Pokidao sam ahilovu tetivu. Šta sada?

"Okej imam 6 nedelje gipsa i ko zna koliko nedelja rehabilitacije, daj da spasim ako mogu neki dan."

Bacio sam se na čitanje da vidim koliko prosečno traje oporavak, kakve su prognoze, kakva je verovatnoća da ću opet moći da se bavim sportom. Gledao sam šta se dešava u svetu, kako se odvija oporavak drugih ljudi sa povredom poput moje. Kako to rade vrhunski sportisti u poznim sportskim godinama...

Nadam se da moje iskustvo sa pokidanom ahilovom tetivom neće nikome trebati u životu ali ako je zatrebalo nadam se da ćete naći barem neku korisnu informaciju kako da nešto uradite ili kako da ne uradite. Moj utisak je da sam ja izvukao iz veoma komplikovane povrede maksimum. barem za sada. Ako se, ne daj bože, iskida opet, pisaću opet.

Dan 13. april ostaće crnim slovima upisan u istoriju svetske košarke. Tog dana smo iskidali ahilovu tetivu Kobe Brajant i ja. On je igrao pred milionskom publikom za titulu NBA a ja za slavu, sa najstarijim sinom u polumraku školskog dvorišta. Ne zna se koji je meč bio važniji. Obojica smo završili ranije nego što smo planirali.

Onaj osećaj kao da me je neko šutnuo u ahila sam prepoznao iz priča ali sam se za svaki slučaj okrenuo da vidim da nije neko dete na bicikli naletelo na mene. Nije. Hladan bol u delu gde se nekada nalazila zategnuta ahilova tetiva i nemogućnost pomeranja stopala kao da se dižem na prste su mi bili jasni znaci da je povreda ozbiljna. Jeste bolelo je ali se nisam se srušio na zemlju, a postoji objašnjenje zašto sam toliko dugo psovao a nije bol, na koji sam inače jako tolerantan. Razlog je termin povrede. Desila se svega 3 nedelje pred evropsko prvensvo a ja sam bio spreman kao nikada do tada. Jebigabaš!!! Četrdeset tri mi je godine i ko zna da li ću moći opet da dignem formu na taj nivo. Onako psujući odgegao sam se do kuće, popio dve tablete protiv bolova i turio nogu na zaleđen grašak da sprečim otok.

Pošto je radnja u petak uveče, morao sam da nađem vezu da me pregledaju ultra zvučno, ali tek u subotu, pa sam pregled ponovio u ponedeljak. interesantno je da niko, od prva četri lekara sa kojma sam došao u dodir nije sproveo čuveni tompsonov test na meni. To je ono kad klečiš na stolici ili na nekom kauču a stopala ti vise pa ti doktor izvrši snažan pritisak rukom na list. Pa ako ti se mrda stopalo onda nije totalno kidanje ahilove tetive a ako se ne mrda onda si najebao kao ja. E ja sam najebao kao ja.

Ultrazvuk je pokazao da mi je desna ahilova tetiva, osim što je "veoma specifično i komplikovano pokidana" u stanju kao u čoveka od 135 godina. Imao sam 40-ak kalcifikata koji su nastali nakon krvarenja nastalih mini kidanjima, takozvanim parcijalnim, ahilove tetive. Dimenzije te kalcifikovane krljušti su bile od 10 do 22 mm. Ako je za utehu leva ahilova mi je bila kao nova, skoro kao da je još u celofanu. A nije mi bilo za utehu.

Rekoše mi 6 nedelja gipsa. Nedelja 1 i 2 gips do pola butine sa stopalom blago "izvrnutim" na dole, pa nedelje 3 i 4 isti taj gips se seče do ispod kolena i tek u nedelji 5 i 6 se stopalo dovodi u položaj od 90 stepeni pa počinje vraćanje noge u život i rehabilitacija. Niko ne spominje oslanjanje na tu nogu.

