Vest koja je objavljena u nekim medijima, u nekima nije, nije dovoljno vazna.

 

    U svom krevetu nadjena je mrtva devojcica, imala je samo petnaest godina. U domu za nezbrinutu decu, u svom krevetu koji je dobila n privremeno koriscenje, dok ne izadje iz doma, umrla je tiho, da nikoga ne uznemiri, samo je nestala nadajuci se bas tome, da se niko nece previse uzbuditi sto je nema. Samo je zaspala. Nece se probuditi. Sve sto je veliki svet imao za nju ona  nikada nece videti.

    U dugom lancu Odraslih ljudi koji su morali da joj pruze ruku da ne potone

OK, napričali smo se o temi i okolo teme.
Brišem post, jer mislim da je rečeno sve što smo imali potrebu da kažemo - a znamo šta smo rekli, jer narednih nekoliko dana neću biti u mogućnosti da pratim blog, i pre svega zato što mi nije cilj da ime „prozvane" blogerke ostane izvrgnuto ruglu.

 

 

NUNS: B92 i Mondo duguju objašnjenje javnosti

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) smatra da uredništva B92 i portala Mondo duguju javnosti objašnjenje zbog čega su sa svojih sajtova povukli tekst otvorenog pisma Dušana Mašića o navodnim mahinacijama s novcem prikupljenim za lečenje preminule devojčice Tijane Ognjanović.

Ukoliko tekst nije povučen na zahtev autora, NUNS smatra potpuno neprihvatljivom praksu da uredjivačku politiku bilo kog medija

Odlaganje lustracije svedoči o slabosti demokratije u Srbiji

Zašto se izbegava neizbežno

moj tekst o lustraciji u današnjem Danasu

Neophodnost sprovođenja lustracije direktno je povezana s pitanjima demokratskog sazrevanja i moralnog p(r)očišćenja i ozdravljenja društva. U tom kontekstu podsećam da je Parlamentarna skupština Veća Evrope na svom zasedanju od 25. januara 2006. usvojila Rezoluciju 1481 o međunarodnoj osudi zločina totalitarnih komunističkih poredaka, kao i Rezoluciju 1096 o uklanjanju nasleđa bivših komunističkih totalitarnih režima. Dakle, otpočinjanje procesa lustracije među ključnim je preduslovima našeg priključenja porodici evropskih naroda.

Povodom drugog izdanja knjige Latinka Perović – Snaga lične odgovornosti, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2008.

U srpskoj istoriografiji, sklonoj upodobljavanju trenutnim političkim potrebama, mitomaniji, improvizacijama i instrumentalizacijama – ličnost Latinke Perović od onih je ličnosti od ugleda i integriteta koje doprinose očuvanju digniteta profesije, ali i osvešćenju o tome da istorijski procesi nisu niti mogu biti jednoznačni ili jednodimenzionalni. Takođe, Latinkin slučaj poseban je i po činjenici da je u našoj nauci, kulturi ili politici malo ličnosti za koje se može tvrditi da su u toj meri ostvarile organsko jedinstvo s vlastitim delom.

Već svojom pojavom na javnoj i političkoj sceni, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka, unutar tadašnje komunističke nomenklature Latinka Perović, zajedno sa Markom Nikezićem, bila je oličenje novog tipa političara koji se zalagao za dogovore i istorijski kompromis kao način rešavanja problema među jugoslovenskim narodima – baš kao i za modernu privredu po zapadnom modelu koja bi, dakako, podrazumevala povlačenje komandne uloge politike iz privredne sfere. Već od tih, ranih dana, pa sve do danas cilj Latinkinog dela, ali i samog života njegove autorke, bila je i ostala Moderna Srbija.

