Ponedeljak.
Sedimo u restoranu ja i Njanja. Svece, vino, tiha muzika. Njanja se raznezhila i ja pomislim da treba da kazhem neshto romantichno shto ce zaokruzhiti divno veche. I taman zaustim da kazhem "samnom svakiput dvaput, sdrugima nijednom" setim se da nisam siguran da se ijedna od ovih pet rechi pishe sastavljeno. Sreca pa sam se zaustavio, a umalo da lupim naglas.

Utorak.
Negde pred kraj radnog vremena navrati shef da vidi kako ide. Pita jel' sve u redu, kad sve  koleginice skochishe da se zhale na mene. Kazhu da ih vishe uopshte ne

Koliko vam se puta desilo, da čitajući intervju nekog od zvaničnika uvidite da ste to već negde čuli, pročatali, videli..? Ako se posmatra sektor energetike u poslednjih gotovo devet godina, utisak već viđenog je očigledan. Koliko god ministara je dobilo mogućnost da vodi ovaj sektor a bilo ih je više od šest, sa svakim je ovaj osećaj samo snažniji.
Aktuelni ministar nedavno je propagirao bogatstvo Srbije u uljnim škriljcima (iz kojih se dobija sintetička domaća nafta). Ne bi bilo čudno, da isti ministar samo pre par meseci nije aminovao ugovor o kupoprodaji NISa, kojim

U petak 15. avgusta londonski „Guardian" je objavio tekst koji je potpisao novinar Garth Cartwright, praktično (malo zakasneli) in memoriam Šabanu Bajramoviću. Iste večeri su članovi britanskog benda The Brand New Heavies na niškoj Letnjoj pozornici visoko podigli Nišville grand prix - statuu Šabana Bajramovića.

The singer Šaban Bajramovic, who has died of heart failure aged 72, at his home in Niš, Serbia, was known across the Balkans as "king of the Gypsies". He is, arguably, the most influential musician from the region since the second world war, his

Stenografske beleške o sednicama Narodne skuštine, koja je održana u Nišu 1879. i 1880. godine svedoče o raspravi povodom ustanovljenja „narodnog sanitetskog fonda". Decembra 1879. godine prvi govornik u raspravi bio je „knjažev poverenik" dr Vladan Đorđević (18441930). Njegovo izlaganje trajalo je nešto više od jednog časa. On se pozvao na Franklinovu izreku „Narodno zdravlje je narodno blagostanje", zatim konstatovao „da je Srbija poslednjih decenija znatno koraknula napred u kulturnom pogledu", ali da ona „još stoji na prvim početcima civilizacije":

„To

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ ИЗ ПРОШЛОСТИ 3.0

Из плејаде најугледнијих српских лекара прве половине нашег века, Војислав Михаиловић (1879-1948) школовао се у свом родном Чачку, потом у Београду, да студије медицине заврши у Грацу а специјализацију у Бечу. Учествовао је у свим ратовима за ослобођење и уједињење. Био је шеф војне болнице

Ljubica je bila majka mog oca i po sili bioloških zakona, moja baba. Bila je to umna ali hladna, proračunata i sebična  žena. Ne sećam se da me je ikad poljubila ili pomazila. Pre je moglo zasjati sunce u ponoć nego osmeh na njenom licu. Lice joj je bilo maska mrzovolje i nezadovoljstva. Sve što je radila a morala je i to ponekad, radila je kao od bede, preko volje, otaljavala ga.

Dobro pamtim kako je tada izgledala a danas je sigurno ne bih prepoznao. Ni ona mene, ipak imamo preko šezdeset godina. Znam da sam se zaljubio u nju čim sam je video a najveće zadovoljstvo sam osetio kada me je učiteljica zato što sam bio nemirko, premestila da sedim sa devojčicom. Naravno to je bila ona! Sedenje sa devojčicom je u to vreme predstavljalo kaznu, pedagošku meru. Meni nije ni malo smetalo zadirkivanje

Brka? Bio mi je kum na venčanju s Draganom. Počeo sam da ga zovem Brka kada se vratio iz vojske sa brkovima ispod nosa. Iako je posle pustio bradu koju nije obrijao do dana današnjeg, mislim da ga ni sin ne zna bez brade, meni je nekako ostalo drago da ga jedini ja zovem Brka. Mlađi sam od njega tri godine ali me je polovinom šezdesetih često vukao sa sobom po kafanama. Ne retko je s nama išao i Miljenko njegov stari drugar,

