Da je živ, Zoran Đinđić danas bi napunio 63 godine. Verovatno ne bi bio ni na kakvoj vlasti. Pitanje je da li bi se uopšte više i bavio politikom. Takođe, sasvim je izvesno da ga većina Srba ni danas ne bi preterano volela. Svakako bi upravo on bio označen kao glavni krivac što priključenjem Evropskoj uniji Srbija nije dobila onoliko koliko je očekivala. Nikad mu ne bi oprostili ni to što je srednjevekovnim konceptima i modelima države i nacije prvi s uspehom suprotstavio viziju modernog, emancipovanog, građanskog društva... Ne bi mu oprostili što je izolacionističkim mitovima i maniji vlastite veličine trajno suprotstavio principe lične odgovornosti. Građanska Srbija i danas bi mu zamerala preterane ustupke crkvi i uvođenje veronauke u škole (s druge strane, ta ista crkva, jednako bi negirala i minimizirala njegove zasluge za završetak Hrama Svetog Save)...

moj mlađi sin je otišao danas u milano
da se takmiči na evropskom prvenstu u irskom plesu.
nikad niko iz srbije se nije takmičio na tom nivou.

Молим вас за мало пажње:

Piše: Rodoljub Šabić

Kažu da je "Stari savski most", poznat i kao "tramvajski", a u vreme kad je napravljen (1942) kao "Princ Eugen", nešto kasnije i "nemački", jedan od samo nekoliko mostova na velikim evropskim rekama koje nemačka vojska prilikom povlačenja u Drugom svetskom ratu nije uspela da sruši, iako je to pokušala.
Miladin Zarić - Mišo, beogradski učitelj je čovek koji je zaslužan za to.
Stanovao je u neposrednoj blizini, u Savamali, u Karađorđevoj ulici i tokom borbi za oslobođenje Beograda video je da su nemački vojnici minirali most i

Гост аутор: Воки Васић, oдговор Стевану Николићу

Воки Васић, некадашњи директор Природњачког музеја, члан удружења "Школа за опстанак", CEEWeb за биодиверзитет и аутор, пре две године је о храсту савиначком написао „Дрво живота“.

.

 gošća autorka: vera nolan

Sajam knjiga je prošao. Uspeli smo za mesec dana da objavimo zbirku pesama našeg dragog  blogokolege, Doksa.

Nije bilo vremena i mogućnosti za medijsku promociju, ali knjiga je katalogizovana i odštampana.Imaće svoj život i možda pronaći put do čitaoca koji imaju naklonost da svet vide oneobičenom poetikom i promišljanjem.

Čudan je to paradoks: da me neko pita mislim li da je Olja Bećković novinar - iskreno bih se dvoumio i ne znam šta bih odgovorio.

Opet, da me neko pita:  ko je najbolji novinar u Srbiji, među troje - a verovatno prva – bila bi Olja Bećković.

Sa televizijskom političkom emisijom tipa tok šou takve dileme sigurno ne bih imao. „Utisak nedelje“ bez premca je na prvom mestu čitavu deceniju i po, i duže. Uprkos pomalo okoštaloj formi, uprkos zamoru koji se ponekad oseća. Način na koji (je) Olja Bećković to radi(la), od apsolutne, robotske pripremljenosti, fantastične koncentracije, znanja i spremnosti da se definišu teme i postave prava pitanja čine je nedostižnim takmacem u toj trci. I munjevita reakcija, i britak jezik, i intelektualno poštenje.

Činilo bi je, to jest, da takva trka postoji.

Da podsetim poštovani menadžment B92, jel` ste na to `teli da

Postojanje je vjerovatno najnesporniji, najneupitniji, od svih fenomena na ovom svijetu. Nesporniji čak i od samog svijeta. Sad, o kakvom/čijem postojanju se radi, to je posebno, nimalo jednostavno pitanje, ali samo postojanje  je  sine qua non  svega što jest.  Preduslov svih preduslova. To nešto, koje nije ništa, jeste to što jeste upravo uslijed svog postojanja.

