Pristojnost, odmerenost,... to su prve reci kada pomislim na Milana odnosno Micu, kako smo ga zvali. Bio je odgajan u duhu plemenitosti i dobrote, necega sto je skoro iskorenjeno u danasnje vreme. Roditelji intelektualci. Majka Sumadinka, stomatolog, zbog problema sa kukovima, teze pokretna. Divna zena, plemenitih crta lica. Pokojni mu otac Ljubisa, arhitekta cini mi se. Tih, pametan, duhovit covek.

Isli smo u istu osnovnu skolu, "Ucitelj Tasa", najstariju u Nisu.

 Preveliki je broj iskorišćenih prilika da bi se njegova karijera pripisala samo sreći. Niti je to moguće postići uz pomoć samo jednog talenta ili tehnike.

 

 

 

Za činjenicu što im je rejting niži, u promilima, od zakonom dozvoljene količine alkohola u krvi, optuživali su jedni druge. Niko od njih nije bio sa onima zbog kojih postoje i čije članarine troše, sa radnicima koji štrajkuju glađu i u samopovređivanju traže način za ostvarivanje svojih ciljeva.

Političari su prazničnu nedelju proveli radno, prepirući se oko toga ko će dobiti koliki procenat, valjda budžeta, i izračunavajući koliko štede narodne pare ako sami sebi kuvaju kafu ili ako supu odlažu u frižider tek kada se ohladi... Uvereni u svoju nepogrešivost i patriotizam i ovi na vlasti i oni u opoziciji zadovoljni su svojom politikom, svojim mestom i ulogom u njoj.

 

 

 

Tog jutra, davne 1945 je pocelo, nesto sto mnogi nazivaju, uterivanje Novog Svetskog Poretka.

Brže, bolje, više Nodara ubiše 

Nekoliko stvari mi bodu oči:

 

 

"Zadivljen fotografijama nekih ljudi iz Indije, koji slikaju vozove, a pre svega činjenicom da je tamo vreme stalo, neprijatno sam se iznenadio kada sam posle ko zna koliko godina otisao na Nišku . stanicu, slikao vozove, i ustanovio da su Indijski za nijansu moderniji."

Autor citata i fotografija: moj kum Mimi Stojanović

Osim što ćemo imati prilike da se divimoslikarskom umeću mog dragog kuma (a zašto ne i malo nepotizma na mom blogu, može mi se)  moćićemo da sagledamo užas "brzih pruga Srbije" 

Beogradska autobuska stanica. Pola sata pre ponoći, polu pijan, ulazim u narandžasti autobus ka jugu, sa idejom da ne zakasnim baš puno sutradan, u Nišu, na posao. Ispred mene cigančica sa četvoro sasvim male dece. Najmanje je godinu ipo a najstarije ne više od pet. Pažnju su mi privukli jer su deca bila neobično tiha... Onako mali jedan drugom do uveta. Ciganka je imala samo jednu kartu. Ne treba joj više. Dok deca usporeno forsiraju, za njih, ogromne stepenice primećujem da je ciganka vrlo uznemirena. Trese se. Par koraka od autobusa uočavam ciganina, malo mlađeg od mene, sa već sedom bradom kako namršten, fiksiranim pogledom prati ulazak u bus. Sa njim je prelepa cigančica, u besprekorno belim trenerkama, ukusno našminkana, u novim roze patikama. Cenim da nema više od 14 godina. Izuzetno liči na majku četvoro malih putnika. Čudno mi je što se ne pozdravljaju na rastanku. Ciga ima autoritativan stav, mlada cigančica je sa monalizinim osmehom, kao da likuje, a odlazeća majka je u vidljivom grču. Deca ćute sve vreme i prate instrukcije majke.

U Kuršumliji, najsiromašnijoj opštini u Srbiji se nedano desio "nezapamćen zločin". Ušao čovek u pekaru, repetirao kalašnjikov i pucao u radnicu. Ubio je na mestu. U pokušaju da sebi oduzme život ranio se u grudi i sada je u bolnici. Kako novine kažu ubijena Zorica Šajić je bivša žena ubice s kojim nije u braku već skoro godinu dana. Za to vreme nekoliko puta je prijavljivala kuršumlijskoj policiji da je maltretirana i da joj je pretio bivši muž da će da je ubije. Ne znam kako je reagovala policija. Fakat je da je majka dvoje maloletne dece Zorica Šejić mrtva i da je ubica izgovorio "Rekao sam ti da ću da te ubijem". Uzgred ubica je vojnik po ugovoru koji svakodnevno dolazi u posed oružja i bojeve municije.

