Iscrpljujući incident je završen, baner i direktni link emisije Peščanik, vraćeni su tamo gde im je oduvek bilo mesto. U to sam, nekako, od početka verovala i dalje uporno insistiram da Peščanik i B92 prirodno pripadaju zajedno.

 

Rekla bih ovde nešto o polemici koja se već mesecima vodi u medijima.

Srpskom medijskom scenom, vladaju

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Znam za priču u kojoj se jedna devojčica (mislim da je Ruskinja) rodila slepa i gluva. Uspela je, sopstvenim trudom, da završi fakultet. I ko će ga znati šta još…

Sledi nastavak priče o percepciji i komunikaciji.

Floskula kojom se mnogi služe da bi pokazali sopstveno umeće razmišljanja “van kutije” je ustvari

Na vest o smrti Normana Mailera novinar Michael Skapinker  poteže “Advertisements for Myself“ i posle više decenija ponovo prelistava „....Being a man is the continuing battle of one’s life, and one loses a bit of manhood with every stale compromise to the authority of any power in which one does not believe...“. Skoro da je svaka reč dovoljno polimorfna da može da posluži kao iskrivljeno životno sočivo u samu rečenicu iz koje je izvađena, pa tako zatvori ustajalu petlju, onaj mali rešetkasti točak u kome kao miševi možemo da trčimo dok nam ne ponestane vazduha. Ali to je jezik, u svom punom sjaju, a onda kao majušna rupica u onu veličanstvenu građevinu što se zove „čovek“. 

Ne bi me toliko privukla rečenica, iako je nečiji iskreni životni princip, bar meni, uvek magnet posebne snage, da tu snagu Michael nije pojačao probuđenim sećanjem kako je nekad ova rečenica ostavila poseban utisak na njega, utisak dovoljno jak da rečenicu zalepi na sto dok je kao đak radio domaće zadatke, sa ciljem da mu daje čvrstinu („...to fortify myself...“).

Moj Žmu i ja smo jedinci, uvek bili. Trebalo je da se razmnožimo, da bismo videli šta je gužva u kući. I to poprilična.

Nama su deca nakapala kao letnja kiša. Nismo ni primetili, a po kući su, sve jedan drugom do ušiju, hodala, teturala se i gmizala, na sve četiri, tri deteta. Moj mesar je bio ubeđen, prilikom moje dve bliske trudnoće, da je konačno otkrio fenomen

what's what in America

Ovde, u Majami Bicu, dani se redjaju znatno brze nego sto mi se to desavalo u rodnom Nisu. Dozivljaj jeste

intenzivniji, ali i sve je nekako brzo. Radna nedelja mi prodje za cas. Obaveze se smenjuju kao na traci. Ima i dobrih zurki, i trenutaka za opustanje uz espreso, ali ne preterano cesto, istini za volju.

...I spremila sam sve papire, I osiguranje lepo platila

I stvarno me tamo zovu I lepo hoce da mi plate put I posao da im uradim, I nemam nameru da emigriram, ovde imam nesto prokleto sto me drzi ( a nije Kosovo) I nesto dobro sto me drzi ala drustvo dunav...I zovu bas mene jer im se dopada moj rad, moj umetnicki rad, znaci ne treba im neko koga mogu da najme iza coska, I sve je to super I laskavo I unosno I zanosno jer uopste ne putujem tako cesto... zapravo u poslednje vreme uopste I ne putujem jer me mrzi da se akam za vizu u turisticke svrhe I da dajem pare koje nemam

Bash neshto konfuzan naslov- priznajem, al' tako je izgledala i cela emisija Kljuch na RTS-u, koja se bavila problemom kampanje "ja ne zatvaram ochi" i kontrakampanje, kako je nespretno nazvana reakcija blogera, koji su samo iskazali svoje mishljenje o dotichnom sluchju, za shta ova internet komunikacija i sluzi.

U studiju su uchesnici ove kampanje davali oprechne izjave o ideji ovog projekta, te je Vanja Bulic delovao kao da se izvinjava i eto on je i pre pisao o Kosovu, tamo je bio u vojsci i da bilo bi mu zao i Albanskog deteta.

Dule Savic neshto nije umeo da retushira u politichki

 

 

 

 

 

Međunarodna kampanja za zabranu nagaznih mina laureat je Nobelove nagrade za mir 1997. Unatoč stalno prisutnim akcijama u javnosti za senzibilizaciju protiv proizvodnje i upotrebe nagaznih mina, Nobelove nagrade i važeće Konvencije

Ja sam doskora imao izvesnih problema sa gradjaninom Lukovicem. Smetalo mi sto psuje. Malogradjanski provincijalno i what not ali - smetalo mi. Mislio sam, kako da menjamo sistem koristeci njegov mobilijar?

Onda sam u procesu procitao dva teksta apsolutno nevezana za slucaj gradjanina Lukovica - jedan o Tomasu Manu i njegovom odnosu sa nacistima, a drugi Jovana Ciriliova o televiziji.

U prvom tekstu pisalo da je navodno Tomas Mann nekom prilikom rekao da psuje kada govori o nacistima jer je to jedini jezik koji ta stoka razume, a u drugom tekstu , od Cirilova , da je potpuno

 

 Od svakoga, uključujući tu i vlast, treba neprestano tražiti tek nešto više od onoga što je realno sposoban da pruži.

Vladimir Ilić

U nastavku ovog posta je ceo tekst profesora Filozofskog fakuleteta u Beogradu Vladimira Ilića Asimetričan odnos prema crkvama objavljen u današnjem Danasu. Toplo vam ga preporučujem. Iako ide u serijalu o verskim slobodama kod nas, odnosu crkve prema državi i države prema crkvi, čini mi se da ovaj današnji tekst sadrži i preporuke od šireg (ali i užeg)  značaja.

Vladimir

Davno, kada mi je kao mladom novinaru pokretač bila misao da ono što pišem može makar neznatno doprineti bržem kraju Tiranina, jedan stariji i iskusniji kolega mi je, nakon jednog teksta u kojem sam, verovao sam, „gađao“ esenciju, rekao: Dobro je, ali se ne zanosi da bilo ko može ikada napisati bilo šta suštinski novo. Sve je već napisao Šekspir.

Te reči sam kao mladić smatrao pretencioznim a samu pomisao na takva poređenja iracionalnom. Već neko vreme od kako sam postao tipično sredovečno džangrizalo shvatam onog kolegu. Razlika je samo ta da je kada je o politici u Srbiji reč sve već napisao Nušić.

Borbu za istinu i pravdu počeo je kao petanestogodišnjak kada je uz pomoć svog kera i velikog štapa ubio krvoločnog vuka i, naravno, očekivao novčanu nagradu za svoj podvig. Dobio je tri puta manje nego oni što su vuka odrali. Tada je shvatio da na u njegovom rodnom mestu nema pravde.

Zatim je otišao u Beograd, gde je je nosio cement na izgradnji Sajmišta. Kako je ta zima bila oštra, napravio je sebi kapu od starog džaka. Međutim, njgov šef nije imao razumevanja za ovu dovitljivost, pa ga je kaznio da radi cele nedelje kako bi nadoknadio učinjenu štetu (misli se na pocepan džak). Tada je shvatio da u njegovoj firmi nema pravde.

Nije želeo da ćuti o malverzacijama u firmi, terao je sve do Belog Dvora, hteo je lično Titu da se žali, ali nije mu uspelo. "Rešio sam da prodrem na silu, a oni pozovu maricu i uhapse me. Kad god je u Beograd dolazio neki kralj ili car, mene uhapse. Kad Tito ode iz Beograda, mene puste", kaže.