 Scena iz filma Hiroshima mon amour, Alan Renea (Alain Resnais)

Mnogi antropolozi veruju da je populacija ljudske vrste (homo sapiensa), pre oko 100 000 godina bila spala na oko 12 000 odraslih jedinki. Ovaj bottleneck u ljudskoj populaciji neki osporavaju, ali postoje brojne indikacije da je, negde u to vreme, broj ljudi na planeti bio veoma mali - uglavnom se sporovi vode

     Пред нама је црно-бела фотографија: насмејана и лепа девојка на њој зове се Хилда Дајч. Препланула је од сунца, тако се чини, јер оно просијава кроз длачице на њеним подлактицама. Обучена је с укусом, прикладно за лето и вожњу на палуби брода, и има диван, питом и драг осмех. Допада ми се, и чини ми се да бих с њом имао шта да причам, и с њом из њене младости и сјаја, и доцније, кад сазри или остари. Она и ја се нисмо могли срести: убијена је у Београду пре 75 година у камиону-душегупки. Тај камион био је допремљен у Београд за коначну ликвидацију Јевреја. Одвозио је логораше са Сајмишта на пресељење, наводно, у неки лепши и комфорнији логор, а у ствари на кратку вожњу до Јајинаца. Током ње би издувни гасови из мотора погушили путнике смештене у херметички затворени товарни простор. Није забележен тачан датум Хилдине смрти. Вероватно је угушена међу последњима, крајем априла или почетком маја, јер је била болничарка, и зато потребна концентрационом логору. Ту су сада, на његовом месту, некакви шибљаци и рушевне зграде, и једино висока централна кулa наговештава лепоту некадашњих здања. Пре Другог светског рата око ње био је низ павиљона, и они, заједно са кулом, чинили су прелеп сајамски комплекс, у ком су се одржавале изложбе, концерти, представљала кола, авиони, нова техничка достигнућа. Доласком Немаца београдски сајам, удаљен 300 метара од језгра града, преуређен је у концентрациони логор за Јевреје.

 ... ili: vivisekcija metoda jednog šarlatana

Tri je dana i tri noći brujala mreža užarena u brobi na virtuelni život i virtuelnu smrt između navijača i protivnika Brankice Stanković. Među tim navijačima i protivnicima pojavljivali su se najčudnovatiji likovi i frikovi a apsolutni hit u hitu bile su srdačne pohvale i čestitke voditeljki "Insajdera" na izvanredno obavljenom poslu, upućene od strane Ksenije Vučić i Nebojše  Krstića uz horsko sasluženje  silesije botova.

I potpuno je u drugom planu ostao sam kvalitet intervjua, zasenjen pitanjima da li se ona i zašto se doskorašnja ikona slobodnih medija prodala vlasti i Vučiću kao njenoj personifikaciji.

Nikad mi zaista nije bilo jasno otkuda toliko oduševljenje "Insajderom". Da me je nko pitao rekao bih da je reč o prilično tanom sa novinarske i jakom sa produkcijske strane medijskom projektu predvidljivih sadržaja i zaključaka, sa bombastično najavljiovanim gromopucatelnim temama tanko obrađenim i bez prave činjenične težine kad se razgrnu sve te krupne reči i krupni kadrovi. A najlošije među tim emisijama bez konkurencije su po pravilu one u kojima u studiju sede sagovornici vizavi voditeljke. Zato sam se, ne bez zebnje . videvši najavu upitao "Kuku, Brankice, kud si pošla s golo dupe međ pijane Turke?!"

Da se odmah razumemo: svakako ne spadam u one koji veruju da je Brankica Stanković svesno i namerno Aleksandru Vučiću odradila PR i častila ga novom parolom - "Eto, vidite li da ne idem samo na Pink i da odgovaram na sva pitanja?"