U poslednje dve godine promenili smo tri ministra kulture, a mediji tvrde da je i četvrti na pomolu. Krenula su i nagađanja ko je četvrti: Maja Gojković, Dejan Savić ili Srđan Dragojević.
Gledajući svojevremeno raspravu o kulturi na jednoj nacionalnoj TV, bio sam blago rečeno zbunjen izjavom gosta te emisije, poznatog srpskog reditelja Slobodana Šuljagića da bi upravo ja - Ivan Blagojević bio odličan ministar kulture. Kako ga nikada nisam upoznao pomučio sam se da pronađem njegov broj mobilnog. Zahvalio sam mu se ljubazno i upitao odakle mu takva ideja.

Gel, Yine Gel !

Ne olursan ol, Yine Gel !

İster Kâfir ol , ister putperest ol, ister Mecusi ,

İstersen yüz kere bozmuş ol tövbeni ...

Yine gel ! Bizim dergahımız

umutsuzluk kapısı değil;

Umut kapısıdır. Yine gel...

 

Dođi!

Dođi ko god da si,

ne mari i ako si nevernik,

 

Dragi Antonio,

 

Ovo pismo počinjem citirajući Kafku : Zar nećete da nam se pridružite? upitao me je jedan poznanik kada me je posle ponoći video samog u jednoj kafani koja

je bila takoreći prazna. Ne, neću, odgovorio sam mu.

Dobri moj Antonio, sve češće se tako osećam i najradije bih kao Franc da me svi

ostave na miru! Oduvek sam voleo samoću...ili bolje reći osamljenost.

Dok on nije došao u naše odelenje, ja sam bila najbolja učenica. Nije mi bilo lako, bila sam kako se onda govorilo, dete iz radničke porodice. Mama mi je bila domaćica a tata je radio kao radnik u Fabrici kablova. Imala sam još dve sestre i tri brata a živeli smo sa nekoliko porodica u baraci koja je ostala posle izgradnje jedne stambene zgrade. Nas toliko u tri malene prostorije, bože kad se setim, nisi mogao da se okreneš a da se ne sudariš sa

Rasčlanio kako ja hoću, može mi se! Kad je već tako, hajde da krenem od Pol. Kako bih ukratko opisao muški pol? Jednostavno, u vlas isto kao Ilija Čvorović: To su neki čobani budale!

Ko bi se ako ne čobanin budala, Ikara kao eklatantan primer neću ni pomenuti, u ovom slučaju drug Kolumbo, upustio u potragu za Indijom na zapadu, na tri orahove ljuske i još im nadenuo milozvučna imena:  Niña , Pinta i

Nije mi namera da vam držim čas iz Geologije, Petrologije, Mineralogije, ne, ovo je Something Completely Different . Kamenja ima svakojakog, o tome vam ne moram pričati ali kamen je odavno uleteo i u narodne izreke i mudrolije na primer: Kamen spoticanja ili Pao mi je kamen sa srca ili Kamenog je srca, čekaj bre, umal da zaboravim The Rolling Stones, pa Njegoševa: Udar nađe iskru u kamenu, bez njega bi u kam očajala, ....... Kamen po kamen palača, ima toga ohahaj ali ovde će biti reč o Ludom kamenu.

Stati na

Godina 1963-ća, kraj juna mjeseca, nekoliko dana do završetka smjene, ja u Smederevskoj bolnici. Dijagnoza: Upala oba plućna krila.

Idemo od početka. Prijavimo se moj mlađi brat, imao je 15 godina i ja nepunih 17 godina, za učešće u omladinskoj radnoj brigadi Budo Tomović za izgradnju autoputa Beograd Niš. Prođemo preglede i ja sam bio klinac a moj brat tek ali imali smo vezu, Slobo mlađi brat moje strine je bio komandir jedne od četa u brigadi, te ga primiše. Skoro dva dana, odnosno, dan i noć smo Ćirom putovali od Titograda do Sarajeva. Ko je putovao Ćirom

Došla novinarka sa kamermanom u selo i priđe seljaku koji se zabavio oko prasića: Dobar dan, mi smo sa televizije, radimo istraživanje, šta biste nam mogli reći o seksu na selu.

