Ovo je jedna od priča za koju ne treba puno reči, koja se razume u sekundi. I bez pričanja. Ovo je priča o čoveku koji je sa sudbinom odavno na "ti". Često se gledaju u oči a ona spušta pogled. Sudbina ga je uvredila, ali ne i porazila.

Čuveni fenomen da se natalitet u Engleskoj uvećao za mnogo procenata nakon osvajanja svetske titule u fudbalu 1966 mnogo govori o posebnom mestu fudbala u srcima ljudi širom planete. U mnogim državama na svetu najvažnije su tri osobe: predsednik, verski poglavar i predsednik fudbalskog saveza. Kako i ne bi kada FIFA ima snagu Ujedinjenih nacija. Evo ovo fudbalsko prvenstvo koje pratimo je koštalo 150 i kusur milijardi dolara. 150 000 000 000 dolara. Ko zna koliko sedišta na stadionu, hotelskih kreveta, autobusko avionskih linija je izmišljeno u popularizaciji fudbala na crnom kontinentu.



Nego nije mi to tema bloga. Tema je nešto drugo. Još od malih nogu me je impresionirao posao i veština fudbalskog komentatora koji mora u svakoj situaciji da nam da objašnjenje slike koju vidimo ili još teže, radio komentator, koji treba da nam stvori sliku. Malo bih osvežio gradivo sa lapsusima sportskofudbalskih komentatora. Evo nekoliko najdražih:

Milos Topalović:

"Sledećih nekoliko minuta ovog snimka protiću u znaku Georgi Hadžija i ove kretenske reklame za kečap!"

"Obratite pažnju: na stadionu u Istanbulu samo policijski psi nemaju brkove!?"

Ne stižem da pišem koliko bih voleo a postoje stvari u zadnjih 7 do 10 dana koje su vredne komentarisanja. Nije baš utisak nedelje ali nije ni da nije.

 Onomad nas je iznenadilo zajedničko saopštenje patriJotske organizacije "Dveri" i sindikata policije u kome oni združeno kažu "nije na nama da se mešamo, ali paradu ponosa prvo treba odložiti a posle i zabraniti". Doduše kod preporučivanja ovaj čudni duo se poziva na bezbedonosnu situaciju i brigu se za stabilnost zemlje zajedno sa ustavnim poretkom. Doduše prave (ne)namerni previd da taj isti ustav svim građanima daje za pravo, da svima daje pravo, izjašnjavanja ili neizjašnjavanja kao i okupljanja ili neokupljanja, pravdajući potencijalnog silovatelja tezom da je žrtva, eto, imala prekratku suknju.

Svaki trenutak života je raskršće na kome se donose odluke. Meni je skautski duh dao pravi odgovor: odlučio sam se za život! 

Eidan Džons, rukovodilac Džemborija, posetio je Miloša koji je bio posebna atrakcija ove smotre. Prilikom posete, pitao ga je planira li da učestvuje na narednom Džemboriju, 2011. godine u Švedskoj. Miloš mu je jednostavno odgovorio: "Ne gubim nadu, ali ako me nešto spreči da odem u Švedsku, učestvovaću na onom sledećem".

Monžuik 

Monžuik (Montjuïc - Jevrejsko brdo), je naizgled neveliko uzvišenje koje se uzdiže iznad starog dela grada, sa njegove jugozapadne strane. Nekada je bilo kao Kalemegdan - lepo za obići, ali opasno ako se skrene sa utabanih staza ili ostane unoć. Meštani su ovde bežali od gradske vreve i letnjih vrućina, a dosta njih je imalo i bašte po obroncima, uzgajajući povrće za prehranu. Po zlu se pamti tvrđava na vrhu brda - odatle su Vladine jedinice bombardovale grad tokom političkih nemira 1842. godine, a tu su tamničeni rodoljubi i borci za nezavisnost Katalonije, a mnogi poznati su tu i streljani. Međutim, kada je povodom Svetske izložbe održane u Barseloni izgrađena žičara kojom od Barselonete, preko cele luke, gondole klize onamo, Monžuik je počeo da sve više postaje zanimljiv stanovništvu i pogotovo turistima. Vojska se iselila iz tvrđave sa promenom režima, 1960. godine. Pravi bum došao je tek sa Olimpijskim igrama 1992. godine, kada je izgrađen ceo kompleks sportskih terena, što je dovelo do potpunog preuređenja i oživljavanja ove oblasti - baš kao i celog grada.