Predsedništvu Liberalno demokratske partije

Simina 41, Beograd

 Pogromaška atmosfera i horsko pevanje koje prati istupanje Vesne Pešić iz poslaničkog kluba Liberalno demokratske partije ukazuje na mnogo širi problem ovdašnjih tzv. političkih elita. Reč je, naime, o pomanjkanju talenta da se politički problemi, razmimoilaženja ili drugačija mišljenja ne pretvore u patetične operete ― u kojima se svi koji se drznu da misle ili govore drugačije od zvaničnih partijskih stavova i dogmi odmah ne svrstaju u red izdajnika, plaćenika i ostalih kvislinga. Snagom verbalne vatre kao i kalibrom korišćene municije sam povod reakcije gospođe Pešić u međuvremenu prilično je banalizovan. Suština priče je da ideja o nepogrešivosti vođe još jednom pokazuje svoje mračno naličje. Nevešto sročena kanibalska metafora na kraju je rezultirala novim dokazom po društvo pogubne teze o ovdašnjoj političkoj sceni kao blatnjavoj kaljuzi u kojoj ljudi sa ličnim kredibilitetom naprosto nisu poželjni.

Kad neko gazi tuđe ljudsko dostojanstvo - kažem : ne pristajem!

Kad se neko podsmeva i uživa u tuđoj nevolji - kažem : ne pristajem!

Kad nekog besomučno čereče po tabloidima - najmanje što mogu je da kažem: ne pristajem!

A vi?

zoran đinđić.

tako bolno različit od nas.

navodno živih...

Da je živ, Zoran Đinđić danas bi napunio 63 godine. Verovatno ne bi bio ni na kakvoj vlasti. Pitanje je da li bi se uopšte više i bavio politikom. Takođe, sasvim je izvesno da ga većina Srba ni danas ne bi preterano volela. Svakako bi upravo on bio označen kao glavni krivac što priključenjem Evropskoj uniji Srbija nije dobila onoliko koliko je očekivala. Nikad mu ne bi oprostili ni to što je srednjevekovnim konceptima i modelima države i nacije prvi s uspehom suprotstavio viziju modernog, emancipovanog, građanskog društva... Ne bi mu oprostili što je izolacionističkim mitovima i maniji vlastite veličine trajno suprotstavio principe lične odgovornosti. Građanska Srbija i danas bi mu zamerala preterane ustupke crkvi i uvođenje veronauke u škole (s druge strane, ta ista crkva, jednako bi negirala i minimizirala njegove zasluge za završetak Hrama Svetog Save)...

Šta će 

Vučiću opozicija, dosta su mu onaj Babić, Vulin i slični 

Izvodi iz intervjua koji je za portal Moj Novi Sad sa mnom vodio novinar Duško Domanović

Srbija kao društvo više ne postoji... Postoji teritorija koja se tako zove, geografski pojam. Ali kao društvo mi ne postojimo, zato što smo se sveli na tu teritoriju na kojoj neki ljudi, u nedostatku sposobnosti da se bave sobom i svojim životom, radije gledaju rijaliti programe. Onda, sa druge strane, imaš tu, uslovno rečeno, „elitu“, koja posmatra taj nesrećni svet i kaže „to je polusvet“. Ja kažem, čekaj, ukoliko tri četvrtine, ili četiri petine populacije u jednoj zemlji spada u polusvet, šta je sa nama koji sebe tu ne vidmo? Šta se sa nama dogodilo? Ukoliko smo u međuvremenu prespavali nekoliko decenija i nismo primetili da se taj polusvet oko nas toliko namnožio, da još malo pa neće biti ničega drugog, šta je onda sa nama, šta je sa našim vrednostima, šta smo mi činili da te vrednosti odbranimo?

Višednevno bestidno iživljavanje srpskih toaletoida nad Nedom Arnerić - i potpuna nemoć i nesposobnost društva da im se suprotstavi i zaštiti vrednosti na kojima bi sva pristojna i civilizovana društva morala da počivaju - dokazuje da mi, odavno već, uopšte i nismo društvo nego zverinjak!

 

drug.član me zamolio da skrenem pažnju na njegov post o sramnoj prodaji NIS-a.

Evo to i činim:  link

 

 Naslov je vodio na tekst u potpalublju koji je izbrisan.

 

Osobe sa autizmom, po onome što sam ja uspela da osetim družeći se sa njima, žele da komuniciraju, ali na žalost ne pronaleze uvek način da to ostvare.

Moj sin i ja smo ga pronašli i beskrajno sam srećna što je tako.

 Ovo je, svojevremeno, napisala natasavb majka autističnog dečaka. 

Linkujem njen drugi post za komentare, uz preporuku da pročitate i prvi.

 

 link.