U plavom uglu, obučena u Nike patike, iz Sibira preko Floride, stiže MARIJA ŠARAPOVA.

U povodu obeležavanja Dana Mladosti, NVO BuBe poziva sadašnje i kandidate za članstvo da se okupe na proslavi u Klubu ljubitelja radnih akcija "Korčagin", Ćirila i Metodija 2a.

Prevedeno na crnogorski. Nijesam moga' odoljeti 

Gledam (ponovo) Blog pa se čudom čudim. Izbori iza ćoška, a nigde političkih blogova. Njeno veličanstvo je odavno odsutno, Drago se, kažu, naljutio, Šjenti je valjda zauzet lokalnim glasovanjem, Krle razapet između sećanja na vojničke dane i kampanje, Filip emigrirao u toplinu nesunčane strane Alpa...

Pitam se, zaista: da li je dozvoljeno pisati političke blogove na ovom mestu?

Moj gost danas: naš mladi blogokolega pocetiodsebe

Par uvodnih reči

Namera sa kojom se upuštam u pisanje ovog članka je da započnem raspravu na temu budućnosti dece u Srbiji ako se pogleda okruženje u kome odrastaju. Naime, već sa ovih malo leta, previše negativnog vidim da mogu dozvoliti sebi ono što većina ljudi u ovoj državi sebi dozvoljava tokom poslednjih pola veka - da pustim da se stvari oko mene od direktnog značaja za moj i život moje porodice dešavaju bez ikakve kontrole.

Nedelja, blagi božji dan. Slava, Đurđevdan. Lepo vreme. Izbori naokolo. Finale svetskog prvenstva u snukeru, završnica u Premijer ligi i Kalču. Treba li bolji izgovor za izlazak u kafanče.

Pa, izvolte.

Drage blogerke i dragi blogeri,

sledi nastavak. U njemu se kritikuju argumenti druge Srbije za nezavisnost Kosova i pokušava da se pokaže kako i oni pate od "viška" nacionalizma. Ključni argument o samoopredeljenju, Kosovu kao delu SFRJ sa "suštinskom autonomijom" i ratnim zločinima razmatraću u trećem delu. Komentari su, kao i uvek, dobrodošli. I ne zaboravite: intelektualna strast uvek, politička ostrašćenost -- that is so last century! :)

Pozdrav.

(1)

Čedomir Jovanović ne podržava Borisa Tadića (koalicija sa DSS).

Svaka ne-podrška Borisu Tadiću (efektivno) podržava Tomislava Nikolića (održava 4% više glasova).

Dakle, Čedomir Jovanović (efektivno) podržava Tomislava Nikolića.

(2)

Velja Ilić ne podržava

„Ričard Rorti tvrdi: "Demokratija je važnija od filozofije". Sa ovim političkim principom Rorti faktički priprema teren za gubljenje filozofije u kulturnom relativizmu. Platon na početku filozofije kaže upravo suprotno: filozofija je mnogo važnija od demokratije. I ako je pravednost filozofsko ime za politiku kao kolektivnu istinu, onda je pravednost važnija od slobode. Velika kritika demokratske politike kod Platona je svakako ambivalentna. S jedne strane predstavlja lično mišljenje jednog aristokrate. Ali s druge pokazuje stvarni problem, naime osnovnu protivrečnost između slobode i pravednosti. To je na kraju krajeva naša današnja situacija: cena za našu slobodu, ovde u zapadnom svetu, jeste monstruozna nepravednost, unutar naših zemalja, a još više izvan njih. Filozofski rečeno, ne postoji nikakva pravednost u savremenom svetu."

Ono što sledi predstavlja niz izvoda iz prepiske koja se vodila na izvesnoj "levoj" mailing listi. Na toj mailing listi sam se, kao marksista, obratio svim marksistima u Srbiji. Povod obraćanja predstavljala je činjenica cvetanja antifašizma u redovima levice. Prema mojoj proceni, antifašizam predstavlja ustupak marksizma pravno-političkoj ideologiji kapitalističkog načina proizvodnje.

