Juče, odlažući zadovoljstvo skupljanja veša i peglanja, odem u biblioteku da vratim neke kasete i knjige. Na polici izmedju "Maze i Lunje" i "101 dalmatica" zaglavio se neki šareni, lep, luksuzan flajer. Volim kada firma ili ko god vodi računa o takvim stvarima pa uzmem da ga bliže proučim.

Nije ni firma, ni super ponuda, već obaveštenje o školi koja obrazuje ni manje ni više nego domaćice. Na jednoj strani brdo nekog veša, prljavi podovi i haos od igračaka - a kad otvorite čarobni papirić, sve složeno, veš poslagan po boji i redu i još se supa sa povrćem puši na stolu.

Uh, da mi je jedna takva - pomislim ja odmah. Ako bi za nešto platila u životu to je savršena domaćica. Dugmad ušivena, prašine nigde, ručak na stolu ( sa sve stolnjakom molim) a deca sita, napunjen frižider, sredjeni računi i ispeglan veš.

U petak smo krenuli u Austriju. Sunčano vreme, ne toliko toplo kao u Beogradu ali vrućina.

Stigli posle tri sata - Minhen - Wörthersee. Jezero je ogromno, idelano za letnji odmor. Ono što se oduzima dah je boja jezera - smaragdno zelena boja. Valjda je zato lepo i izgleda još veće.

Ovde mnogi stanovnici Austrije i Nemačke provode svoj letnji odmor jer je dovoljno toplo za kupanje a noći su prijatne. Hoteli su praktično na plažama ili na samoj vodi i izuzetna je ponuda hotela, privatnog smeštaja, pansiona.

Mi smo ovoga puta dosli da pratimo našeg druga Nikolu Tošića na takmičenju za IRONMAN

- Ministrstvu zdravlja
- Odboru za zdravlje i porodicu NS RS
- Lekarskoj komori Srbije

  

Захтев  за  оцену  стручности  лекара
 

Поштовани,
 

У мају 2010. године, након смрти породиље Анђелке Тасић (33) из Неготина, тужилаштво Основног суда у Неготину покренуло је поступак против тужених троје лекара, сви гинеколози-акушери Здравственог центра Неготин, др. Наде Михајловић, др. Мирослава Ивића и др. Живадина Здравковића, због основане сумње да су починили кривично дело несавесног пружања лекарске помоћи, из члана 251 КЗ Србије.

"Okej imam 6 nedelje gipsa i ko zna koliko nedelja rehabilitacije, daj da spasim ako mogu neki dan."

Bacio sam se na čitanje da vidim koliko prosečno traje oporavak, kakve su prognoze, kakva je verovatnoća da ću opet moći da se bavim sportom. Gledao sam šta se dešava u svetu, kako se odvija oporavak drugih ljudi sa povredom poput moje. Kako to rade vrhunski sportisti u poznim sportskim godinama...

Nadam se da moje iskustvo sa pokidanom ahilovom tetivom neće nikome trebati u životu ali ako je zatrebalo nadam se da ćete naći barem neku korisnu informaciju kako da nešto uradite ili kako da ne uradite. Moj utisak je da sam ja izvukao iz veoma komplikovane povrede maksimum. barem za sada. Ako se, ne daj bože, iskida opet, pisaću opet.

 

Uz poštovanje svih važnih događaja vezanih za 4. avgust. za mene je to drag dan zbog Marije Magdalene, u narodu poznate kao Blaga Marija. Ne religijski, već privatno. O tom, neki drugi put.

No, moj blogodrugar Pape (venčano 92), skrenuo mi je pažnju na još jedan značajan događaj.

Ovoga puta, ja samo otvaram vrata, a vi nastavite... samo pravo... čeka vas Pape i...

Rođendan Luja Armstronga.

 

 

 

 

Vreme je novogodišnjih i božićnih praznika. Vreme je kada se valja setiti bližnjih – roditelja, dece, braće, sestara, familije, prijatelja, kolega... Mnogi još uvek upražnjavaju taj lepi običaj.

Nekada je slanje novogodišnjih čestitki bio značajan porodični dogadjaj. Već početkom decembra otpočinjale su pripreme: pravljenje spiskova, kupovina čestitki, odabir koje ćemo kome poslati, pisanje što lepših originalnih poruka, slanje.

Kafana "Na ćošku Šumadije" nalazila se na prevoju jednog brda, odmah ispod ramaćkog visa, na granici atara sêla Dobrače i Stragara. O povezanosti i uzajamnoj zavisnosti ljudi iz ovog kraja najbolje svedoči grejno telo u mehani, koja ima dva odeljenja. U jednom se nalazi furuna dudnjara, a u drugom ulazi sulundar u odžak. Tako čunak prolazi ispod plafona pa se narod na oba mesta greje, a toplota se iskoristi u najviše mogućoj meri. U ovoj kafani sede zajedno Srbokleti i Srbogružani i međusobno se sve razumeju, iako svako govori svojim jezikom.

Sve je bilo crveno. Njena bluza, njene gaćice, unutrašnjost njene pice i visoke potpetice crvenih sandala na njenim stopalima. Jedino su njegove kožne uglancane čizme u uglu sobe bile crne i sjajne, baš kao i crni Magnum u njenoj ruci.

