Odnedavno vrlo efikasno razgovore kojima se stvaraju saveznici za ravnopravnost i ravnomernost započinjem ili vodim sa predlogom:
"Daj listu kojom si diskriminisan samo zato što si muškarac, daj postupke kojima te diskriminišu samo zato što si muškog pola"

Na kratkoj listi odgovora koje sam dobila stoji (ako bilo kome izazove smeh ili podsmeh, pročitajte dva puta):

1.ne mogu da se zaposlim kao sekretarica
2.moram

Ne znam šta drugo da kažem nakon gledanja ovog snimka, osim naslovnih reči :) E da, hvala Tzobetu što mi je sa Tihog Okeana poslao ovaj snimak i ulepšao današnji pakleni dan u Srbiji, u kome su me po ko zna koji put vratili sa ulaza jedne ambasade. Danas je 22.08.2007. godine i ja se zajedno sa hiljadama običnih gradjana ove zemlje i dalje ponižavam prikupljajući nenormalnu dokumentaciju da bih dobila običnu vizu.

Ne mogu da odolim da ne napišem tekst o utakmicama u inostranstvu. Sutra se igra tekma u Briselu, i žao mi je što ovoga puta neću biti na stadionu. Bio sam pre par godina, kada smo ih poslednji put tukli, i bilo bi lepo da ponovimo taj uspeh.

Put na utakmicu je uvek nov izazov. Ima toliko stvari koje treba da se poklope da bi doneo zadovoljstvo: pre svega rezultat, vreme, društvo. A sve, opet, može da krene naopako i često se završava razočaranjima ili pijanstvom.

Pre neki dan, vidim, podigoše spomenik Rokiju u Zitištu. U prirodnoj veličini.

Roki u Zitistu

 

Kazu, ‘mi smo k'o Roki, ne predajemo se' - to je bilo za Festival Kokoški, ili Pileta, šta je već tačno ne znam. Roki mu dodje kao glavni pevac. Pa reko', zar gradjani Zitišta baš da izaberu nekog stranca, i jos izmišljenog, da im krasi grad? Ima valjda

Pre nekoliko dana čitam u novinama kako je u novosadsko Okružno tužilaštvo stigla anonimna prijava protiv direktora "SPC Vojvodina" (Spensa) izvesnog Miloja Jakovljevića (DSS), u kojoj se on tereti za zloupotrebu službenog položaja, seksualno uznemiravanje, primanje mita i sklapanje štetnih ugovora. Takvim ponašanjem i poslovnom politikom, kaže se dalje u prijavi, oštetio je firmu za nekoliko stotina miliona dinara. Čitam i ne sumnjam u tačnost podataka. Računam, uskoro će treća godišnjica koalicije SRS- DSS -SPS i Majine vladavine Novim Sadom i ne mogu da se setim ni jedne

Mogu da razumem da je ljudima teško. Nije se lako pomiriti sa činjenicom da je ono na čemu su radili čitav radni vek propalo i da stvari više nikada neće biti onakve kakve su bile. Mogu da razumem i da su verovali da će država na belom konju da stvori radna mesta i ponovo kao u stara dobra vremena pokrene proizvodnju.

Šta još treba da se desi, dokle još ministar i magistar Veljo Ilić treba da nas zamlaćuje, zavlači i vređa da bi se konačno stekli uslovi neophodni za pokretanje relevantne Inicijative za njegovu smenu s ministarskog položaja i trajnu lustraciju iz ovdašnjeg političkog i javnog života !?