Tih prvih par dana i pregleda, uključujući i stavljanje gipsa vreme nisam mogao da se otmem utisku da sam lečen po nekakvim procedurama iz starih ruskih udžbenika. Kroz maglu se sećam da sam od nekog čuo da u bolnicama u Švajcarskoj ni ne znaju više šta je gips. Koriste se savremena pomagala i bandaže. Ja sam imao sreću da mi umesto onog belog gipsa, kao iz partizanskih filmova, teškog kao tuč, zapao neki lagani, nekako plastičan brat belog gipsa. Stopalo blago povijeno prema tlu, koleno takođe blago povijeno. Štake barem 20 cm kraće nego što bi meni trebale, i ja sam bio invalid pripravik.

Najvažnija stvar u celoj priči je da sam odlučio da ću da imam proaktivan stav i da neću da se nerviram. Celu neprijatnost sa gipsom i štakama shvatio sam kao jedan izazov i namerio sam se da ja budem pobednik:

"Okej imam 6 nedelje gipsa i ko zna koliko nedelja rehabilitacije, daj da spasim ako mogu neki dan."

Bacio sam se na čitanje da vidim koliko prosečno traje oporavak, kakve su prognoze, kakva je verovatnoća da ću opet moći da se bavim sportom. Gledao sam šta se dešava u svetu, kako se odvija oporavak drugih ljudi sa povredom poput moje. Kako to rade vrhunski sportisti u poznim sportskim godinama...

Guglajući naišao sam i na PRP terapiju (Platelet-Reach Plasma Therapy) koja se rasprostranjeno koristi kod vrhunskih sportista. Centrifugom se iz uzorka krvi izdvoji plazma, dodaju joj se trombociti i to se ubrizgava u povređeno mesto. Matične ćelije "obeleže" povređeno mesto, trombociti "izgletuju" ranu i PRP mu dođe kao nekakav prirodan lepak za zarastanje rana. Ovo sve, naravno, opisujem kako mali Perica zamišlja. Već nakon 4-5 dana sa gipsom otišao sam da mi, specijalnom vibracionom testerom, otvore rupu na plastikaneru na mestu pokidane tetive, pa sam sebi priuštio dva, relativno skupa tretmana, PRP. Imam jak utisak da je ta terapija znatno ubrzala moj oporavak, što naravno ne mora da bude tačno.

Guglajući dalje saznao sam još da postoji zamena za stacionarni, klasični gips u vidu čizme - ortopedskog pomagala. Odlučio sam da nakon 14 dana onog gipsa do pola butine, umesto da ga skratimo da bude malko ispod kolena pređem na čizmu. Naći "walking cast" veličine 47 u Srbiji uopšte nije lako, međutim uz pomoć ljudi sa društvenih mreža stupio sam u kontakt sa našim poznatim košarkašem koji je svega par dana pre moje povrede prestao da nosi čizmu. Moja odlučnost da se oslonim na najnovija dostignuća koliko god je moguće je bila ozbiljno uzdrmana kada sam nakon skidanja gipsa dobio instrukcije da se ne oslanjam na tu nogu još 2-3 nedelje. kada su me gipsani tehničar i lekar ostavili samog sa čizmom i štakama posedeo sam par minuta i još jedared razmislio da li da se oslanjam ili ne i ipak odlučio za varijantu da se oslanjam. Uzgred onaj pretesni gips je sada bio toliko olabavljen oko moje nege da sam mogao obe ruke i telefonski imenik da uguram u njega.

Nakon samo 14 dana gipsa koleno mi se ukočilo i imalo radijus od svega 20-ak stepeni a od one nožurde koju sam kao dizać tegova imao ostao grisini bez strunke snage. Nisam imao snage da podignem nogu niti da je savijem. Opet nisam mogao da uđem u auto kao putnik, već kao rasuti teret seo na zadnje sedište. Svega dva dana kasnije mobilnost kolena se vratila. Snaga se postepeno vraćala nekoliko nedelja, onako sa čizmom. Da bih izjednačio visinu noge u čizmi i zdrave noge nosio sam neke kanađanke na kojima mi je obućar ugradio dodatni đon od 10-ak cm. I to je takođe bio pun pogodak. Relativno komotno sam hodao "na visokoj nozi". Bez štaka.

