Stone Walls Do Not A Prison Make

Stone walls do not a prison make,
Nor iron bars a cage;
Minds innocent and quiet take
That for an hermitage;
If I have freedom in my love,
And in my soul am free,
Angels alone that soar above
Enjoy such liberty.

Richard Lovelace (1618 – 1657)

Zidovi koje gradimo da se odvojimo od drugih, da utvrdimo položaj ili se zaštitimo, deo su naše kulture i njihovo značenje se nekako  uvek svede na  predstavu o barijerirama koje koče  napredak.
Svi oni -Kineski,

 Mika Antić - Horoskop - "Ćutanje ove knjige ostavljam u amanet mom sinu Vuku sa prevelikom molbom da nikada ne pristane na čopor.

Stoje dva kineza na mostu i gledaju ribice koje se praćakaju u vodi.
- Vidiš kako su ribice srećne dok plivaju i praćakaju se u vodi. - prvi će.
- Ali kako znaš da su ribice srećne, kada ti nisi ribica? - upita ga drugi.
- A kako ti tačno znaš da ja ne znam kada ti nisi ja? -

Da li vam je poznat naslov "4000 znakova"? Večeras mi se pojavio u Google čitaču vesti, sa vezom na tekst "Priče iz 10 gradova", friško objavljen na web sajtu neobičnog imena: brajovic.blogspot.com.

 E sad, valjda u 4000 znakova ne može da stane više od 3 grada, ili je ovo prvi nastavak, ili šta li - možda ni objašnjenje za naivne nije moglo da stane u 4000 znakova :-)

  Na šta ćete vi da potrošite vaših 2000 dinara ako ih dobijete u oktobru i decembru?

 Hajde, ne budite tako šokirani, razmislite? Znam da je to veeelika para..dišite duboko...hoćete li čašu vode i limun? Nemam limuna može voda česmovača?

 Još je teže onim veselnicima koji će dobiti po 5000 dinara, zaposlenim u javnom sektoru.

 Ima još lepša vest:

 Neće svi dobiti taj bonus, to me posebno obradovalo, neće ga dobiti Dinkić i Krkobabić !

 Nisam ja zlobna da im ne želim da dobiju, daleko bilo,nego mislim da je za svaku pohvalu

ISPOVESTI ŽRTAVA MOBINGA 001

Gost autor: senka123

Pre otprilike tri/četiri godine, vreme brzo prolazi, radila sam na lokalnoj televiziji na poslu komjuterske podrška pri realizaciji programa. Kao početniku bio mi je dodeljen mentor ─ kolega koji je rado kao realizator. Bila sam primorana da brzo učim i to mi je polazilo za rukom, brzo sam savlađivala radne zadatke i bila veoma ponosna na sebe. Tada, mentor mi je stalno pričao da "nikom ne treba da verujem jer su svi, naše kolege, podli i skloni manipulaciji" i da je "on bog na televiziji i da treba samo njega da slušam". To mi je, naravno, smetalo, ali hajde, ima raznih ljudi…

Bilo je u redu sve dok nisam počela da se interesujem i za druge poslove: montaža, kamera, ton, realizacija. Mentor je tada počeo da se ponaša kao pomahnitao. Deo u kom je smeštena tehnika često je grmeo od njegove dreke upućene meni. Smetalo mu je APSOLUTNO sve: ako pijem kafu zašto to radim tako sporo, sve što ja govorim ili radim, ako sedim u realizaciji on bi baš tada “trebao nešto da završi na komjuteru” i grubo bi mi saopštavao da napustim prostoriju. Nisam preterano reagovala na njegove ispade ─ viđala sam ga dva do tri puta nedeljno, i još uvek sam osećala zahvalnost jer me je uveo u posao.

Tomislav Gotovac (alias Antonio G. Lauer) nije bio sa ovog sveta. On je u Umetnost i u Život naprosto došetao iz nekog filma, interžanrovskog, godarovski haotičnog... Odrastavši i duhovno i intelektualno se formirajući na filmu, stripu, džezu i teatru čitavo svoje postojanje posvetio je umetnosti ― baš kao što je i sada, strukturalistički promišljeno, podjednako filmski, odšetao natrag. Uostalom, čitavog života sve fenomene sveta koji ga je okruživao, posebno fenomene umetnosti, Gotovac je lakonski objašnjavao rečenicom: Sve je to Movie...

Za  Toma Gotovca u filmu najbitnija je bila atmosfera, u umetnosti ― istina. U centru pažnje arta kog je stvarao nalazio se sam umetnik, odnosno njegova potreba da se žive vlastiti snovi, potreba da se ideali učine dostupnim i mogućim: Nisam pravio razliku između života i filma...

Danas se udaje naša Ana. Dobro jutro sa tremom i frkom. I sve kako sleduje. Ana je deo naše proširene porodice. Ana je Beograđankica. Advokatica. Kada se nasmeje, na obrazima joj se naprave rupice. Kažu Slovenci da te rupice ostanu od anđelovog poljupca. Kada te noću anđeo poljubi, ulepša ti osmeh za ceo život. Ana se stalno smeje, oči joj se poluzatvore i smeju zajedno sa anđeoskim poljupcima.