 

Jucerasnja [url=http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=08&dd=19&nav_category=12&nav_id=259804]vest[/url] na b92 govori o majci kojoj je koalicija sud-centar za socijalni rad oduzela dete. Odnosno, kako zvanicno saopstavaju:

Sudija je tretirao da ona nije uredno pozvana na ročište i to nije održano, ali je nakon tog neodržanog ročišta od strane specijalnog veća usvojena privremena mera kojom je dete privremeno

 

Ključni političari naše zemlje su u aprilu i maju mesecu ove godine bili usred pregovora o formiranju nove vlade, ali su međusobno komunicirali inkognito ili putem posrednika, a kao što znamo, ti posrednici su neretko bili i novinari sa senzacionalističkim rukopisom. Sve je izgledalo kao vrlo čudna partija pokera sa prevelikim ulogom - čudna partija, jer se njeni

 

"Možda je Guča za pijance, a "Grand šou" smeće, ali je to najbolje što nudimo. Mislite li da na Kolarcu ima više muzike nego na "Grandu"? Kao jedan od objektivno boljih kompozitora tvrdim tako.

Reče Goran Bregović i ostade živ.

Boban (Queeria) porucuje iz srca Valensije (International meeting of Women in Black), nedaleko od crkve Sant Antoni  i  statue san

  Pa zar to da bude prva vest koju čujem posle 4 nedelje bez TV-a? Kud sam se i vraćao sa odmora!

Bloger Nebojša Spajić

Prva vest koju sam ugledala u našim novinama, posle  desetak dana napornog-ala Beti Ford klinika- odvikavanja od istih, bila je „Razneo se sa dva kila eksploziva.“ Božeoprosti. 

 No sam odmah posle videla  da nam i država ima suicidalne namere, nema me manje od dve nedelje, kad ono- verbalni  rat sa NATO. Dalo se naslutiti, naravno.  Ne iznenađuju ni Samardžićeve ni Jočićeve izjave. Iznenađuje ćutanje DS i

Da se poznaju bili bi kumovi. Da su zemljaci ortački bi vodili noćni klub. Da su glumci snimali bi “Umri muški 5”. Da su žene isti bi im kreator spravljao toalete. Toliko liče u učestalo belim košuljama u kojima poziraju foto-reporterima da im se i popularnost podudara. Ameriku trese groznica oko Dejvida Bekama, a Srbija se sva uzbudila oko Andrije Draškovića. Svetski metroseksualac Bekam sa suprugom Viktorijom, protutnjao je severnom Amerikom poput cunamija. Statističari tvrde da je samo 18 minuta direktnog TV prenosa bilo dovoljno da milion i po Amerikanaca obori sve rekorde

U karijeri svakog blogera dođe trenutak kada se naduri na ceo svet i odlučio da sve otera u tri lepe i zauvek nestane. Tako je i meni došao taj trenutak, spakovao sam svoje stvari, pozdravio se s prijateljima i sada mogu mirno da kažem: „Odlazim i nikada se neću vratiti. Nikada, nikada, nikada“. (Ako bolje pogledate blogerski rečnik stranih reči i izraza nikada mahom znači – vidimo se za nedelju dana). Znam da će ova moja odluka da odnese minimum tri žrtve neuspelog samoubistva mojih zakletih obožavalaca, maksimum četiri (koliko i ima).

Dugujem svojim obožavaocima objašnjenje zašto ih napuštam, zato i pišem ovaj „oproštajni“ blog. Naravno, pošto nas više nema na VIP listi nemam više ni obavezu da čuvam mračne tajne ovog bloga, koje su dobro skrivane od Kurira i ostalih slobodnih medija. E dosta je bilo, dosta sam ćutao. Sve ću da kažem!!!

Milan Milutinović, predsednik Srbije, jul 2000. 

Naša moralna snaga, sa kojom smo izašli iz ove NATO agresije, daje nam za pravo da budemo svetla tačka slobodarstva u Evropi. Zato smo trn u oku onih koji silom i jednoumljem hoće da svet uređuju po interesu jedne nacije...

   

Aleksandar Vučić, republički ministar za informacije, 3. avgust 2000. 

Agresija NATO alijanse na Jugoslaviju je početak kraja jedne moćne neofašističke imperije, SAD, čijeg predsednika niko u svetu ne voli, ali su primorani da sa njim sarađuju.