Posmatrala je odraz svojih nogu u ogledalu na zidu hotelske sobe a zatim njegove blještave čizme u polumraku.

- Nisu ti više potrebne. Tvoja karta je u jednom pravcu, ali ne vodi tamo kuda si hteo. One way ticket to Heaven baby - šaputala je kao mantru gledajući se u ogledalu.

Crveni ruž joj je bio neznatno razmazan oko usta, ali ona ga je krajnje pažljivo popravila domalim prstom. Onda se okrenula graciozno kao na pisti i lagano hodnikom krenula ka sobi gde je King ležao izvaljen na velikom francuskom krevetu, u kom su do maločas bili u strasnom klinču. Bio je to njihov poslednji, oproštajni seks pred njegov povratak kući u Australiju i poslednje izlivanje njegove sperme koju je u tu čast namerno razmazala po posteljini.

U okviru Festivala jednog pisca, posvećenog Momčilu Nastasijeviću, Kulturni centar Beograda ugostio je Fredrika Džejmsona (rođ. 1934), jednog od najznačajnijih savremenih (post)marksističkih filozofa, književnog kritičara i teoretičara kulture. Dobitnik je prestižne Holbergove nagrade za razvoj akademskih dostignuća u oblasti umetnosti, društvenih i humanistčkih nauka, čiji su prethodni laureati i Jirgen Habermas, Julija Kristeva i Ronald Dvorkin. Na srpski jezik prevedeno je, pored ostalih, i njegovo nazapaženije delo Postmodernizam ili kulturna logika poznog kapitalizma, a ovo je njegova prva poseta Beogradu.

Neke od ključnih teorijskih teza Fredrika Džejmsona odnose se na nestanak inidvidualne subjektivnosti i pojavu šizofrene svesti, postmoderno stanje „stalne sadašnjosti“ i nestanak standardno shvaćene istorije kao kontinuirane prošlosti sa posledicama po sadašnjost, prerastanje parodije u pastiš (eklektičku imitaciju) u umetničkoj praksi i arhitekturu kao najbolji primera za postmoderni stil u umetnosti.

Pre neki dan u Manješkom parku dečak je na klupi našao svesku rukom ispisanih stranica, posle se ispostavilo kada je napisano sricao pred roditeljima da je to dnevnik  jednog Beograđanina sa beleškama iz novembra i decembra 2035. godine. Otac dečakov mi je dao svesku i ovde prepisujem nekoliko stranica bez ikakvih ispravki, dodavanja ili oduzimanja.

Postoji uverenje da građani Beograda poseduju urbano obrazovanje sticano vremenom ili u najmanju ruku budu, ako poneko nije bio pažljiv i prilježan na časovima, obavešteni u najkraćim crtama o elementarnim pravilima života u gradu ne bi li zajedno, oni i grad, nekako opstali. Najčešći slučaj kada mnogi ostaju uskraćeni za naobrazbu o ovoj temi se dešava kada mama i tata propuste na vreme da ih obaveste o postojanju nekih pravila za vladanje u gradu te odu u gradski život tek tako, nedovoljno opismenjeni. Potom, ipak se pokaže potreba za bilo kakvim znanjem i onda posle dodatnih časova i provođena određenog vremena u gradskoj vrevi jedne ili dve generacije bar i upražnjavanja građanskih aktivnosti u urbanoj matrici, može se govoriti o začetku urbane kulture, neophodnog pomagala za život građana u Beogradu. Posle toga, dalje školovanje u oblasti urbane kulture i nije posebno zahtevan napor, postane način mišljenja, deo svakodnevnice, podrazumeva se, kao vožnja bicikla jednom naučena, okreću se pedale i stiže se na ciljano mesto.

Zabeleženo ovih dana ... užurbano i predano pedalisanje ka horizontu gde obitavaju sreća i obećani prosperitet i evropejstvo ... 

svako upoređivanje i traženje sličnosti sa lokalnom situacijom bi se moglo oceniti kao zlonamerno i nepatri(j)otsko mišljenje ...  

 

Beograđani često kažu da im je veoma teško i da pate, osećaju duševne boli kad se ruše stare zgrade ili čak i neki kvartovi i kada se tamo, umesto onog šte beše nekada građeno, niču nove kuće i menja se lik naviknute urbane matrice. Vračara, na primer, mada i sa drugim krajevima po gradu nije drugačije. Nostalgija progovara i racionalni razlozi su tada u drugom planu ili se uopšte ne pominju jer i kad racionalno krene da razlaže detalje i sve što se tom prilikom razmatra mogu ponekad da budu ubedljiviji od nostalgije a koju ipak osećaju samo starosedeoci, ovi novi klinci to ne razumeju i njihovi predlošci za nostalgiju su sasvim drugačiji. Građani imaju utisak da se prošlost, događaji koji su nešto značili u predhodnom vremenu, koji su se desili baš tu a bili su važni za njihove živote, rušenjem i uklanjanjem zgrade, promenom izgleda grada, zauvek briše, a samim tim i njihovo sećanje ili oni sami jer su bili učesnici događaja koji se tu zbio. Naravno, zaboravljaju da je matrica grada ili kvarta u kome su odrasli samo pre manje od jednog veka bila poljana ili naselje seoskog tipa, pa je uznapredovalo a što učiniše njihovi pretci.