Va istinu srećan... Ili tako nekako. Znam da ima neki odgovor. No to je manje bitno. 

Ne smatram da se u to vreme živelo mnogo bolje, niti sam nešto osetio Brozovu diktaturu, koji se uzgred budi rečeno zvao samo Tito. Ali sam siguran, da će srednje i starije generacije zastati barem na trenutak, pri pomisli na dan mladosti. Ako ništa drugo, nismo išli u školu tog dana, a da ne spominjem fenomenalne sletove i "live" uručivanje štafete. Od tada je i ostao termin "zadihani omladinac".

Dakle nek je sa sreću, što kažemo mi Nišlije. 

I na kraju, kako da prestanete da pušite? Pušite iz zadovoljstva a ne iz navike ili što čiča reče:

"Pušite manje ali pušite kvailitetnije cigare. Napravite od toga ritual, pa čak i filozofiju života."

Jelena moraš da budeš svesna tako lepa i poželjna da ulaziš svima nama u domove i da si, u današnje vreme poluraspadnutih porodica gde roditelji ne znaju šta će sa sobom a kamo li sa decom, jedan od stubova vaspitanja dece, sve dece. Ti i još par značajnih estradnih figura ste idoli i uzori mnogim mladićima i devojkama.Treba da budeš svesna da negde u nekom Sopotu ili nekom Boljevcu dve najbolje drugarice uče tekstove tvojih pesama, uguravaju marammice i čarape u brushaltere dok pućeći usne podvriskuju tvoje pesme pred ogledalom spremne da upute jedna drugoj oštre reči i ako tako ne misle, ali se trude i rade na svojoj mlahovoj zajedljivosti.

Jeste. Dosta vremena provodim na Facebook-u, to nije tajna. I svašta nešto mi se nalinkuje u mailovima i po wallovima. Fenomen Karleuša se nastavlja. Nakon pisanja pa ne pisanja kolumna za kurir, poznata izvođačica nečega što je i Basara pohvalio u svojemu tekstu je udarila po majci (i potkošulji) nacije, kada je estrada u pitanju.

U svom otvorenom pismu Svetlani Veličković pa kasnije i Ražnatović kaže i:

Pa ubili su SRPSKOG PREMIJERA, bez većih problema, zar ne? I opet-kakve veze "jadna Ceca" ima sa tim? Smrc,smrc,jadnaa Cecaa...Marsh! Brate, ja ubice u kuću ne puštam,kafu im ne kuvam, ne pušim im! Ubice bre i ne poznajem!

Znam da nije za bloga li ne mogu da odolim a da ne prenesem nama-vama koji ne čitate, jer u dnašnje vreme ništa ne uspeva kao španska (turska) sapunica. 

„Evo ga Tadić levo, a tu je i Lepa Brena.“ Onda kaže: „Set za nas“, pa opet red tabloidnih vesti: „Tu su Dinkić i Dulić“... Mi iz Niša nemamo baš često priliku da vidimo te selebritije, pa razumem kumovu želju da mi dočara atmosferu. Evo, listam poruke od tada i prenosim dve koje zaslužuju pažnju: „Ajs ti, ‘koka-kola’ i čips 680 dinara. Bez fiskalnog“, „Ponovo 680 dinara, ponovo ne davaju fiskalni.“

Tih dana, kad se igrao najbolji tenis na svetu u Areni, prosečna poseta bila je oko 20.000 ljudi, sedelo se i po 10 sati, a niko nije mogao da unese ni kašicu za bebu, a kamoli sendvič ili sok. Po mojoj skromnoj proceni, svako od posetilaca je morao, hteo ne hteo, da popije dva soka ili dve flašice vode i da pojede jedan sendvič, sve to u zbiru od oko hiljadu dinara. I, eto, matematika kaže da je to u zbiru dva miliona neoporezovanih dinara samo za jedno veče. Malo li je.

Opet MUST WATCH video i opet prvi objavljujem :-)

Koliko je meni poznato u Nišu je prarktično dvovlašće podeljeno na neravnomerne časti. Gradonačelniku je, kako kažu mnogi, pripalo malo manje parče  a izvršnom direktoru direktoru resorne direkcije za izgradnju Niša,  zapošljenom na ugovor o delu, veće. Ja kao građanjin Niša njih dvojicu vidim kao nadležne za (ne)sanaciju i odgovorne za ovu bruku. Međutim oni su izgleda zadojeni svojim viđenjem "po BOLONJI" pa BOLE NJih uvo za most. I tako već pet meseci.

Tvrđavski most u Nišu decembra 2010:

Ja znam da se birokate izdrkavaju nad pučanstvom ali ovo je preterano.

 Preko agenta dogovorim visinu honorara, datume kad radim, … Dobijem separatni scenario. Ma sve izgledalo kao pucka. Bio kraj februara, ja snimam od četvrtog aprila. Radnja je u Kanadi. Ja predam pasoš u filijalu Kanadskog konzulata u Majamiju. Kažu mi da će biti viza biti gotova za sedam do deset dana. Sve se uklapa. 

Međutim prođoše 20 dana – ništa. Mesec dana – ništa. Upadam u žestoku frku, ljudi me zovu da bukiraju karte i da potpisujem ugovor… Okrećem telefone, šaljem faksove, mejlove, … Ništa od vize i pasoša. Zamoljen sam da predložim zamenu i ja ih spajam sa kanadskim strongmanom Hugom. Besan do bola svakog dana šaljem po mail i faks u kanadski konzulat u Bafalu i “%$&#%$ milu majku. Pasoš dobijam tek maja sa vizom koja je istekla 8 dana!? Jebeni Kanađani! Zarekao sam se da neću nikad više da odem u tu Kanadu. Ispušio za 40 000 dolarjev.

Dan pred hapšenje narečenog snimali smo malo duže i bile neke zajebane scene tako da je cela ekipa bila kao iz centrifuge izvađena. Znao sam da nešto zaboravljam ali nisam imao snage da proverim šta pa sam se nekon razduživanja kostima odvezao u hotel. Tuširanje, kraća seansa
na fejsbuku i CKM i paljba na klopu. Dok čekam na kiosku piletinu, stariji gospodin sa ijekavičkim narečjem me tapše po leđima.

“Tako je junače”
“Hvala”

Mrtav sam gladan a i pojam nemam o čemu pričam a pivo i piletina mi drže mozak daleko od razmišljanja. Nakon klope seo sam u baštu kafića jednog pa drugog, u zbiru 7 – 8 piva i otišao da spavam. Probao sam da se setim šta sam zaboravio na setu. Naočare i telefon su bile tu, baš kao i novčanik. Ne znam zašto mi stoju upaljena ta lampica u glavi.

Ujutru opet drama za ustajanje, opet vožnja na set gde se snima, opet kostim, opet šminkanje.

“Jao pa ja vam sinoć nisam skinula tetovažu. Skoro da je neoštećena”.

Jebote ja sam se šetao kao pokretni bilbord sa tetovažom čoveka koji ima rezervaciju u haškom hotelu “Drama”.