19. decembar 2012. 

Ovo je prekoredni post, pre dva teksta koja su mi preostala o Kini ali ih još nisam napisala. Javljam se zbog ljudi koji brinu ako me dugo nema.

Pre dva dana sam ušla u Laos. Do poslednjeg trenutka u Kini imala sam cimanja, ali nekako me na kraju pustiše da izađem iz zemlje. I uopšte nisam sigurna da ću se tamo vraćati na proleće.

Krug oko Zemlje ima 40 000 km, računajući obim Ekvatora. Kako nisam imala mogućnosti da obeležim prvu polovinu tog kruga (bez interneta, u Vijetnamu, sa stomačnim problemima), to sam uradila na prvoj hiljadi posle zvanične polovine puta. Kažem "zvanične" jer ne nameravam da se nakon 40 000 km vratim kući -- zato što ne mislim da ću dotle obići sve kontinente i sve zemlje u koje želim da odem. Kad sam bila napravila prvih 10 000 km na ovom putovanju, u šali-zbilji sam rekla da ću voziti do 99 999 km, a onda ću svratiti malo i do kuće :)

Diž' se, vojsko!

Svakoga jutra budi me razglas. Tačno u pet, sa zvučnika koji su postavljeni na seoske bandere oglašava se glas nekog voditelja sa glavne državne radio-stanice. Prvih deset minuta priča nešto bez prekida a onda malo ućuti, koliko da se emituje jedna muzička numera. Uvek je reč o nekoj domaćoj pesmi, sa etno zvukom. Nakon nje, voditelj ponovo uzima mikrofon, da bi nakon šest-sedam minuta dozvolio emitovanje i druge numere.

9-15. juli 2013.

Kuda krenuti?

Došlo je vreme da polako napustim Kambodžu. Nigde nisam ostala toliko dugo – čak četiri meseca – manje biciklirajući a više se odmarajući. Pa iako sam se zasitila Kambodžana, njihove kulture, jezika, običaja, i toliko sam željna promene da ću 'baciti' sto dolara ne iskoristivši šestomesečno produženje vize, ipak mi nije lako da je napustim.

 fotografije:

Stigla je prava knjiga, teška i u tvrdom povezu. Decadance. 10. godina Beogradskog festivala igre. Nisam verovala da ću je ugledati, kao što nisam verovala da ću izgurati sve ove festivalske godine. U Srbiji!? Teško! Ko ovde može da se nada trajanju, i šta ovde traje? Razmišljala sam dugo o toj deceniji borbe, nespavanja, rizika, uvek prisutnog stresa i stalnog trčanja. U toj knjizi su moje ćerke, koje rastu pored mene, a uvek mi nedostaju. Prijatelji za koje nemam vremena, osim ako su u pitanju saborci sa iste linije fronta. Odmor, na koji ne smem ni da pomislim. Grip koji nikada nisam preležala. Ukapirala sam odavno koliko je hrabrosti i ludila potrebno. A sa druge strane, shvatila da je neizmerna sreća spakovana u tome da neku neverovatno komplikovanu, skroz nemoguću zamisao ili projekat, ogromnu predstavu iz daleka, donesete pred domaću publiku. I onda, kada izbrojite oko 120 produkcija, nekako je tužno da te silne baletske i plesne kompanije, koreografi i njihovi najbolji naslovi, velike zvezde baletskog univerzuma, odu u zaborav. Jer igrali su, tu pred nama. Posao grada ili države, silnih muzeja i činovnika iz oblasti kulture, bila bi da arhivira velike iskorake na domaćoj sceni, dok Festival ide napred i dalje promoviše nove i interesantne programe. Ali u Srbiji nije tako. Zašto bi se neko bavio onim što je bilo ili jeste dobro, profesionalno odrađeno i nadaleko važno, kada ima toliko beskrajno glupih i beskorisnih stvari koje bi propale ako ih lepo ne zalivamo.

Bane je bio spavalica i često se dešavalo da mu osećaj odgovornosti  prevagne nad potrebom za snom tek na poslednji, drhtavi cing budilnika ali ovog puta zvonjava nije prestajala. Posegao je rukom da ugasi mrski zvuk ali bez uspeha. Otvorio je oči i pogledao, sat je pokazivao da nema još ni šest. Još jedan sat sna, pomislio je ali se zvuk zvona širio kućom i dalje, besno i nestrpljivo. Zatim se oglasilo novo zvonjenje, ritmično, sa kratkim prekidima. Minut kasnije majka mu je uletela u sobu, bez kucanja, u šlafroku i sa papilotnama na glavi, potpuno nečuveno, i  paničnim glasom uzviknula: „ Ustaj, Bane! Puč!’’