Seljak se ispravi i poče: Sa ovom cijenom , jedna i po marka* do dvije po kilogramu, nikako nije dobro...

Novinarka: Ali nas interesuje šta biste nam mogli kazati o seksu na selu...eto ovom vašem...

Kad bi vlada povećala cijenu na bar tri i po marke, mogao bih se ugradit i otplatit troškove…

U to se iz kuće pojavi snajka: Tata oni te

 

Kada sedne da radi, crta, slika, akvareliše, slušalice na uši, muzika, često, vrlo često Rok iz šezdesetih, Rolingsi, Bitlsi, Enimalsi, obožava Erikov glas, Hu, Trogs... s vremena na vreme Bluz, Džez, onda Mocart, Bah, Betoven, Čajkovski... realnost oko njega polako bledi, nestaje. Podsvest izranja iz svojih dubina. Prepliće se sa svešću. Pojavljuju se znane ili potpuno nepoznate stvari, simboli, šare, delovi mandala... Trgne se kao tek probuđen kada ga rukom dodirnu, ručak! Skoro nikad ne nastavlja započeto. Ostavlja za sutra, čeka svoje vreme, slobodu, neuznemiravanje.

Umoran od ovih tema eskapizam me odveo da po dobrom starom običaju prošvrljam starim stazama i razgledam šta se ima naći po gitovima launchpadima i ostalim divnim lokacijama gde se uvek iznova i iznova vidi nešto novo i lepo, a ume i da se nauči ponešto.

 Kad već Srbijicu nisam u mogućnosti da `opravim da bar ovih nekoliko desetina računara koje održavam budu aptudejt. Jer smo tako u mogućnosti.

Taj put me odveo do browsera, i odmah da se razumemo. Rezidentni sam korisnik Firefoxa, i to na nightly kanalu, u međuvremenu to naraslo do broja 20. Usput u rezervi čuče i Opera i Chromium, za ne daj bože, kao i par egzotičnih, većinom na webkitu, Midori na 1. mestu, onda web (bivši Epiphany) onda Konqueror  u večitom pokušaju da razumem KDE ekipu, i to je to, bio sam srećan i zadovoljan.

Pozdrav majstore, kralju, gde god da si ovog 6. februara

 

Vreme po kome se ostaje u krevetu, tmurno nedeljno jutro, sipi kiša - i vreme po kome oni koji znaju imaju reku samo za sebe.

Pred pramcem kanua se, na mirnoj površini, ogleda drveće i busenovi žutog, vodenog irisa, dok gakovi love ribu sa korenja koje viri iz podlokane obale.

 

Između dva drveta preleće vuga, jarkožuta ptica crnih krila, brojna, ali teška za videti jer se drži samih vrhova krošnji, pa se obično opaža ovako, u letu. Odnekud čujem otegnuto „trrrrrrr, trrrrrrrr“... Osvrćem se da vidim odakle dolazi i, na prostranoj čistini usred šume, ugledam dve grlice na vrhu omanjeg drveta. Uvek mi j zadovoljstvo da ih vidim, liče na gracioznije rođake gugutki, vitkijeg stasa i raskošnijeg perja... i potom se setim da je to ista ona vrsta čija brojnost ubrzano opada, a koju lovni turisti svake godine desetkuju, dok im naše vlasti u tome podilaze i pozivaju ih na sledeću epizodu letnjeg pokolja. Kada krene lovna sezona, ove ptice se u mnogim krajevima ubrzo neće moći videti. Zato uživam u prizoru, dok traje.

 

Kad sam bio mlad i naivan (hmm... naivan sam i dalje, samo već odavno nisam više mlad), zamišljao sam da se zakoni pišu tako što zakonodavac prvo sebi pripremi rupu kroz koju će se provući, a potom oko nje napiše zakon. Ako je ikada tako i bilo, danas više nije tako.

Zakoni se pišu tako da koliko-toliko drže vodu. Nisu dobri, ali, budući da ipak predstavljaju neki kompromis sa zakonodavstvom EU, nisu ni previše loši.

Takvi zakoni se usvoje, prašina se slegne, a onda se pišu podzakonski akti čiji je jedini cilj da potpuno razvodne slovo zakona i omoguće radnje raznorazne i provizije lepljive od znoja i masne od krvi.