Kamen

Nije mi namera da vam držim čas iz Geologije, Petrologije, Mineralogije, ne, ovo je Something Completely Different . Kamenja ima svakojakog, o tome vam ne moram pričati ali kamen je odavno uleteo i u narodne izreke i mudrolije na primer: Kamen spoticanja ili Pao mi je kamen sa srca ili Kamenog je srca, čekaj bre, umal da zaboravim The Rolling Stones, pa Njegoševa: Udar nađe iskru u kamenu, bez njega bi u kam očajala, ....... Kamen po kamen palača, ima toga ohahaj ali ovde će biti reč o Ludom kamenu.

Stati na Ludi kamen, mož' da bidne al' ne mora da znači. Kad smo ONA i ja u pitanju, važeći je prvi deo izreke: Mož' da bidne. U septembru ove 2015 godine navršiće se exactly 40 godina kako skupazajedno stadosmo na Ludi kamen! Ej bre, 40 godina! Hrist, Aleksandar, Rafaelo... ne poživeše toliko!

Poznajem i poznavao sam mnoge žene i muškarce, prijateljice i prijatelje, koji su smatrajući da su stali na Lud kamen, zvanično pečatili svoju vezu, jal kod matičara, jal u crkvi a posle kraćeg ili relativno dužeg vremena, dolazili do zaključka da kamen izgleda nije bio lud ili bar ne dovoljno da bi njihova veza i dalje opstajavala.

Osvrnem li se unazad tih 40 godina, pored nas dvoje, skoro da nema naših prijateljica i prijatelja koji su ostali zajedno. Rekoh skoro, jer ima nekoliko parova koji su i dalje zajedno ali je njihov broj u odnosu na razvedene, zanemarljiv.

Moj, naš, slučaj stajanja na Ludi kamen je vrloveoma jednostavan. Čim sam je video i čim me je videla, zaljubili smo se jedno u drugo do ušiju, noktiju, očiju, noseva i da ne nabrajam više, zaljubili smo se completely.

Sve jenjava, sve se sparušuje, opada, gubi snagu, mislim, protokom vremena ili bolje protokom nas, ofucava se ali moja/naša ljubav iako je to skoro pa nemoguće, kao da sve više dobija na zamahu. Usporedo s ljubavlju ili u korak s njom, idu, konstantna zaljubljenost, nežnost, privrženost, razumevanje....

Da ovo ne bi bilo nalikovalo na licidersko srce, povremene svađe i svađice, uglavnom oko i zbog smešnih i zanemarljivih sitnica, povremena zajednička ili pojedinačna potonuća u depresiju, raznorazni stresovi, nepotrebna i suvišna zameranja i zakeranja oko gluparija i još po nešto, i to sve spada u našu četrdesetogodišnju ljubav. Opet Njegoš: Čašu meda još niko ne popi da je čašom žuči ne zagrči. Oboje preferiramo med ali pokoja čaša žuči je stjecajem tz životnih okolnosti, neminovna. Neko će reći: Imali ste sreću da se sretnete a ja koji ne priznajem slučaj u koji spada i ta vrsta sreće, smatram da je to moralo da se desi kao rezultat ko zna kakvih Kosmičkih zavrzlama i kombinacija. Moglo je i da se ne desi ali sada kad se osvrnem unazad, mogu sa hiljadupostotnom sigurnošću kazati, moralo je, mislim, da se desi!

Ostalo nam je da ljubujemo još par miliona godina ili milijardi, sve dok sunce ne ugasne ili bilijardi dok Kosmos u svom širenju ne počne da se skuplja i smisli neka nova pravila. Kako bilo, ubeđen sam da ćemo nas dvoje i tada biti zajedno i da ćemo se voleti!