Uzgred da spomenem, da sam i sa gipsom i štakama, a posebno nakon prelaska na ortopedsku čizmu i obuću sa uzdignutim đonom svakog dana bio aktivan. Išao na kafu, držao treninge kod mene u teretani, povremeno i sam podizao neke tegiće... Nisam mirovao ni malo.

U petoj nedelji nisam odmah prešao na položaj stopala od 90 stepeni u odnosu na potkolenicu, kao što nalaže lokalnolekarska praksa, nego sam na svaka 4 dana uklanjao po jedan od četri podmetača za petu od nekih 7-8 stepeni. Uklanjajući fragment po fragmen iz te "klocne" koja mi je podizala petu, nisam osetin ama baš nikakvo zatezanje u tetivi. Čak sam, opreza radi umesto 6 nedelja, čizmu sam nosio 3 dana duže.

Neobičan osećaj ranjivosti nakon odbacivanja čizme i prelaska na sopstveni pogon je posebna priča. Prva dva tri dana sam intenzivno hramljao kriveci nogu na napolje, da bih izbegao direktno opterećenje ahilove tetive kod iskoraka zdravom nogom, ali sam uskoro počeo da simuliram normalno hodanje skraćujući hod kada uđem u opseg bola. Nabavio sam dve vrste gumenih traka i svakog drugog dana sprovodio vežbe stopalom zatežići gumu na nekoliko različita načina. Posle sam se ulenjio i zaboravio na vežbe. Hodam skoro normalno, ali još uvek ne mogu da se dignem na prste dok stojim na lečenoj nozi. Nisam potpuno siguran ali mi se čini da ponekad, nakon dugog dana, počinjem blago da hramljem.

Dobra stvar je što u mom sportu skoro nikako ne opterećujem ahilovu tetivu pa sam počeo da vežbam svega nedelju dana nakon skidanja čizme. Evo danas je 3 meseca od povrede i ja sam na pola priprema. Krajem septembra je svetsko prvenstvo u powerliftingu i ja se, po navici, spremam da uzmem zlatnu medallju.

Ako vas mrzi da čitate evo sažvakano:

Suština istraživanja koja sam iščitao, a koja su se dešavala u zadnjih par godina da su upoređivali rezultate oporavka pacijenata koji su bili podvrgnuti operaciji i koji nisu, zatim kod pacijenata koji su lečeni neoperativnom (konzervativnom) metodom istraživali su kako napreduju pacijenti koji su nosili gips a kako ovi sa čizmom. I na kraju glavna stvar kako su se oporavljali oni koji su se oslanjali na povređenu nogu a kako oni koji su je štedeli. Manje više se pokazalo da je sve jedno koja je metoda u pitanju invanzivna ili konzervativna, gips ili čizma, sa oslanjanjem ili bez, ali sa aspekta komoditeta pacijenta najbolje je konzervativna metoda, čizma, sa oslanjanjem. Operativnim putem se postiže manja verovatnoća rerupture ali je ozbiljan problem infekcija jer je ahilova tetiva plitko ispod kože i slabo je prokrvljena. S druge strane stavljanje noge u gips, tako zvana konzervativna metoda, dovodi do blago sporijeg oporavka, ima neznatno veću verovatnoću rerupture ali nema operacije i nema rizika od komplikacija usled infekcije.

Za PRP nema previše jaka zvanična potvrda da radi išta a neverne tome potenciraju na tome što PRP terapija nije priznata od svetske zdravstvene organizacije i našli su jak lobistički argumenat. S druge strane postoje brojni primeri profesionalnih sportskih ekipa iz Amerike i sveta koji u svojim prostorijama imaju kompletnu opremu za PRP terapiju. A ako nešto primenjuje vrhunski sport gde se okreću silni novci u najmanju ruku mala je verovatnoća da je štetno.

Nadam se da moje iskustvo sa pokidanom ahilovom tetivom neće nikome trebati u životu ali ako je zatrebalo nadam se da ćete naći barem neku korisnu informaciju kako da nešto uradite ili kako da ne uradite. Moj utisak je da sam ja izvukao iz veoma komplikovane povrede maksimum. barem za sada. Ako se, ne daj bože, iskida opet, pisaću opet.