Nije bio

Gospodar muva, nije čak nikada ni čuo za Vilijama Goldinga, prosto, bio je ovisnik. Muve su bile njegova opsesija! Od kako pamti, iznalazio je stotine načina pokušavajući da ih privuče sebi, uglavnom sa skoro nikakvim uspehom. Muve se nisu obazirale, bežale su od njega svojim ekscentričnimcikcak letenjem u svim mogućim i nemogućim pravcima. Iako je do malog prsta na nozi bio obuzet muvama, nije mu bilo teško da primeti neverovatnu organizovanost pčela i mrava. Tim više su mu muve bile draže, samostalne, nezavisne, svaka svojim poslom. Njegova najveća ovisnička želja bila je da ga muve potpuno prekriju! Da oseti svaku njihovu nožicu, svako rilce, da mu šetaju po telu, ulaze u nos, usta, uši…

Izgledalo je kao da muve u svom kodu nemaju zapis o rojenju. Dešavalo se da se ogroman broj muva sjati na određeni, njima privlačan objekat ali je to bivalo veoma retko i to nisu bile muve koje je on priželjkivao. To su bile, odnosno, to je bila posebna vrsta muva, sjajnih plavo zelenih leđa i uglavnom su se mogle naći na govnima i poluraspadnutim životinjskim ili ljudskim leševima. Nije mu bilo stalo do njih, preferirao je obične domaće, kućne muve, znao im je i latinski naziv: Fannia canicularis. Nikako nije mogao da shvati ljude koji su se žalili na dosadne muve!

Jednom prilikom je svežom svinjskom džigericom namazao podlakticu i šaku. Privukao je ose! Nigde ni jedne muve, samo ose, jedva ih se otresao polivajući ruku vrelom vodom iz tuša. Nekoliko dana je morao da ruku maže Jekodermom. Pokušao je i s medom, opet ose, nekoliko pčela i dva leptira. Muve su dolazile samostalno, jedna, nikad dve ili tri. Puštao bi je da mu šeta po licu, preko usana, zavlači se, ne duboko, u uvo. Uživao je ali jedna muva! On je želeo, sanjao o stotinama hiljada muva! Znao je da je jedinstven, nigde nije mogao da pronađe podatak o nekome sličnom sebi. Nije bio oduševljen time, što bi bilo za očekivati, više bi voleo da ih ima još, jer bi mogao da podeli svoja sa njihovim iskustvima.

Imao je posao, odgovoran posao, cenili su njegov rad, postao je rukovodilac ali je sve vreme, iako je posao radio najbolje što je znao, mislio na muve. Jednom za vreme pauze za ručak, u restoranu, u donetoj poluhladnoj supi spazio je muvu koja se batrgala, gubila snagu, krila su joj bila oblepljena supom. Pažljivo je izvadio i stavio na salvetu. Nežno je poklopio drugom salvetom ne bi li joj osušio krila. Bio je presrećan kada je muva posle nekog vremena zalepetala krilcima, nožicama čisteći ostatke supe i odletela putanjom kao da je pijana, nasmejao se, pa tako i lete muve. Nije bio oženjen, nije imao vezu, ni jednog prijatelja, ljudi oko njega smatrali su ga za osobenjaka ali to mu nije smetalo. Posle posla odlazio je u svoj veliki stan, presvlačio se, oblačio pocepane majce ili košulje, izdrte farmerke i rupama izbušene patike. Iskradao se iz stana i odlazio na gradska smetlišta, na ustajale bare, na reku do samih velikih otvora gradske kanalizacije, naravno, u potrazi za muvama. Život mi je jad i čemer, često je govorio u sebi, bio je odlično situiran, imao je divan stan, kola, dovoljno novca ali to ga nije ni malo zadovoljavalo. Znao je da je ovisnik ali mu nije padalo na pamet da potraži stručnu pomoć, suviše je voleo muve.

Skončao je tragično, iznenadno, ne ostvarivši svoj san! U ono, njegovo vreme, još nije bilo kontejnera na ulicama, svaka zgrada pa i njegova, imala je u podrumu veliku betonsku prostoriju sa kantama za đubre. Do nje se dolazilo spuštanjem niz dvadesetak stepenica, prvih deset su išle ravno a posle malog platoa, stepenice su skretale levo. Iako se hranio, ručavao i večeravao po restoranima, s vremena na vreme bi se u kanti nakupilo smeća. Tog dana je obučen za posao, s lepom kožnom tašnom u jednoj i uredno vezanom kesom za đubre u drugoj ruci, otključao vrata od podruma. Odmah je primetio da vlada mrkli mrak, sigurno je pregorela sijalica, pomislio je. Odlučio je da siđe. Polako je silazio stepenik po stepenik, pipkajući zid rukom u koj je držao kesu. Mrak i usredsređenost na lagano silaženje, omeli su ga u brojanju stepenika, osam, devet, ne deset, očekivao je mali plato pre skretanja u levo, tada je izgubio tlo pod nogama, udario glavom o betonski zid i skotrljao se niz deset levih stepenika. Bio je mrtav! Iz rane na glavi, iz ušiju je potekla krv. Rebra i butna kost desne noge bili su skrhani, kosti su probile odeću, krv je počela da mu natapa košulju i pantalone.

Tri sata kasnije, komšinica sa trećeg sprata, noseći kese sa đubretom, sa upaljenom baterijskom lampom, znajući da u podrumu nema svetla, na dnu levog stepeništa ugledala je čudnu i neprepoznatljivu masu koja kao da se kretala. Spustila se niže a onda je njen vrisak odjeknuo zgradom! To što se kretalo bili su pacovi, stotine pacova koji su ga potpuno prekrili ližući krv i kidajući parčad mesa sa njegovog beživotnog tela.

Nije bilo ni jedne muve!