*

Iako još uvek nije dovoljno otoplilo i noćne temperature su i dalje u minusu a dnevne promenljive, od plus pet do plus dvadeset pet, ipak krećem dalje. Ne mogu više da ostanem na jednom mestu, zaglavljena - moj neizdrž je dostigao vrhunac. Plan je da krenem na zapad, u centralnu Mongoliju, kako bih posetila nekoliko nacionalnih parkova, turskih spomenika iz 6-8. veka, nekadašnju prestonicu Mongolskog carstva - Karakorum,

Pošto u subotu odlazim a imam neko posuđe koje sam kupila zbog boravka ovde, na FB grupi za hanojske ekspate oglasila sam selidbenu rasprodaju. I, javi se jedan mladić da kupi rice cooker – to je za ovaj deo sveta verovatno najgenijalniji izum 20. veka.

Dolazi jutros fin momak oko 35 godina. I onako usput, dok testiramo kuvalo, pita me šta sam radila u Hanoju. U jednoj rečenici kažem mu da putujem biciklom godinama a ovde sam pravila pauzu da bih napisala novu knjigu. To izaziva već očekivano oduševljenje. Zatim i ja njega upitam isto – šta radi ovde.

„Predajem engleski. Došao sam pre godinu dana kada se moj otac ubio, a ja sam prsao: ostavio sam posao u korporaciji i napustio ženu. Hteo sam sve da promenim, da radim nešto korisno i plemenito. Moj otac je bio vijetnamski veteran i zato sam izabrao da dođem ovde da pokušam da popravim ono što je on uradio. On je bio artiljerac i nikad nije imao sukob prsa u prsa, ali na svim fotografijama koje je čuvao bile su stotine mrtvih Vijetnamaca po tlu, svi pokošeni. Znaš da je ubijeno preko tri miliona ljudi, od kojih je preko dva miliona civila? Poginulo je oko pedeset hiljada američkih vojnika. Ali istina je da ih je mnogo više nastradalo kasnije, najviše zbog samoubistava.“

(Zbog uslova u kojima postujem, tokom ture u Japanu moraću da zadržim dnevničku formu, tačnije, da kopiram svoje statuse sa Fejsbuka, pošto nemam kad ni gde da pišem blogove. Iz istih razloga, i fotografije prilažem na kraju teksta. Izvinjavam se svima što ne mogu da odgovaram na komentare, ali mogućnosti za pristup netu su mi zaista ograničene.) 

7. septembar

Danas malo kiša, malo sunce. Ali su zato pejsaži slikarski nestvarni. Osećaj da sam na dalekom severu je potpun.

Zaustavila sam se dosta rano pošto je ponovo počelo

(2. deo)

*

„Oš-bazar“ u Biškeku, kao mesto gde se odlazi u kupovinu, ili samo u rezgledanje pa se završi sa punim torbama svega i svačega. Istočnjačka egzotika i dah vremena kada je Biškek bio nezaobilazna stanica na Putu svile. Bazar je, zapravo, ogromna gradska pijaca, uz koju se prikačio i buvljak, pa sve što lokalcu, putniku ili turisti zatreba, ili mu tek padne na pamet da bi mu moglo zatrebati dok bude tumarao po Kirgiziji, sve će to naći ovde.

Cenkanje je obavezni deo kupovine i svaka se cena da spustiti za trećinu, a uz malo

*
U jurti najblizoj mestu gde kampujem odsela je grupa turista iz Slovenije i Hrvatske. Cula sam ih kad su razgovarali i pozurila da im se javim.

Verovatno najveca razlika izmedju samostalnih putnika i turista je sto ne dele ni priblizno ista iskustva iako su obisli identicna mesta. Dok razgovaram sa jednim Slovencem iz grupe (inace jako ljubaznim), sa zaljenjem primecujem kako nema one bliskosti koja se namah uspostavi kad se sretnu cikloputnici, stoperi, bekpekeri...: Koliko dugo putujes?, Gde si odseo u..,? Kako si stigao do...? Gde moze da se jeftino prespava? Sta mislis o...?

