4.

U velikom, takoreći konjskom skoku preskačemo vekove, tokom kojih su ove životinje preplavile južnoamerički kontinet, prilagođavajući se novim uslovima života i, manje-više, formirajući dva glavna rasna tipa shodno njihovoj nameni: radni konj, na imanjima gaučosa, i jahaći, u vlasništvu indijanskih plemena, koji se koristi u ratovima, ali i za jelo, kao delikates. Iz tog vremena izdvajamo i jedan jezički kuriozitet koji slikovito dočarava prestižni status gaučosa, čiji su konji nazivani Pingo, prema reči koja označava penis.

 Zaustavljamo se na početku

Pneumatik - Izuzetno elastičan i izdržljiv karakter, sporo se troši i prilagodljiv je svim vremenskim uslovima. Lako se naduva i može da pukne ali se još lakše izduva. Može se probiti ali tada postaje neupotrebljiv. Svaki krpež ga čini nepouzdanijim.

Citostatik - Karakter od koga vam se povraća. Otrovan je za okruženje iako je uvek tu da pomogne. Niko nije srećan sa ovim karakterom pored sebe ali sateran u bezizlaz svako će naposletku položiti velike nade u njega. On vam se uvlači pod kožu, ulazi u krvotok i to su njegova najveća mana i najveća vrlina.

Infografik - Sve mu se mora nacrtati i izračunati. Ne postoji informacija koja nema formulu ili dijagram. Iracionalno u njemu je nula. Karakter je koji se bavi karakterima, koji se davi u karakterima. Sve se da svesti, po mogućstvu bez ostatka. Prikazuje stvari jasno, nedvosmisleno i dvodimenzionalno. Limitiran je koordinatnim sistemom u kom obitava.

Ima ta jedna fotografija, ne bih je ni primetio tada da moj perceptivni aparatus nije kalibrisan na broj 19, te lako, ali i jedino, uočava svaku pojavu pomenutog broja u svom vidokrugu. Dakle, njih devetnaestorica i dva neka nebitna lika, osamnaestorica u crnom i jedan u belom na stepeništu slično ofarbanog dvorca. Zagonetka autora instalacije, na kojoj su uslikani povremeno svetleli duginim bojama, bila je otkriti koliko njih ispod little black dress imaju dres SD Udruženog Da Broji Aluzije. Ili je bilo Iluzije? Možda Deluzije? Nisam više siguran. Dres je imao džep u koji su mogli stati mali blok i mastiljava olovka, kasnije diktafon ili studentska bubica. Dekonstrukcija bubica na maljavim grudima je bio punch line drugog dela izložbe. Najpoznatija od tih bubica zvala se Ljubica ali to je irelevantno za priču, kao i njeno prezime, Koprivica (celiva i žari, kakva vrhunska metonimija), inače profesorka srpskog jezika i književnosti u HIV gimnaziji, tek potpuno nebitno.

Zovem se iŠmajhel, dobri duh Casper, otkucavao mi je daske, koje život znače, vitez Koje, pored puta znače, znam te, znaš me, tip sam koji zna ko je i Erlend Lu i Tajron Lu, i Lu Salome i Cindy Lu, i opet kuburim, ni na (Seničar nije desničar) Karaburmi, ni na (Peršon nije peršun) Čuburi, otkuburim na Kaleniću, znam Boru, znam Goju ali ne znam Miću, niti ću, strune ću, strunuću, it's better to burn out than it is to rust, Sveta Raketa, Sveta mast, Raketa Užice, užicam sa ulice, dasobesim uzice što nekima izviru iz mračne kućice, guzice, pardon maj jun jul frenč, padam u avgustu, šalju me na benč, press, kres, od smeha poteknu mi suze koje se pretvore u suzice, lice nestane u procepu magle, nage nagle, obolele od pelagre, slikaju se za naslov-nice a jašu ih rage, neka matora govna, doslovno poslovna, alo ovne, ima neko kome ću kosti da polomim ovde, a to je karabatak