 

Ana se udaje za Srđana. Srđan se

Badnje veče i Božićni dan, rođendan Ješue tesarovog sina, me dva puta godišnje podsete na ekipu baba u mojoj porodici, koje su mahom dužile uspostavljanje i održavanje veze sa pomenutim Hanocrijem i njegovim kabinetom, kako na nebu tako i na zemlji. Portparol babe su se brinule, počesto i krišom, za versku sigurnost čeljadi, među koje sam se ubrajala i ja, dajući bogu božije i socijalizmu socijalizmovo. Drugo se odvijalo javno, uz povremene grimase i krišom pljuvanje preko ramena, dok je prvo bilo obavijeno velom konspirativnosti, koja je u mom slučaju izazvala nepopravljivu zabunu.

Juče popodne se, u Ljubljani, desila strašna i neshvatljiva tragedija – tri psa, bulmastifa, napala su i do smrti rastrgla svog vlasnika, Sašu Baričeviča. Policija je, na poziv komšija koji su iz Baričevičevog dvorišta čuli krike i pozive na pomoć, stigla jako brzo. Za Sašu Baričeviča, poznatog ljubljanskog lekara, je i to bilo prekasno.

Kod nas je stanje usijano, naročito ako se uzme u obzir da sam ja odlučila da peglam na 637 stepeni u hladu. I u sobi koja je od juče pretvorena u zonu opasnu za osobe osetljive na uši i nervno labilne. Iz iste se izlazi samo za vreme poluvremena, a njeni žitelji muškog pola se hrane čipsom, kikirikijem i ostalim zdravim proizvodima koje preporučuje Komora kardiologa Slovenije, uz podršku Zubarske zbornice, sektor plombe. Žmuu i Malom sinu se pridružio

Politički analitičari, kolumnisti, uvodničari, komentatori, glavni urednici i ini poslenici pisane reči, koji iole drže  do sebe, više se ne oglašavaju. Javni servis evropske Srbije, kao i svi TV kanali na nacionalnim i lokalnim frekvencijama repriziraju reprize. Pomoćnici zamenika glavnih urednika i ono malo dežurnih novinara, čekajući Nesi ili da Ljajić uhapsi Mladića, prekopavaju Srbiju tražeći zlatne poluge Kraljevine Jugoslavije i đeneralov grob. Čak je i na blogovima, sve manje velikih tema. Očito da je, bez obzira na svetsku eknomsku krizu, leto i ove godine stiglo. Ne znam od  kada i zašto se misli da je leto vreme za lake teme. Međutim, sigurno znam da ima i onih koji i u vrele letnje dane, bez obzira da li su na plaži, u svom dvorištu ili na balkonu višespratnice, vole da razmišljaju i čitaju o krucijalnim temama. Njima je namenjen ovaj tekst.

 

Na središnjoj strani jučerašnjeg izdanja «Kurir», objavljen je tekst pod naslovom «Grudi uvis!». Šta mislite da se krije iza naslova?

Moja generacija prolazi krizu. Žene te imaju te nemaju, stalno im nešto vrućina, lade se, grudnjaci sve tvrđi, dekoltei sve veći, a muškarci kupuju motore i gitare. Cvrče žice i pojačala pod neukim prstićima, a posle „probe" sednu na motore i pravac bulevar, da ih svi vide. 

Neki se odvaže da idu i dalje, autoputem do Beograda ili vikendice na Fruškoj Gori, a neki bogami i tripuju Route 66 i Jennu Jameson koja čvrsto stiska butine da ne padne u onu prašinu ili kaktus, mada bi joj neki kaktoid iz Arizone verovatno priuštio izliv endorfina na mozak u odnosu na ono što mogu da joj pruže ovi prekaljeni motoraši. A tek je 30 godina prošlo od srednje škole.

Navedeni razlozi za secu stoletnih platana na Bulevaru otkrivaju da je stari drvored vec unisten nehatom i nebrigom istih gradskih komunalnih institucija koje treba da budu glavni nosioci rekonstukcije i sadnje novog drvoreda.

Cinjenica da ocigledno ne postoji namera da se gradjanima koji ce direktno biti ugorzeni ovom akcijom da prilika da mogu detaljno videti sta se planira ili na bilo koji nacin uticati na modelovanje sredine u kojoj zive, kao i cinjenica da se stupa u akciju secenja starog drvoreda pre nego sto je novi projekat i zavrsen, nedvosmisleno govori da se nije ozbiljno shvacen znacaj drvoreda ovih razmera, njegova ekoloska i drustveno kulturna i istorijska dimenzija.

Takodje, pitanje je i koliko je ozbiljno shvacena problematika sadnje novog drvoreda u savremenoj urbanoj sredini. Beogradjani koji su se pomirili sa cinjenicom da stari drvored mora da se sece ali se tese da ce njihovi unuci moci ponovo da uzivaju u blagodetima visokih platana na Bulevaru, nazalost se varaju.

 

 

 

 

 

 

 

Hodam vrelim ulicama. Kroz glavu kolaju raznorazne misli. U stomaku mi blagi grč.
Pokušavam da razgraničim emocije. Ne ide mi.
Do odredišta imam nekih 10 minuta i u početku mi izgleda da nikada neću stići, a onda shvatam da mi je korak sve sporiji. Ne znam zašto. Tražim uporno trag misli koji bi mi objasnio, makar i u naznakama šta mi se dogadja.