Antifašizam kao jednakost pred zakonom

Ne obazirući se na primedbe (jer će se one pokazati kao ništavne) da sledećim redovima "umanjujem borbeni potencijal", da "se u objektivnom kontekstu stavljam na stranu fašista", da "asptraktno teoretišem", tvrdiću dve teze:

1. Antifašistička borba, onako kako se koncipira u poslednje vreme (u internet zajednici antifašista), predstavlja ekstremnu građansku borbu, a antifašisti sve više izgledaju kao militantno krilo LDP.

2. Antifašisti su inverzna slika fašista.

Iako se obično misli da su teologija i marksizam suprotstavljeni diskursi, Slavoj Žižek u knjizi Čudovišnost Hrista (Otkrovenje, Beograd, 2008) pokazuje da nije nužno tako, tj. da postoju puno „mesta" na kojima se sreću Hrist i Če Gevara, Marks i sv. Pavle, Lenjin i Novi zavet. Koristeći primere iz popularne kulture, slovenački filozof upušta se u spekulativno izazovne analize na tragu Hegelove filozofije religije, dotičući pravoslavlje, kvantnu mehaniku, književnost, virtualnu stvarnost, operu itd., pokazujući da je za postizanje autentične leve političke pozicije neophodno ponovo promisliti poruku Golgote i Raspeća. Bog je mrtav, ali Sveti duh i dalje opstaje u vidu zajednice verujućih, koja može biti i revolucionarna Partija - štaviše, da bi se uopšte mogla organizovati, takva grupacija mora da sledi osnovno hrišćansko iskustvo, jedine religije u kojoj je i sam Bog, makar za trenutak, ateista.

U predgovoru srpskom izdanju, naslova "Teologija i revolucija", Žižek, između ostalog, kaže:

"Samo je jedan pravi odgovor levim intelektualcima dok očajnički iščekuju dolazak novog revolucionarnog „delatnika", nosioca radikalne društvene promene - stara izreka indijanskog plemena Hopi, koja sadrži sjajan hegelovski dijalektički okret od supstancije do subjekta: „Mi smo ti na koje smo čekali". Čekanje da drugi uradi posao za nas jeste način da racionalizujemo našu neaktivnost. Međutim, zamka koju ovde treba izbeći jeste perverzna samoinstrumentalizacija: „Mi smo ti koje čekamo" ne znači da treba da otkrijemo kako smo mi uposlenici sudbine, predodređeni da obavimo taj zadatak - to, naprotiv, znači da nema Velikog Drugog na koga možemo da se oslonimo. U suprotnosti sa klasičnim marksizmom, gde je „istorija na našoj strani" (proletarijat ispunjava predodređeni zadatak univerzalne emancipacije), u sadašnjem „stanju stvari" Veliki Drugi je PROTIV nas: prepušteni sami sebi, unutrašnji potisak našeg istorijskog razvoja vodi katastrofi, tako da je zaustavljanje katastrofe moguće samo ČISTIM VOLUNTARIZMOM tj. našom slobodnom odlukom da se suprotstavimo istorijskoj nužnosti. To je razlog ponovnog izbijanja teologije kao oslonca za radikalnu politiku: paradoks je u tome da se ona pojavljuje ne da bi omogućila „velikom Drugom" da jamči za krajnji uspeh naših težnji, već se, naprotiv, pojavljuje kao zalog naše radikalne slobode, bez oslonca velikog Drugog. Već je Dostojevski bio svestan kako nam Bog stavlja na raspolaganje slobodu i odgovornost: on nije blagonakloni Gospodar, vodič ka sigurnosti, već nas podseća da smo prepušteni sami sebi. Ovaj paradoks leži u samom jezgru protestanske ideje predodređenosti (predestinacije): ona ne znači da nismo stvarno slobodni, budući da je sve unapred određeno; to znači još radikalniju slobodu od obične, slobodu da retroaktivno odredimo (promenimo) samu našu Sudbinu." (str. 5)

