Jedna divna, osećajna, tako ljudska priča! Morala sam da je podelim sa vama. Moj gost je kolega bloger milozvučnog imena violina

I moram da upozorim - ovde će trebati maramice, verujte mi na reč!

Pre 36 godina u Novom Sadu počela gradnja jednog novog naselja, dva velika stambena bloka za početak, livada, puna miševa, žaba, poneki elitni pacov i zalutala belouška, dobili nove stanare. Završetak gradnje blokova označen startom za osvajanje stanova, slično kao na divljem zapadu, kamioni, konjske zaprege, tricikli, sve je to služilo za prenos onoga što će ući u novi satn, gužva na nezavršenim pristupnim putevima, radost I nervoza pomešana željom za, što pre u svoje, mnogima od nas je to bio stan prvenac.

 

Kao i mnogi drugi vidovi teniskog novinarstva, i konferencije za stampu se mozda lakse citaju uz neku prikladnu fotografiju. Danasnja konferencija je bila davno zakazana, svi vrhunski teniseri imaju priliku da nasamo popricaju sa novinarima na pocetku turnira, i danas je red dosao na Djokovica. Pricali smo o svim elementima koje na fotografiji vidite -- o njegovom 'ATP WORLD TOUR' rangu, o igranju dublova, o igranju na glavnom terenu, i

Leto 2016. ... kasno veče ... negde u Beogradu ... "set" za snimanje filma o Vladi Divljanu

Za klavirom Aleksandar Šandorov, pred mikrofonom Dušan Strajnić, grupa statista sedi za stolovima i čekaju ...

Ton! ... Ide!
Kamera! ... Ide!
<klapa>

Scena kreće, razvija se radnja, jedan od statista pali cigaretu ... i ... REZ! ... mora da se ponovi čitava scena.

Dobro se sećam. Bila je to sezona 2002/2003, kada sam među nekih 2000 poluuspavanih ljudi u „Pioniru“, gledao četvrtu pobedu Partizana u poslednjem, 14. kolu Evrolige protiv Ulkera. KK Partizan je  te godine, bio poslednji – osmi u grupi, a ovo je bio ispraćaj u nekom, još nestandardizovanom, popodnevnom terminu. U navijačkom repertoaru, pored onog čuvenog „Svaki Turčin zna, svaka mula zna, da je Obilić, srpski sin, zaklao Murata“ i „Mirsade (Jahović) Srbine“, glavni hit je bio „Svinjoo debela“, posvećen Duletu Vujoševiću, koji je, onako, podbočen o svoj stomak u izgužvanoj košulji, psovao sve u šesnaest prema tribini sa „najvatrenijima“. To nisu bile godine ljubavi, ni rezultata. Još uvek, ti isti, navijači, nisu uramljivali slike sa likom „debelog“ Supermena, utakmice Partizana nisu bili „mejnstrim“, Cukerberg je tek smišljao Facebook, pa grupe poklonika nisu postojale, a gradska kalakurdija nije imala šta da vidi i da bude viđena, tako da je u širokom luku zaobilazila bljuzgavičavi mrak oko hale „Pionir“.  Još uvek je terenom krstario neki polutalentovani tim sa, po pravilu, jadnim strancima i rvačem, Vesom Petrovićem, kao glavnom atrakcijom.

Milan Nikolić

Primadona medijskog besmisla, Kim Kardašijan, u poslednjoj epizodi jednog u nizu svojih rijaliti programa ubrizgala je sopstvenu krv u lice. „Volim da probam sve zbog čega ću izgledati mlađe i osećati se lepše“, kategorična je tridesetdvogodišnja Kim. Mladost je sama po sebi lepa, ali je lepota bez mladosti danas nezamisliva. Kako lepo stariš – nekada je bio ohrabrujući kompliment a danas teška uvreda na koju se odgovara histeričnim dodirivanjem lica i pitanjem – Zar se toliko vidi?

 Upadljiv i nagli civilizacijski iskorak jedne velike nacije u nastajanju daje neku nadu da možda i ovde, jednog lepog dana, koji će doći možda mnogo ranije nego što bi se to na osnovu preovlađujuće društvene klime zadnjih četvrt veka moglo pretpostaviti, bude rešen ključni problem koji nas pojedinačno gledano ubedljivo najviše sputava da i mi konačno istinski postanemo deo progresivnijeg dela čovečanstva. A taj ključni problem zbog kojeg smo baš tu gde jesmo, a toliko sporo napredujemo ka onome gde bi trebali da budemo nije u onome što se ovde najčešće navodi - nije on

Bili smo planirali prolazak kroz Beograd sa zadržavanjem od nedelju dana, koliko da malo predahnemo, servisiramo bicikle, vidimo se i prostimo sa mojim prijateljima. Međutim, ispostavilo se da smo umorniji nego što smo mislili i da imam(o) mnogo više poslova nego što smo očekivali, tako da smo ostali duplo duže.

Jurili smo tamo i vamo da popravimo, doradimo ili dokupimo delove za naše makine, viđali se sa prijateljima, poznanicima i svim milim i dragim ljudima koji su želeli da nas pozdrave, kao i sa predstavnicima sedme sile koji su bili raspoloženi da čuju našu priču.