Moram odmah na početku da ti kažem da mi se jebe za poklone iz tvog džaka, nemam dimnjak pa ne znam kako bi se ufurao u ovo malo ateljea u kojem živim sa milom mi porodicom ali pišem ti kao čovek čoveku, s namerom da te upozorim na neke bitne stvari. Možda se i začudiš što se u ovim svojim godinama obraćam tebi, za mene nepostojećem i odavno iščezlom i zaturenom u mom najdaljem detinjstvu ali šta je tu je!

Kao prvo, jesi li ti Deda Mraz ili

U svakom muškarcu dublje ili pliće, čuči praiskonski lovac. U detinjstvu naš prapredak vrlo često preuzima potpunu kontrolu nad nama još neformiranim i njemu podložnim.

Prvu praćku sam sebi napravio kad sam imao sedam godina. Prilično nevešto od grane isečena i odeljana raklja, gumu mi je, od stare gume za bicikl, dao moj drugar Vojkan a za kožu u koju se smešta kamen za gađanje, iskoristio sam krišom makazama izrezan jezik ćaletovih

Pisao je već o njemu, pominjao je đeda strica Milića Petrovića u nekom od tekstova. Kao devetogodišnjak, provodeći letnji raspust na selu, zatekao ga je jednom kako u nadgrobnu kamenu ploču, koju je namenio babi i sebi, urezuje slova. Pozdravio ga je i znatiželjno se približio da vidi šta to radi. Đed je upravo dletom i čekićem oblikovao poslednje slovo. Natpis je glasio: Oj starosti čovečija nakazo! Zašto si to napisao,

Jednočinski dramolet

Vratio se iz škole sin, đak-prvak. Majka u kuhinji dovršava ručak, otac za stolom prelistava novine.

Majka: Dođi ljubi mama svoje pile.

Otac, sklapa novine: I?

Klinac: Šta i?

Otac: Kako si prošao u školi?

Klinac: Onako.

Otac: Kako onako?

Klinac: Pa onako.

Majka: Ne gnjavi dete, sa'ćemo da ručamo...

Kako, zašto, zbog čega…iz mog života iščezoše prijatelji, drugarice i drugovi, pa i najbliži, braća, sestre...? Ne, ne mislim, daleko bilo, na smrt koja ih nepovratno i zauvek odvodi iz mog (i njihovih) života, ne, nego na iznenadno, ničim objašnjivo, totalno prekidljivo i neopozivo kidanje svih veza i bilo kakvih kontakata. Muk! Tišina! Neodaziv! Nije to pandemija, nije ni epidemija, tek sporadični slučajevi, nekoliko, a i to je mnogo! I ne dešava se istovremeno, u istom trenutku, danu, mesecu, godini, ne, prvi takav slučaj se desio pre skoro dvadesetpet godina, drugi pre oko dvadeset, treći ima tome šest, sedam godina , četvrti najteži, najbolniji, ma svi su najteži i najbolniji, pre skoro godinu dana. Ni u jednom slučaju nisam skrstio noge i ruke, kao zabole me, ne, pitao sam, hteo da razgovaram, želeo da razjasnim, da saznam razlog…

... obrnutim redosledom:

5 Belorepan Haliaeetus albicilla kako napada ribara Pandion haliaeetus (Smederevo): ribar leti ka meni sa ribom u kandžama da se odjednom bezmalo dvostruko veći belorepan zaleti u njega. Ribar ispušta lovinu, a belorepan skuplja krila, brzo ponire i u vazduhu je grabi (Objašnjenje: impresivna aerobatika koju ne bih očekivao

Sve se bojim da će nasa ćerka da počne da planira svoje venčanje kao i sve njene američke drugarice i da pravi one scrap books gde će da budu zalepljene svakojake sličice raznih detalja sa venčanja na koje neću ni da mislim. Znate kako je Monica is Friends to sve imala lepo sredjeno?

Možda i neće ovo da radi, ko zna, al ja moram preventivno da se brinem jeli. Imam plan da joj stalno pokazujem