i komunikaca svih vrsta....

Prodjoše dve nedelje zatvorenog obdaništa. Još tačno tri do početka škole. U Bavarskoj škola počinje 16.septembra. Kao svaki dobar organizator napravila sam mapu i ucrtala mesta gde ćemo potrošiti vreme i razgledati razne kulturno istorijske znamenitosti: akva park, lego zemlju, bazene sa toboganima i ostale proizvode savremenog potršačkog društa koje su smišljene za uzimanje para jadnim roditeljima i nevidjeno glup provod.

Kad smo mi bili mali raspust je značio more u Hrvatskoj, poseta babi u Kikindi, vožnja bajsom do salaša i uglavnom igranje lastiša i izmedju dve vatre ispred zgrade. Ovo danas je sve industrija sa neprestanim kreiranjem potreba-sumanutom reklamamo sve u fazonu: e ovo morate da vidite ili niste ni živi.

Sve u svemu da ne dužim o našem krstarenju po Bavarskoj zadržaću se na see life-u, atrakciji podzemnog tunela sa akvarijumima i ribama.

I kakve to uopšte veze ima sa Kalenić pijacom pročitajte ovde... 

 

 

 

 

 

Kad sam za 13.-ti rodjendan dobila knjigu Džej Ostin na poklon, nisam ni sanjala da ću 10 godina kasnije upoznati još oko 10 sledbanica i to na Filozofskom fakzuletu u Beogradu. Jedna od njih je na predmetu "Polnost i društvo" sačinila esej, o knjigama, kako se kasnije ispostavilo, naše omiljene spisateljice iz mladosti. Uzdisale smo duboko i nežno gledale kroz prozor dok je tadašnja koleginica oslikavala slike Elizabet, gospodina Darsija, g-dina Binglija, Eme...Mnoge reći na engleskom a kasnije i na nemačkom sam naučila zahvaljujući filmovima radjenim po knjigama Džej Ostin,  jer sam, razume se, mnoge dijaloge znala napamet na srpskom.

 Mama-Kengurica i Tata-Kengur u epizodi: AMNIOCENTEZA

Dok nisam ostala u drugom stanju, pojma nisam imala da rastući stomak ima da mi služi i kao poštarska torba. S obzirom na to koliko sam papira i uputa raznela po različitim zdravstvenim ustanovama, i redova se načekala da iste isporučim, sigurno sam zaradila bar jednu poštarsku platu.

Kao Matoru-Kenguricu-Prvorotku

Ovdi je TEST IZ MATEMATIKE.

Ovdi je KLJUČ ZA BODOVANJE.

Kako sam se nadala, dobro sam se udala.

Napabirčih 10,5 poena. Zadovoljna!

 Ovo je jedna od priča za koju ne treba puno reči, koja se razume u sekundi. I bez pričanja. Ovo je priča o čoveku koji je sa sudbinom odavno na "ti". Često se gledaju u oči a ona spušta pogled. Sudbina ga je uvredila, ali ne i porazila.