3. Zanemeli i srećni

*
Noćni mraz, ali zato jutro sunčano i vedro. Još pre svitanja, Maks je zauzeo mesto iza svog stativa, čekajući izlazak Sunca. Strast fotografa.

15. januar

Odlomak iz novog bloga koji je upravo izašao. :)

Napokon sedam na bicikl i poslednjim snagama okrećem pedale. Još malo pa će ona okuka, nakon koje ću imati leđni vetar. Prolazim policijsku kontrolu – one se nalaze na ulazi i izlazu u svaki grad – vozeći asfaltnim delom, jer mi se žuri da nekako okončam današnji strašan dan. Nemam više ni mentalne ni fizičke snage za sve ovo.

„Hey!“,

Nesreća se desila na auto-putu. On je vozio prebrzo. Video je da neće ukočiti na vreme pa je dodao gas. Potrajalo je kraće. Bio je sam.

U sobi je vrućina. Ona se prevrće. Udara rukama po jastuku. Nije to nesanica. Nije ni krivica. Izgrešila je proračun. Više nema nazad. Korporacija će reći svoje ujutro. Deca spavaju, ne čuju se.

Ljudi njihovih godina ne rade stvari koje oni rade. Oni bi trebalo da imaju decu a imaju mačke. Oni bi trebalo da beže na produžen vikend a beže od stvarnosti. Oni bi trebalo da se prepuste jedno drugom, ne da se guše. Oni očekuju potvrde okruženja. Ne vide da se to neće desiti.

Pljusak u ravnici.

Skrivena ispod žalosne vrbe, nekoliko koraka od druma, prekrivena preko glave navy blejzerom koji je već sasvim bio mokar, namerila je do grada. Podnevni autobus joj je opet pobegao, za malo. Tražeći pogledom prozor među nimbostratusima, očekujući tračak sunčane nade, nije primetila VW type 2, koji se pojavio niotkuda i zaustavio blizu nje. Kratki zvuk sirene, kako bi joj skrenuo pažnju. Okrenula se, nabacila osmeh na lice i već je skakutala ka spasonosnom prevozu. Veliki drečavi peace sign se odbacivao od njene još veće grudi. Zanosila je bokovima, a okvašena kosa, vezana visoko, klatila se i levo i desno. Obrisala je kapi sa obraza. Bila je to kiša.

- Možeš da me odbaciš do grada?

Već se bila uhvatila za kvaku i presavila blejzer u drugu ruku.

- Mogu…

Poslednji put kada sam bio u Leskovcu bila je zima 1954. godine. Tri leta ranije otac je, kao priznati industrijski inženjer, dobio premeštaj iz Niša a ja sam tek završio četvrti razred. Sećam se hotela, odmah preko mosta, kada se pređe Veternica, sa desne strane, siromašnijeg nego hotel Dubočica. Međutim majka je i sa time tada bila zadovoljna. Prvi put je imala na raspolaganju električni štednjak, sa dve ishabane ringle, većom i manjom. Živeli smo samo u jednoj sobi. Takav smeštaj se ispostavio kao privremeno rešenje. Nije potrajao jedno polugodište. Iako je otac redovno propuštao da se učlani u partiju bili smo nasilno useljeni u vilu vlasnika najveće tekstilne fabrike u Leskovcu. Njegovu manufakturu su britanski saveznici sravnili sa zemljom, da li zbog okupatora ili zato što se kvalitetom približio engleskim štofovima, nikada nije saznao. Kako je pisalo u rešenju koje je takođe nasilno uručeno njegovoj ženi, višak njihovog životnog prostora bio je dat na raspolaganje mojoj porodici na neodređeno vreme,  tako da smo se nastanili u prizemlju.