Autor: Zoran Živković  

Onaj ko danas kaže: „Naš realno ostvariv cilj je i Kosovo u Srbiji i Srbija u Evropskoj uniji" ili je beskrajno glup ili je izuzetno pokvaren i podmukao. Ova floskula, dominantna na domaćoj političkoj sceni, govori u stvari o njenim glavnim akterima. Verovatnije je da nisu glupi, jer za ovako raširen sistem korupcije ipak treba nešto pameti. Da, u pravu ste, mahom su to podmukli politikantski demagozi koji lažu Zapad, lažu Ruse, lažu Srbe sa Kosova, lažu sve građane Srbije...

Prvima govore da su posvećeni demokratiji, vladavini prava, toleranciji i regionalnoj saradnji, da su svesni nezavisnosti Kosova, ali da o tome ne smeju javno da pisnu jer će nacionalisti doći na vlast. Zbog te neozbiljnosti, a i poslovične nesposobnosti srpske diplomatije, nemačka kancelarka je morala usred Beograda da izvuče uši celom državnom vrhu Srbije, a o toplom zecu koji je predsednika sačekao u Njujorku, od sramote niko ne sme da progovori ni reč...

 

Uz sve muke tranzicije, (ne)transparentnost, kapitalizacije, otuđavanja, osiromašenja i inih problema ovog našeg novog doba koje ja nekad merim brojem cipela koje imam a nadmašuje broj svih cipela koje su moje babe nosile za života, a nekad zagađenjem vazduha - kako mi se navrne, da prostite, neke priče na ovom blogu pričamo učestalije, no druge.

(Alal mi vera na ovoj kratkoj rečenici! :) )

Problemi pasa lutalica i problemi odnosa prema osobama sa posebnim potrebama bi mogli da se, delimično, rešavaju na zajednički način. Obučiti pse da pomažu ljudima. Ništa novo, znam. Samo sam želela da se ova vest dalje čuje, pa koga zanima i ko u ovome pronađe interes:

Godinama, i pre i posle svog dugogodišnjeg igračkog staža u kulturno - umetničkim društvima, bio sam i ostao poznat kao enciklopedija pesama. Nekako, imam taj dar da pamtim reči pesama i znam ih nebrojeno. Izračunali smo da na turneji u Iraku, 1985. godine, od nekih 2000 pesama koje smo otpevali za dve nedelje (uključujući skoro ceo opus Bitlsa koji je znao Miki Harmonikaš), nisam znao samo 7! Čak sam, eto, četiri puta pevao sa orkestrom, na nekim školskim veseljima i sindikalnim proslavama. Nisu imali koga pa su uzeli mene - ako nemam neki poseban glas, barem znam reči. 

A imao sam od koga i sa kim da naučim i uživam pevajući. Moje prvo sećanje seže još na svadbu brata Kaje, kada sam sa bio dever. Druge večeri, stric moje majke Goluban, iz avlije preko puta, uzeo je mikrofon i pevao satima one stare pesme kojih se skoro niko na svadbi nije sećao. Pevali smo tako, na mnogim veseljima u familiji, pa je mnogo toga ostalo u glavi. Eh, umre Goluban već odavno a ne znam da li su sve te divne, stare pesme zapisane i zna li ih iko.

 

Korina ima 35 godina. Pravnica je i novinarka, tako da trenutno radi dva posla: pored rada u odeljenju Ministarstva inostranih poslova, novinar je u desku Argauer Cajtunga. Govori nemački, francuski, engleski, grčki i služi se latinskim jezikom. Čita mnogo i brzo; knjige i novine, romane i časopise. Proputovala je Evropu, Aziju, Afriku, Ameriku... Želi da obiđe još mnoge krajeve po svetu, kao i da se vrati na neka omiljena mesta. I, vrlo važno, uvek sa ljudima.