Ovo je post o dva Boba - to su Bob Dilan i Bob Marli. Mnogi će se čuditi - šta će ova dva Boba u jednom postu, koji sam naslovila koristeći naslov nezaboravne pesme!? S pravom. Ali, ima mnogo razloga koji ih povezuju, taman dovoljnih za  kosmičke eksplozije rok heroizma, koji ova dvojica sigurno nose sa sobom.

Nisam mislila da pišem osvrt na njihov život i delo. O Dilanu i Marliju svi sve već odavno znaju, a za podsećanje nije loša wikipedia. Nego...danas me podsetio

- Идемо вечерас у Турску Чаршију, каже ми, у Сули Ан.

Кроз маглу се присећам да је то стара грађевина, некада преноћиште за караване, а да је данас у њу смештен део ликовне академије.  

- Нека изложба?

- Не, уопште не, али звучи добро.

*

Šut izgleda odlično. Jeste upućen dve sekunde pre kraja napada, ali izbačaj iz ruke izgleda perfektno, putanja je visoka i dobra, i sada se lopta vrti oko obruča i možda upadne gde treba, a možda i ne. Da li će upasti zavisi od toga da li će neko sa strane mučki zadrmati koš ili čak javno i bezobrazno skinuti loptu sa obruča.    

Retko ko je znao ( ja sam odavno zaboravio) ime kafane, svi smo govorili: Idem, idemo kod Tonke. Njena kafana se nalazila tik uz žičanu ogradu kojom je bio opasan vojni aerodrom u Mostaru, na raskrsnici puteva, levo i uzbrdo za Nevesinje i Gacko i pravo, za Blagaj na Buni. Taj zaselak se i onda a i danas zove Gnojnice, iako je osim Tonkine kafane, kuće preko puta u kojoj je obitavala njena porodica i stražare

Na fotografijama nije intervenisano, a nastale su u četvrtak 21. oktobra na ušću Topčiderske reke u Savu, uz donji špic Ade Ciganlije. Prethodnog dana, voda je bila – ljubičasta. 

Koliko mi je poznato, nikakav izveštaj o tome nije stigao do javnosti, niti su se nadležni tim povodom oglasili. Nisu primetili?

Bas smo pre neki dan zavrsili sa gledanjem serije vratice se rode. Meni
se svidela dok je Marco imao primedbi na sve osim na kameru
(fotografiju) i na glumu Mirjane Jokovic. Gledacu je opet. Nego ja bih
sad o jednoj rodi koja je otisla. O Marcu...

Danas mu je ugasen nalog. Dobio je izbor da ili dozvoli adminu da postavi
nazad sve tekstove (da ne bude zabune, Marco je sam obrisao svoje
blogove, nije brisan) ili ce mu ugasiti nalog. On je rekao radite kako
mislite da je najbolje, posle cega mu je nalog ugasen. Marco je udaljen
sa bloga zbog nepisanog

Čitam i ne verujem. A trebalo bi da verujem jer miriše na istinu.

Žene nisu više tako srećne kao što su bile do negde 1970 godine kad su se uglavnom bavile domaćinskim poslovima, a muškarci su danas srećniji. Kažu feminizam i te fore usrećili muškarce više nego žene (ako će ih ikad?). Kažu da nam nije lako. Još uvek smo mi ti (čast izuzetcima) koji vodimo računa o kući, deci, kuvanju, brisanju prašine, usisavanju, kupovini i plus (i plus) radimo, usavršavamo se, gradimo karijere i sav taj stres nosimo sa nama gde god bili.

Danas je Internacionalna organizacija za standardizaciju ISO - radna grupa ISO 639, glasala protiv ubacivanja crnogorskog jezika u svoju listu jezičnih kodova. Library of Congress će poštovati ovu odluku, što znači da će se i dalje koristiti kod srp za srpski jezik kao jezični kod za knjige i časopise koji izlaze na crnogorskom jeziku. Nakon nekoliko meseci diskusije ova radna grupa je došla do zaključka da nema potrebe od ubacivanja ovog jezika u listu zvaničnih jezičnih kodova. Na ovom linku možete videti listu svih kodova sa ISO 639 u tri različite tabele: deo 1, 2 i 3.