Jedan od najemotivnijih trenutaka u mom sad već dugom skautskom veku dogodio se na Svetskoj skautskoj konferenciji, održanoj 1996. godine u Oslu. Bila je to prva svetska konferencija na kojoj smo učestvovali, na kojoj je ozvaničen naš povratak u svetsku skautsku porodicu. No, nismo bili jedini - nekoliko drugih organizacija takodje je zaslužilo prijem. Medju njima je bila i skautska organizacija Palestine, kojoj je dodeljen status akreditovanog člana. Ovu odluku podržala je i Federacija skauta i skautkinja Izraela, što je bilo ključni trenutak u donošenju odluke u prijemu jer se ona može doneti isključivo uz saglasnost zemlje koja je punopravni član UN.

Prilikom rasprave o predlogu za članstvo, za reč se javio Amos Ilani, medjunarodni komesar Federacije skauta i skautkinja Izraela. Njegov govor bio je jasna poruka podrške palestinskoj braći. Mada izgleda formalan, bio je tako emotivan i očito izgovoren sa dubokim ličnim uverenjem. Cela sala je prosto vibrirala od njegovih reči. Aplauz je trajao 10 minuta.

Pre neki dan, nekako sasvim slučajno, shvatio sam da će moja dvadesetogodišnja kćerka za koju nedelju imati priliku da prvi put u životu ostvari svoje građansko pravo - da će glasati. Kako deca brzo rastu!
Podsetilo me to na mnoge izborne faze i promene koje sam iskusio.

(Ovaj tekst je objavljen na blogu Krovne organizacije mladih Srbije Glas za mlade)

Doktor Žak Morejon bio je direktor Međunarondog komiteta Crvenog krsta, a potom i generalni sekretar Svetske organizacije skautskog pokreta (WOSM). Kao delegat Crvenog krsta, jedini je u tri navrata je posećivao Nelsona Mandelu u zatvoru na ostrvu Roben, od 1973. do 1975. godine, tada kao direktor kancelarije Crvenog krsta za Afriku. Ovaj intervju nastao je u trenucima kada se planeta oprašta od jedne od najvećih ikona 20. veka.

 gost autor: coa smor

Gospodin Šaht je napustio zakonodavni objekat, neshvaćen. Videvši njegov odraz u crnom automobilu sa zatamnjenim staklima, njegova torba je ciknula i odlepršala sa preciznošću šišmiša. Čak i strpljenje jednog Šahta ima svoje granice. Uz veliki prasak, poklopac je krenuo na svoj put ka mesecu u društvu nečije švalerke, koja je bila u automobilu. Baka-Zaga, beskućnica, izašla je iz šahta i krenula uz platan, a zatim je preskočila na oluk obližnje dvanaestospratnice, rešena da se dokopa saksija na krovu. U nekoj meri joj je zasmetao otvoreni prozor na sedmom spratu, ali nije posustajala, niti se obazirala na razgovor koji se kroz njega čuo.

gosti autori: biljana pajić i coa smor

Sa svog četvrtog po redu međunarodnog takmičenja, Stuttgart Open Feis 2013, vratili smo se sa duplo težim koferima!

U brojkama je naš put u Štutgart izgledao ovako:
o Takmičilo se 17 plesača „Erin's Fiddle“.
o Oni su odigrali ukupno 96 solo nastupa, kao i 2 grupna.
o Od toga je osvojeno 9 zlatnih medalja, 9 srebrnih, 7 bronzanih, a pored toga smo imali još 49 drugih plasmana.

a, ako joj to sa svetom ne pođe za rukom,
mene spašava sigurno.

Crkva je jedna od zgrada u gradu, Beogradu ili drugde, u bilo kojoj naseobini i kada se, ako može ikako, samo tako gleda nije na odmet da se misli i o njenom izgledu. Dakle, u urbanoj matrici crkva jeste jedan od identifikacionih znakova koji je obeležavaju, ima i da se grad po takovom zdanju prepoznaje, posebno kada se radi o onima koja su odvajkada i utiču na stvaranje u nekoj meri mentalne gradske mape. U proteklih nekoliko godina u Beogradu se na raznim stranama javljaju mnoge nove crkvene tvorevine, nije na odmet reći da su jednoznačne, posvećene jednoj veroispovesti, istina preovlađujućoj, bez obzira na to što država deklariše multikulturalnost  posebno kada je reč o ravnopravnosti i jednakosti verskog opredeljenja građana. Oni što se klanjaju drugim idolima kubure trajno sa lokacijama, urbanističkim papirima i dozvolama pa to što država proklamuje biva pomućeno u stvarnosti. 

Bilo je u tom pejsažu mnogo zelenog bilja, raslo kao ludo i bez kontrole, listopadno, zimzeleno, platani i jelke, zatim voćke neke ali našlo se i đubreta domaćeg porekla koje aljkavi stanovnici zaturiše kojekuda i onda je uočeno od strane zaduženog dužnosnika da je to sve skupa mnogo nečisto, svašta tu imađaše i to nije bilo podnošljivo, škodi zdravlju naroda i jevropa nije zadovoljna  pa mu odluka