Težina telegrama od dvadeset i jednog grama raspršila je i poslednju nadu da ću te sresti u gradu. Nebo je bilo crno poput ovce, vunasto i suvo. Jak pritisak nabijao je ljude prema tlu. Zlu ne trebalo da ovo potraje, ali nekako su mnogi sada prave veličine. Grehota je za one koji inače sami sebe unižavaju svakog dana, oni jedva da se vide. Ostali su veličine kokera, kroketa ili krekera. Ker bez dlake po telu (ima je samo po glavi) podigao je pogled. Vidi se da bi u nekom drugom svetu bio kralj životinja. U nekom drugom svetlu svi bi svetleli, svi bi puštali krila i leteli. Svi bi bili zmajevi. Zmajevi noći od očaja. Krajevi grada bili bi gnezda. Na vrhu najvišeg nebodera živeo bi kralj zmajeva kome čak ni onaj ker nije zver (u onom njegovom svetu koji priziva pogledom ili je to samo vapaj za hranom, dan za danom). Kralj zmajeva, zmaj od papira koji ne može da leti. Ne, nisu kosti, Bože me oprosti, to je origami zmaj. Zgužvam ga u pikslu gde su pepeo i prah. I strah. Strah da ako već mogu da pogubim kralja zmajeva kao opuške cigareta, a nikada nijednu nisam stvarno spalio do kraja, kakav je kralj mog sveta?

Zovem se iŠmajhel, dobri duh Casper, otkucavao mi je daske, koje život znače, vitez Koje, pored puta znače, znam te, znaš me, tip sam koji zna ko je i Erlend Lu i Tajron Lu, i Lu Salome i Cindy Lu, i opet kuburim, ni na (Seničar nije desničar) Karaburmi, ni na (Peršon nije peršun) Čuburi, otkuburim na Kaleniću, znam Boru, znam Goju ali ne znam Miću, niti ću, strune ću, strunuću, it's better to burn out than it is to rust, Sveta Raketa, Sveta mast, Raketa Užice, užicam sa ulice, dasobesim uzice što nekima izviru iz mračne kućice, guzice, pardon maj jun jul frenč, padam u avgustu, šalju me na benč, press, kres, od smeha poteknu mi suze koje se pretvore u suzice, lice nestane u procepu magle, nage nagle, obolele od pelagre, slikaju se za naslov-nice a jašu ih rage, neka matora govna, doslovno poslovna, alo ovne, ima neko kome ću kosti da polomim ovde, a to je karabatak

Obrnuo sam čun, čudan čun čučao je na gomili ekscesa, gomilu ekcema imam, da me nema, ne bih brinuo o svom povlačenju, uvlačenju, izvlačenju oštrice između korica i svega, između sveta i sopstvenog dupeta, da mi je da izađem na crtu, pa da procvetam, da mi je da otplovim, noćima sovim, s ovim, s onim, Sony dogori, izgori more iz noćne more, izmorim gore iz moćne Nore, haubica, tako me je zvao jedan ubica, nikakav opasan tip, samo sitni lovac, ubica ptica, sećam se još uvek njegovog lica, ali ime sam mu zaboravio

I 

            Biće ovo drugi a možda i treći put da sve počinje od jedne fotografije. Na prvoj je devetnaest crnorizaca na stepeništu Belog dvora, sa dva pripadnika UDBE, koji ih drže na okupu, takoreći uokviruju, stojeći na marginama skupa, dok u dubokoj pozadini jalove dvodimenzionalnosti fotografskog papira samoproklamovani partizanski maršal, u belom odelu, briše znoj sa čela, jelenskom kožicom. Leto je, sunce je jako i svi se znoje, škilje i izgledaju zadovoljni. Druga fotografija (pitanje da li je i postojala) bila je na kaminu hacijende u Maglajskoj 18, dakle takođe na svetom Dedinju, i prikazivala je mene sa psom u šetnji po rezidencijalnom komšiluku. I tada sam spomenuo tamo, a i sada ću ponoviti ovde, da većina pasa sa kojima sam viđen uopšte nisu bili moji psi, pa je pitanje i da li sam to stvarno bio ja ili je to bila fotomontaža. Kako bilo, to me nije omelo da pomenutu šetnju sa fotografije završim u jalovoj dvodimenzionalnosti ravnice i neba imaginarne opštine Dunavski venac. I nikada se ne okrenem ostavivši sve(t) iza sebe.