Kada se autoritarni režim približi krizi koja će ga okončati, njegov raspad odvija se, kao po pravilu, u dva koraka. Pre nego što se zaista sruši, dešava se zagonetan prelom: iznenada, ljudi znaju da je igri došao kraj, oni se naprosto više ne boje. Ne samo da režim gubi svoju legitimnost, već se upotreba sile kojoj pribegava vidi kao slabašna, panična reakcija. Svi znamo za uobičajenu scenu iz crtanih filmova: mačka je stigla do provalije, ali i dalje nastavlja da hoda, ne obazirući se na činjenicu da je izgubila tlo pod nogama; ona će pasti tek kada pogleda dole i primeti ambis pod sobom. Kada izbubi vlast, režim je kao mačka iznad provalije: da bi pao, treba ga samo navesti da pogleda dole…

U knjizi Šah in šah, klasičnom svedočanstvu o Homeinijevoj revoluciji, Rišard Kapušćinski ustanovio je pravi trenutak ovog preloma: na nekoj raskrsnici u Teheranu, jedan protestant odbio je da se pomeri kada mu je policjalac to naredio, te se osramoćeni policajac naprosto povukao; nekoliko sati kasnije, ceo Teheran je znao za ovaj incident, i uprkos tome što su ulične borbe trajale još nekoliko nedelja, svi su znali da je igri došao kraj. Ne dešava li se danas nešto nalik tome? 

Postoje mnoga tumačenja aktuelnih zbivanja u Teheranu. Neki u protestu vide kulminaciju prozapadnog „reformskog pokreta“ nalik „narandžastoj“ revoluciji u Ukrajini, Gruziji itd. – sekularnu reakciju na Homeinijevu revoluciju. Oni podržavaju proteste, razumevajući ih kao prvi korak prema novom, liberalno-demokratskom sekularnom Iranu, oslobođenom od muslimanskog fundamentalizma. Njima se protive skeptici koji smatraju da je Ahmadinedžad pobedio: on je pravi glas većine, dok pristalice Musavija dolaze iz srednje klase i „progresivne“ omladine. Ukratko: hajde da se ne lažemo i suočimo sa činjenicama – Ahmadinedžad je predsednik kakvog Iran zaslužuje. Postoje i oni koji otpisuju Musavija zbog toga što je činovnik crkvene vlasti, suštinski se ne razlikujući od Ahmadinedžada: Musavi takođe želi da nastavi razvoj nukleranog programa, protivi se priznanju Izraela, a uživao je i podršku samog Homeinija dok je bio premijer, tokom rata sa Irakom.

Tumačenje sukoba u Širokom Brijegu historijom mržnje između Hrvata i Bošnjaka podsjeća me na članke stranih dopisnika koji su 1991. navalili u Zagreb i na brzinu pokušali proniknuti u političku etiologiju rata, naoružani znanjem iz knjige Robeke Vest Crna ovca, sivi sokol.

Suvremena zbivanja objašnjavali su redukcijom historijskog konstrukta. Rat u tim izvještajima s bojišta nije imao nikakvu logiku, prikazivao se kao nekontroliran izljev barbarizma. Literatura ratnih reportaža zamijenila je vojne i političke analize, a moraliziranje – pravni i historijski kontekst.

Mržnja? Pa to postoji posvuda na Balkanu, u srednjoj Europi i na cijelom kontinentu. Europa je fiksirana u svojim nacionalizmima, bez obzira na stvaranje Unije, koja nije puno više od trgovačkog kartela.

Ima li danas dovoljno mržnje na ulicama Zagreba i Beograda da se instantno pokrenu novi sukob ili rat ako to naume političke elite? Je li teško izazvati sukob Albanaca i Srba na Kosovu, ili krizu u Makedoniji, gdje većinski nacionalisti smatraju da su Bugari?

Sta da vam kažem?
Lepo sam rešila da okrenem list,
da prestanem da vas gnjavim sa starinskom muzikom.
Sve sam smislila. Ali, ne ide to tako u životu.
Uverih se po ko zna koji put.
Već dva dana slušam i slušam album
Everything That Happens Will Happen Today
Byrne & Eno kombinacije, i razmišljam kako li cu sad?
Njih dvojica su pomerili granice
popularne muzike albumom My Life in the Bush of Ghosts.
Valjda sam očekivala mnogo.

The siblings are back on track, again!

Ništa senzacionalno, ali jeste najbolji album od

(What's the story)Morning glory?

Uživajte!

1.Bag It Up