Ovo je jedan post o birokratiji koja me je ščepala ovih dana, i smara do bola. Ali, pročitajte ga, možda bude od koristi.

Za vreme monsunskih kiša u Novom Sadu ovog proleća i leta, imali smo štete od prokišnjavanja. Ovakve izjave skoro da je bilo normalno čuti  od mnogo ljudi po gradu. Dugotrajne i jake kiše su nas urnisale. U zgradi u kojoj živi moj sin, ima pet vlasnika stanova. Zgrada je na dva sprata, svi stanovi su na drugom, i svima je prokišnjavanje zagorčalo celu sezonu tzv.  lepšeg godišnjeg vremenskog perioda.

Kad su kiše malo stale, pala je odluka na sastanku naše male porodične zajednice - 'leba jesti nećemo, krov se mora popraviti do jeseni! Haug! E, tu počinju muke isusove, i u njihovom znaku protiču dani mog jadnog leta. Skup stanara nije mogao doći do zajedničke odluke da se krov  sredi, zbog nemanja novaca drugih vlasnika. A mi se evo, baš kupamo u lovi, i biramo topla mora na koja ćemo odfurati, evo čim pojedem ovu dinju! Ništa, idemo dalje, videćemo posle šta ćemo.

Devojke iz osmog su me ignorisale prirodnom nemarnoshcu koje one neguju za dechake svojih godina u ranom pubertetu.  

U mom sluchaju je bilo josh gore. Za devojke iz osmog nisam postojao. Krenuo sam u shkolu rano, nisam imao ni punih shest, i bio sam uvek u nekom drugom filmu. Dok su ostali dechaci skupljali slichice, ja sam igrao klkere, kad sam preshao na slichice, oni su preshli na muziku, kad sam pocheo da slusham muziku, oni su pocheli da idu na zhurke. Godine emocionalnog kaskanja.

Ali devojkama iz sedmog sam bio osmak kao i svaki drugi. Bojanu sam upoznao

Imam običaj ili bolje rečeno običavam da svakih deset, ponekad i petnaest godina, ponovo pročitam određene knjige, odnosno određene pisce, odnosno sve što su napisali. U takve pisce spadaju Beket, Marcel Proust, James Joyce, Čehov, Tornton Vajdler, Varlaam Šalamov, Mišima, Danilo Kiš, Andrić, Eko, Borhes, Tabuki, Hajne i naravno moj dragi i omiljeni Bohumil Hrabal. Do

Ili srpski rečeno MOĆ PROTIV NEMOĆI, još jasnije, MOĆNI PROTIV NEMOĆNIH! Spadam u ove druge. Ne zato što se tako osećam, što nemam fizičku i mentalnu snagu, naprotiv! Ali u ovoj državi i ovom gradu (Beogradu) imam ulogu Sizifa koji nikako da odkotrlja svoju kamenčinu na vr’ brda, jer MOĆNI zvani VLAST s zluradošću kombinovanu s pakošću i zlobom, to im ide u opis radnih

Da li vam se ikad desilo, verovatno jeste bar jednom u ivotu, da se naizgled neresiva situacija ocas slozi, upazluje, razresi a vi u tim trenucima, uz razumljivu radost, pocnete da osecate ocaj, tugu I beznadje?! Taj konglomerat osecanja I osecaja u trenu probudi u vama nervozu, napetost,

Lepo je to pevala i peva Lepava Lepa Lukić, slavuj naše narodne pesme, bog joj seljančici dao sluh i glas. I nije folitantkinja, takva je kakva je. Njenom glasu nije potrebna muzika, može ona i bez nje. Žutoumazana štampa decenijama pokušava da pronađe nešto u njenom životu što bi podiglo tiraž i zaslinilo gomile beslovesnih čitalaca ali jok! Zato s vremena na vreme izvlače već odavno izanđalu njenu pokersku ovisnost. Ni to ne pomaže bogznakako, Lepa troši

У среском месту Н. Било је толико берберских радњи и погребних завода да је изгледало као да се становници града рађају само да би се обријали, потшишали, освежили главу лосионом и сместа умрли.