Kad Turci gosta do'vate

U Karamanu

 

Za sve su 'krivi' Bojan i Fu. Preuzevši brigu za mene dok sam u Turskoj, nisu hteli ništa da prepuste slučaju. Kako sam isplanirala da ću pedalati kroz južnu Anatloiju prema Kapadokiji, Bojan se setio da ima poznanika u Karamanu i predložio mi da ga priupita za moj smeštaj. Naravno, krov nad glavom je uvek dobrodošao, posebno kad je hladno, a ovde je ponovo stigao hladan talas iz Sibira.

Nema pustolova koji nije maštao o putovanju od Damaska, preko Bagdada, Teherana, Marva, Samarkanda, Seleukije, Turpana, Dunhuanga, do Šijana, o prolasku kroz nekadašnja carstava Persije, Baktrije, Arije, Šinaja, o praćenju traga starih karavana i bajkovitih priča o čudima duž najdužeg trgovačkog puta premodernog doba koji je povezivao Sredozemlje sa Dalekim istokom. Pedalati

Nije me bilo dugo, najpre zato što pedalirajući po Javi u društvu nisam imala kad da pišem, a po dolasku na Bali, gde se sada nalazim, zasela sam da radim. (Verovatno sam jedina koja je došla na rajsko ostrvo i ne izlazi po ceo dan iz sobe.) Imam nekoliko ‘projekata' na umu, a za početak pokrećem crowdfunding kampanju na sajtu Indiegogo kako bih prikupila sredstva za štampanje...

Ali, ajmo redom.

Crowdfunding kampanje su način prikupljanja sredstava za najrazličite projekte. Više se ne traže moćni sponzori, već veliki broj običnih ljudi prilaže manje ili veće sume za realizaciju neke ideje koja im se čini zanimljivom. Zauzvrat, dobijaju po povlašćenoj ceni ono u šta su uložili, a ako prilože više, slede im i brojni pokloni koje su za njih predvideli pokretači kampanje. Na ovaj način danas se u svetu finansiraju čak i velike i uticajne kompanije, dok je kod nas gotovo nepoznat jer o crowdfundingu jedva da se i pisalo.

*

Od Larantuke, gde sam se iskrcala na Floresu, do Maumerea, najvećeg grada na ovom ostrvu, vode dva puta - jedan prati istočnu a drugi zapadnu obalu. Sasvim slučajno, odabiram onaj prvi. I nakon nepunih deset kilometara, kada najpre odličan a potom solidan asfalt zameni zemljani put, shvatim da ću prvi put otkako sam u Indoneziji voziti po takvoj podlozi. A to znači truckanje, prašinu, sporo okretanje pedala. Ali i ugođaj vožnje kroz malo naseljenu oblast i, povremeno, divljinu.

 

*
Na nešto više od dvadeset kilometara udaljenosti od karavanseraja Taš Rabat, visoko u planinama, nalazi se jezero Čatur-Kul. Od jedne grupe trekera približno mojih godina saznala sam da im je za uspon trebalo oko četiri sata, a za spust oko tri. Dodala sam na to još po jedan sat, znajući da većina ljudi i nehotce poboljšava takve rezultate, uvećavajući svoj podvig. Tih devet-deset sati pešačenja činilo mi se kao nemoguć poduhvat, budući da sam pre tri nedelje jedva hodala od bolova i da sada nemam kondicije.

Ali oduvek mi je bilo teško da mirujem u

       Neprimetna radijacija prošlosti zrači u fonu, reklo bi se podmuklo, bez boje ukusa i mirisa, svaki put kada se ima vremena za bezvredno razmišljanje. Primeti se da je tu, uvek iz nečijeg prethodnog kazivanja. Vreme poluraspada je već odavno prošlo. Vreme. Davno prošlo vreme. Vreme koje proganja rasparčane konstelacije ljudi koji su činili jedan mali Sunčev sistem, ili makar održavali privid istog. Radio aparat krči na dnu skale, odašilje u etar informacije o svemu što je bilo i što nikada više neće biti. Muzički intermeco koji prekida glas spikera koji, s besprekornom dikcijom, čita prošlost svakog od nas ponaosob, uvek je isti. Zvonko Bogdan peva čega više nema. Paukovi i muve su se udružili u zločinački poduhvat stvaranja što gušće paučine i prenosa što više bolesti. Nekada se od njihovog delovanja čoveku samo spava, nekada se zbog njih ne vidi dalje od nosa, nekada se pod njima nema želje za životom. Bolesti od kojih se ne umire, ali se odumire. Bez obzira na pol ili uzrast. Vilijam Golding je još u davnoj prošlosti skrenuo pažnju na to da ni deca nisu imuna na zlo. Vremenom ta deca odrastu. Larve male.

 

Život je težak, ako mi je za utehu ni sam nisam lak, za kosu se čupam, za kosu se ne drži Kosač nego Fejsbuk grupa, koja vređa, lupa, kinji, klinji izrastu krila od muke i on skoči, pogodi me direkt među oči, pravo u centar, Topčidersku zvezdu, pogodi me u Slaviju, raskopa me i ogoli do kamena, dobijem podstanare na oba ramena, jedan šapuće ruši kuće, drugi sikće plamena plamena, nije dovoljno vruće