.

Piše: Rodoljub Šabić
Jedna beogradska ulica će dobiti ime poznatog fudbalskog trenera i predsednika Fudbalskog saveza Miljana Miljanića. Doduše, odluka o tome još nije doneta, sve je još u fazi inicijative, ali sudeći po izjavama "glavnih" gradskih čelnika koje mediji prenose, to praktično izvesno.
"Tipična" vest o tome "zvuči" npr. ovako:

"Gradski menadžer Goran Vesić podržao je inicijativu da jedna ulica u Beogradu dobije ime proslavljenog trenera i predsednika Fudbalskog saveza Miljana Miljanića, koji je, kako je rekao, ostavio neizbrisiv trag u

UPDATE - 4.1.2013 - NOVI NAPAD NA TEŠINA I NJEGOVU PORODICU: "S obzirom na to da je vest prostrujala internetom, nemam više šta da krijem: sinoć nam je neko razlupao auto, razvalio retrovizor i bravu i ubacio petarde u auto. Ovo je drugi put za dva dana da se to događa i ne verujem više u slučajnost. Hvala policiji na brzoj intervenciji i razumevanju situacije u kojoj se nalazim i ja i moja porodica koja je nedužna u svemu ovome što se ovih dana događa! " (Srđan V. Tešin)

Vučićevi reformatori i naprednjaci su vrhunskom srpskom piscu i donedavno uspešnom upravniku Kulturnog centra Kikinda, koga su najpre smenili zbog računa za taksi u iznosu od 606,00 dinara (da, dobro ste pročitali), Srđanu V. Tešinu "ponudili" da bude domar u istoj instituciji.

To je ponašanje bez elementarne kulture i dostojanstva, iživljavanje i ponižavanje, zloupotreba političke moći sa ciljem progona Srđana V. Tešina . I to u sredini u kojoj je rođen, živi i stvara - Kikindi. 

Gost autor: omega68

Добри смо ми, одлични смо, колико смо убијани и заглупљивани.

Шта је србски домаћин могао да ради док је хиљадама година поред њега, његовом земљом хучала историја?
Да ли га је инересовало ко је рекао да његова земља ствара више историје него што то може да поднесе, Карл Краус или онај коме се приписујз све живе изјаве - Черчил?

 Imam priliku da ustupim ovo mesto blogeru alselone

 Veliki sportski rivaliteti uzdižu popularnost spota i pišu momente istorije koji će se proučavati i obožavati godinama. Odjednom, svi klinci na ulici igraju tenis kao nekada Borg i Mekenro ili danas Đokovic, Nadal i Federer, glume vozače kao što su Prost i Sena, boksaju kao Ali i Frejzer, bacaju loptu kao Bird i Magic, udaraju loptu kao Vanja Grbić i, recimo, Van de Goor i tako dalje. Rivaliteti i rivali guraju sportiste da razvijaju svoje sposobnost do granica koje su bile

Ja se zovem Jelica. Kako se prezivam, to nisam baš najsigurnija. Zapravo, do udaje sam znala, a od udaje se prezivam kako kad. Od zemlje do zemlje.

Sve je počelo srećnim krajem u kom su glavni junaci bili moji budući svekar i svekrva, koji su do sada avanzovali u zvanja Baba i Deda. Baba je bila plavokosa Slovenka, a Deda Hrvat na belom konju. Različita nacionalna pripadnost je tada, u vreme bratstva i detinjstva, bila poželjna kategorija, a za ovu priču je bitna prezimena mog radi. Nego da se vratim princu na belom konju. Konji su tada bili kao besni kabriolet danas, beli tek. Zato nije ni čudo što su se pregovori  pomenutog dueta vrlo brzo okončali i dogovoreno je potpisivanje bračnog stanja pred matičarem. E, tada je sve počelo malim prstom, nekontrolisanim, dežurne činovnice. On je, umesto slova ć na kraju Dedinog hrvatskog prezimena, otkucao č kojim se slovenačka prezimena završavaju. Deda nije uložio primedbu, bilo mu je svejedno. Od tada se prezivao Greganovič.

"Mislim da nije u dovoljnoj meri poštovan, mislim da je to pravi izraz", izjavio je pre neki dan Boris Beker u intervjuu za ATP, govoreći o Novaku Đokoviću. Beker, naravno, nije ulazio u razloge tog nedovoljnog poštovanja prema neprikosnovenom prvaku sveta u belom sportu. Zaista, zašto Novak Đoković i pored vrhunskih rezultata koje je postigao, a i dalje postiže, u jednom od napopularnijih i najplaćenijih sportova na svetu, ne uživa adekvatno poštovanje i ko to ne poštuje Đokovića?