Evo sta kaže ISO 639 sta je individualni lezik:

...To whom it may concern...

  Ovaj tekst je nastao kao posledica nedostatka isprava jedne osobe koju necemo imenovati, i dok njen muz ne nadje pare za podmicivanje Egipatskih granicara, i dok se to ne sredi sleduje vam, jelte, zna se, zauzmi pozu, opusti misic...

  Dakle, tekst kao takav obilovace glupostima, psovkama, zajedljivim detinjastim zajebavanjem, vredjanjem Srpskog i svih ostalih naroda koji mi dodju pod ruku, i to bi bilo to...

  A da, odgovor na smisao zivota i sve, je na kraju teksta...

K R I V   J E

Što duže vremena nigde ne radi, a neće ni da se zaposli, već život provodi u besposličenju i skitnji, viđa se u razna nepoželjna društva, pored toga ima motor koji nemilosrdno upotrebljava i troši benzin pa se zbog toga

K A Ž NJ A V A

Kaznom lišenja slobode 90 (devedeset) dana.

ili nam ona samo služe da lečimo svoje komplekse?

Sigurno nisam jedini koji poznaje roditelje koji su upropastili školovanje i detinjstvo svoje dece zato što su u njima "prepoznali" genijalnog fudbalera, tenisera, muzičara... Sve drugo su stavili na stranu, forsirali njegov "talenat" i teže od dece podneli trenutak istine. Ostavili su decu polupismenu i sa ukradenim detinjstvom.

Ima slučajeva i kada ta deca uspeju. Zanimljiv je primer hrvatskih skijaša, sestre i brata Janice i Ivice Kostelića. Način na koji je njihov ambiciozni otac trenirao sa njima u nekim bi se državama

Sofisticirani artizam za blog četveroručno

Uz tastaturu: Beba Lončarević & Keti Topalović

Tog sunčanog kasnoproljetnog jutra, napokon smo se našle na par minuta zasluženog odmora. Prisjećajući se svog nedavnog sna u kojem mi Beba donosi kifle i jogurt, više gladna no lijena, opskrbila sam se u obližnjoj pekari. Hoće li se ikada dogoditi da stignem prva? Beba je već pijuckala svoj caffe latte, listajući novine u hladovini starog kestena. U pozadini se čula prijatna i nenametljiva muzika. Prepoznala sam Helicopter String

Moja gošća:  dusanovaiivanovamama

   Velika je čast poznavati Branka. Sticajem okolnosti znam ga od 1981.godine, obećala sam da ću doći u njegovu Slavoniju i popiti njegovo vino. Na žalost, obećanje nisam ispunila. Ko je Branko? Branko Radunković je rodjen 1941.godine kao šesto dete Ilije i Desanke Radunković. Umesto radosti tog dana je u porodici zavladala tuga. Ali ne zadugo, Branko je vrlo brzo postao miljenik porodice, jer je uz majčinu veliku ljubav, očevu podršku, naučio da se bori kroz život. Čuvao je stoku, radio je sve kućne poslove, a u školi je najviše voleo likovno. Svoju prvu izložbu maketa imao je 1961.godine u Novoj Bukovici. Izlagao je po celoj SFRJ.

          U poslednje vreme moje raspoloženje se kreće po nekoj vrtoglavoj sinusoidi, a zajedno sa tim turbulentnim promenama, moj odnos prema komunikaciji, kako ovoj virtualnoj, tako i onoj realnoj, varira od gađenja do neodoljive fiziološke potrebe. Kako polako ponovo uranjam u „plus fazu", počinjem veoma obazrivo da čitam e-mailove i da odgovaram na neke od njih,

.