narkoza

            U preostaloj praznini mojih skupljenih zenica može se videti samo crna rupa koja jede moja sećanja. Moje telo, taj iznutra oguljeni egzoskelet, nepostojano je kao zvezda u sazvežđu Letećeg magarca. Svetlo koje je zujalo nada mnom nestalo je usled kratkotrajnog gubitka napona na delu pruge, u blizini trafoa, neposredno pred stanicom u Rakovici. Tada sam provirio iz dubine svojih neorganskih elemenata gonjen tuđim organskim jedinjenjima i jedino što sam video kroz prozor, bila je crna noć. Usamljeno crno drvo pored šina je delovalo kao da ima i crno srce. Video sam sebe, van vagona, sa sekirom u ruci, spreman da udarim, u strahu da udarim. Napon je ponovo udario sklopku. Mahinalno sam zavio oči u kapke. Neon bi me u ovom momentu mogao oslepeti. Iz dubine plodove vode u glavi, rađao se glas koji je pokušavao da me upozori na sebe. Govorio je da je on eho izgubljene memorije. Setio sam se sebe kada sam kretao. Volim da krećem ali ne volim da idem. Plutao sam metar od poda spolja istetoviranog vagona i pola metra unutar plavog sedišta.

Gde je more gde se može lepo udaviti na mrtvo? Mrtvo more.

            Gde je to jeftino more koje se reklamira svake sezone, more u koje se uz minimalan napor prosto potone?

            Ne mislim na lažno more na Bliskom Istoku.

    Kada sam bunovan ušao sa balkona u hotelsku sobu, u njoj nije bio nikoga. Mama i tata me nikada ranije nisu ostavljali samog. Vrata plakara, u koji smo bili složili sve stvari iz kofera, polako su se zatvarala preda mnom. Uhvatio sam ih i provirio unutra. Plakar je bio prazan. Srce je počelo da mi udara jako i brže bolje sam se spustio na kolena. Savijen do poda, iskrenuo sam glavu i pogledao pod krevet, gde su nam inače stajali prazni koferi. Video sam samo svoj, mali, crno-beli. Ručka je bila izvučena. Ispružio sam ruku pod krevet, napipao kofer i povukao ga u centar sobe. Ustao sam podupirući se o njega. Otvorio sam širom već odškrinuta vrata sobe i istrčao na hodnik sa koferom. Pogledao sam levo, pa desno, pa opet levo niz hodnik, a redovi istovetnih vrata, nestajali su u dubini. Na dnu hodnika video sam kako su vrata lifta progutala tatin pepito i mamin zebrasti kofer.

    - Mama? Tata? – razjapio sam usta i pokušao da se proderem iz sveg glasa, ali ništa se nije čulo.

gošća autorka: Nevena Šaulić

          Bude me svaku noć, uvek u isto vreme. Kako ko me budi? Pa znate da imam blizance. Još uvek im nisam dala imena. Nijedno mi ne pada napamet. Za sada su bebe. Neka tako i ostane. Dajte, ne gledajte me tako. Stare su svega tri meseca. Svi kažu da su slatke, a ja samo klimam glavom i odgovaram kroz zube. Ni sama ne znam kakve su.

            U početku sam mislila da je sjajno imati dve bebe odjednom, nešto kao dve muve jednim udarcem. Ne moram više da se porađam, trpim bolne preglede pri kojim mi doktori stavljaju svoje prljave, masne šake unutra. I sve to pod izgovorom da proveravaju matericu. Kako da ne. Proverila bih ja njima čmar samo kad bi mi dopustili. Bila sam ubeđena, onako trudno podgojena, da je baš dobro da sada završim tu priču sa porođajem, kako bih kasnije mogla da se bavim karijerom. Mada, još uvek ne znam kojom karijerom, ali pronašla bih ja već nešto što me zanima. Računala sam, skinuću i muža, i porodicu sa kurca. Više ne odgovaram na pitanje familije i ostalih gnjavatora:

            A kad ćeš ti da rađaš?

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

Još je nešto sasvim osobeno kod ovog romana, u odnosu na mnoga druga književna dela koja tematizuju Holokaust. Iako, kroz moto romana, „Iza svakog imena krije se priča“, i navođenje 9000 imena ubijenih italijanskih Jevreja, Drndić podseća na značaj svake pojedinačne žrtve, Sonnenenschein je, pre nego roman o žrtvama, roman o njihovim dželatima.