Овим ингениозим пасусом почиње роман Дванаест столица

Čovek sam koji iznad svega preferira LETO! Rođen sam u podne 4. Septembra kad je temperatura iznosila +35 stepeni Celzijusa. Volim vrućinu, prija mi, volim da idem bos i razgaćen i da mi Sunce neprekidno sija i žeže! Često kažem da sam Afrikanac ispod ove moje rozikaste kože. Plave oči? Možda vučem poreklo od Tuarega? Više puta sam pisao da čarape skidam tek kad temperatura pređe +30-ti podeljak.

U ranoj mladosti mojoj, učilo se i u školi, postojala su

Specijalno za coviax-a, koji u komentaru mog poslednjeg teksta, napisa između ostalog:

A da niko ne primeti da intelektualna elita jednostavno
ne zna da napiše nešto lepo, afirmativno,upotrebljivo bilo kome...

Iako mu skrenuh pažnju da ne volim svrstavanje u bilo kakvo krdo pa ni elitno, krećem dakle afirmativno:

Ima li igde u svetu bolje države od Srbije? Nema!

Ima li igde na svetu

Одломци из Булгаковљевог писма влади СССР од 28.марта 1930 године.

•1.    Обраћам се влади СССР овим писмом. Пошто су сва моја дела била забрањена, међу многим грађанима који су ме познавали као писца, почеле су да круже гласине које ми дају савет:

Više puta sam u raznim novinama pisao i na TV govorio o Lubardi, slikarskoj i umetničkoj gromadi u evropskim i svetskim razmerama. Ovih dana čuh kako će se obnoviti, restaurirati i dovesti u pristojno stanje, legat ovog velikana. Postoji izreka: Nikad nije kasno ali kad je u pitanju Petar Lubarda, onda je to neviđena sramota. Od 1974 godine kad je umro pa do danas, njegov legat, poklonjen gradu Beogradu, propadao je iz dana u dan a da niko glavu nije okrenuo. Veliki broj slika je netragom nestao, mnoge su zbog neuslova u međuvremenu teško oštećene, mnoge ukradene. U državi u kojoj muzeji godinama zvrje zatvoreni i nedostupni publici, pod izlikom da će biti restaurirani, podatak da će obnovljen legat Petra Lubarde uskoro biti otvoren za javnost, nije mogao da promakne mojoj pažnji. Ko god da se toga dosetio, skidam mu kapu!

Da je samo stešnjen i stisnut, nego uzurpiran sa svakoje strane, bombardovan kakofoničnim i inim gluparijama u svakoj mikro sekundi, sve sam manje sposoban da samokontrolom, istočnjačkim disanjem, pokušavanjem apstrahovanja, koncentracijom nirvanskog tipa, ponavljam, sve manje sam sposoban, da uspem da sačuvam makar restlove slobode u sebi. Ostarilo se, priznajem, nekada sam lahko mogao da se isključim, utonem u sebe i ne čujem i ne vidim ništa i nikoga unaokolo. Sve mi je teže da to postignem, događa se ali retko, izložen sam mentalnofiziološkom razbucavanju, svakotrenutno! Činjenica da nisam usamljen u tome, uopšte me ne teši.

Presekao sam! I nije mi bilo teško. Robert Altman je režiser koji je prvi na mojoj listi najvećih režisera svih vremena, režiser kojeg najviše volim! I ne smatram paradoksalnim to što takođe najviše volim Bunjuela, Hjustona, Tarkovskog, Kurosavu, Mencla, Felinija, Velsa, Makavejeva, Bergmana, Antonionija, Mala, Hičkoka, Kišlovskog, Vajdu, Vendersa, Fasbindera, Almodovara, Šlendorfa, Gilijama, Kaurismakija, Fon Trira....

Foto: Lorand Vig

Veslam kanu uz Ratno ostrvo (na obali se kaže veslam u kanuu, ali na vodi se tako ne govori - veslam kanu, full stop)... Preda mnom, ogromna ptica leti nisko, mašući krilima... što je neobično jer tako krupne ptice obično štede energiju jedreći, tek neznatno pomerajući pokoje perce...