Dva akta, jedan od sreskog a drugi od okružnog načelnika, iz 1829. godine. 

Načelnik Kolubarskog sreza, aktom od 15. marta 1829. godine №746. piše načelniku Beogradskog okruga sledeće:

„Neka baba Ruška, zovojema od naroda 'Čuma', udova Milića Ognjanovića iz sela Darosave poverenog mi područija, ukopala je o Sv. Nikoli jedinu ćer zovojemu Smiljanu od dvadeset godina, koja je bila sumašedša. Ruška nije znala ni šta govori ni šta radi, no je neprestajno iz dana u dan trčala na groblje selsko i tu na glas urlikala na podobiju pseta.

Čerez

 

Ulazi u učionicu naš razredni, profesor matematike i sa daljine od oko četiri metra, nepogrešivom preciznošću baca dnevnik na katedru: B. na tablu! P. B. je ponavljao razred i sedi zajedno sa mojom malenkošću u klupi ispred katedre iako smo, pored Gara, najviši u odelenju. To nam je nagrada za igranje pokera u zadnjoj klupi.

P. B. je ošišan do glave, obučen u letnje italijansko laneno odelo savršenog kroja, sa više nego

Pesmu sam napisao 18. 07 1975 godine. Pronađoh je preturajući po fijokama.

 

Molim vas toplomer za merenje temperature pasa

Kašu od heljde i crne duže pertle

Vidim iza naočara imate tirkizno plave oči

Belina mantila primorava vas da budete goli

I vrućina naravno

Voulez vous...ne nije važno

 

Osećanja, osećaje, teško je iskazati rečima a ako ti dotaknu najosetljiviji deo duše onda je to prosto nemoguće! Vreme prolazi, ja znam kako sam se osećao i šta sam osetio i to me svakodnevno proganja ali se nikako nisam usuđivao da to podelim s vama! I sada sam u dilemi da li će opis onoga što sam osetio, sadržati u sebi makar delić one energije, tuge, bespomoćnosti, poštovanja, pijeteta...

Na ostrvo Vido 21. Januara 1916 godine prve su došle Moravska, Pirotska i Čačanska vojna bolnica.

pišem o, uz Pikasa, najboljem i najvećem slikaru dvadesetog veka a ne bih pogrešio i da sam napisao, svih vremena, o Frensisu Bejknu.

Kada umrem, stavite me u plastičnu vreću i bacite u jarak, rekao je jednom prilikom Bejkn svom prijatelju Ijanu Bordu. Neizbežna asocijacija! Poslednja rečenica u knjizi Pod vulkanom Malkolma Lorija, glasi: Neko zavrljači crknutog psa za njim u jarugu!

Na smrt je gledao sa istim prezirom kojim je gledao i na život, reči su Danijela Farsona, dugogodišnjeg ( 40 godina!) Bejknovog prijatelja i pisca njegove biografije (uslovno rečeno) pod naslovom Zlatan život u jarku Frensisa Bejkna. Farson piše da je Bejkn u prvi mah pristao da mu piše biografiju ali se vrlo brzo predomislio.

Gospodar muva, nije čak nikada ni čuo za Vilijama Goldinga, prosto, bio je ovisnik. Muve su bile njegova opsesija! Od kako pamti, iznalazio je stotine načina pokušavajući da ih privuče sebi, uglavnom sa skoro nikakvim uspehom. Muve se nisu obazirale, bežale su od njega svojim ekscentričnimcikcak letenjem u svim mogućim i nemogućim pravcima. Iako je do malog prsta na nozi bio obuzet muvama, nije mu bilo teško da primeti neverovatnu organizovanost pčela i mrava. Tim više su mu muve bile draže, samostalne, nezavisne, svaka svojim poslom. Njegova najveća ovisnička

Gost autor: babmilos

Ovih dana su se pojavile dve dugoočekivane igre za PC - Duke Nukem Forever (12 godina čekanja) i Dungeon Siege 3 (6 godina čekanja). Brzom brzinom su mi dopale šaka. Duke, priznajem, nije moja velika ljubav u 3D formatu (ovo neka vam je test, ako se pitate šta je to Duke ili vam nije jasno zašto je potrebno potencirati 3D, možda je dobra ideja da promenite kanal), i neka ga mrze oni koji su

 

 

 

 

 

 Snimljeno jutros, 1000 m nizvodno od mesta gde niču tribine za beogradski ATP turnir.

Maj 2009 

Posmatram dvogledom udaljeni dalekovod, jedva se vidi, ali, po držanju i proporcijama, prepoznajem siluetu globalno ugroženog stepskog sokola.

Mart 2007 

Blago martovsko sunce, grane hrastova su još gole, trava niska, a seoba ptica u punom jeku. Marko i ja milimo duž livade, utabanim tragovima točkova. Tragovi su duboko usečeni u zemlju te, iako je proleće sušno,

Leto je vreme putovanja i izležavanja na plaži, upoznavanja sa lokalnim kuhinjama i istraživanja raznih znamenitosti, arheoloških nalazišta, muzeja, izletišta i sl. Sa druge strane, ptičarenje je potpuno redefinisalo moje shvatanje putovanja i lokalnih znamenitosti, pa otuda moje znamenitosti imaju krila i, za razliku od drevnih tvrđava, pokazuju tendenciju da se premeštaju s mesta na mesto, što otežava njihovo lociranje.

Odrastamo uz ptice. Živimo uz njih. Teško da možete izaći iz kuće, a da u narednih pet minuta ne vidite ni jednu pticu. Svuda su oko nas. Gotovo je neverovatno koliko ih ne primećujemo.

Samo u Beogradu, bez prigradskih područja, zabeleženo je oko 120 vrsta ptica. Jedan korak dalje, plavni šumarci

Ćelavi ražanj je vrsta ibisa na granici izumiranja. Ukupna populacija u divljini se ne procenjuje, već je do u glavu prebrojana i iznosi 215 ptica. Od toga je 210 u Maroku, dok je u Siriji preostala minijaturna populacija od svega 5 jedinki. Prirodno, sve su zakonom zaštićene, sve su dobile imena, a neke i satelitske odašiljače radi praćenja njihove seobe. Od tih preostalih pet ptica, nedavno je neki lovac ustrelio Juliju. Time je bliskoistočnu populaciju ove ugrožene vrste jednim pokretom prsta smanjio za 20%.

Ako zaista nismo ostrva, ostalo nas je manje. 

Da li su gvozdena šuma, ogoljeno i erodirano zemljište, vlažna staništa uništena urbanizacijom, drenirana kanalima za kanalizaciju, vodosnabdevanje i električne vodove, ili isušena radi veštačkog snega, osiromašeni biodiverzitet i izumrle vrste zaista najbolje što ova administracija ume da ostavi naslednicima i potomstvu?

Negde iznad Persijskog zaliva listam Birds of the Indian Subcontinent, pa pogledam D. i pitam: „Koliko je neobično preći pola sveta samo da bi se posmatrale ptice?“ Ona kaže: „U tvom slučaju – nije neobično.“

Foto (3) Uteč Rao