Piše: Boban Stojanović  

Sestre slatke i braćo rođena, već duže vreme imam potrebu da napišem jedan malograđanski blog, onako baš ogovarački, da popljujem sve redom (onako na Queeria način), al’ šta ćeš toliko mi dušica meka, sve ko pamuk & paperje.
No, nešto se ovih dana, kao i na ovo naše Kosovo, osuše se strvinari na mene, manje se plašim zemljotresa nego najrođenijih.
PS. Ovo je blog za uz kafu, kesu za farbanje kose, lak za nokte i neke gricklaice, pa izvolte, čujte moju muku...

Inicijalna kapisla za ovaj blog je opet Veliki brat, ali ovaj blog želim da započnem rečima moje drugarice Madonne: „Girls can wear jeans and cut their hair short, wear shirts and boots, ’cause it’s ok to be a boy, but for a boy to look like a girl is degrading, ’cause you thing that being a girl is degrading“.

Obećao sam sebi i drugima da ću ovu sezonu Velikog brata redovno da pratim, kako bih bio u trendu. Verovali ili ne, dok traje Veliki brat samo se o njemu priča, a ja želim da učestvujem u tim razgovorima, tako da moram da budem potkrepljen činjenicama. Koliko god se ja trudio, nisam mogao sebe da nateram da ga gledam. Ako treba već da gubim vreme, bolje da masturbiram uz strejt porniće. Em je zabavno, em zdravo, em razvijam mišiće.

Ali ne dade mi đavo mira, pa sam se o Velikom bratu informisao preko interneta i raznih foruma i diskusija.

Nije prošlo ni pet minuta kako se useljavanje u kuću završilo, već su se čuli prvi komentari: „kokošinjac“, „burek s mesom“, „puna kuća sisa“. Veliki brat nam je jako brzo i veoma jasno pokazao koja je osnovna svrha žene: „da bude poslušna i da služi muškarca“. Sedam žena, koje su u većini, morale su da izaberu kralja od dvojice ponuđenih muškaraca, kome će služiti i biti mu pokorne. Savršena slika našeg društva u malom. Ali ono što je meni problematično jesu komentari i kvalifikacije spoljašnjeg sveta, sa svih strana. Sa jedne strane imamo komentare koji žene postavljaju na nivo seksualnog objekta, koje samo čekaju da Burek izabere koju će da zaskoči (one se tu ništa ne pitaju). To su komentari tipa „kako bi ih ja cepao da sam na njegovom mestu, letelo bi perje u kokošinjcu“. Sa druge strane imamo komentare zgroženih moralista, kako su žene granduše, sponzoruše i sramota za ovo društvo.

Protiv svoje volje Hanukkah i novogodišnje praznike proveo sam upoznajući se sa predsedničkim kandidatima - kao da ih do sada nisam dovoljno dobro upoznao. Mislim da su namerno tempirali izbore za novogodišnje i božićne praznike kako bi ih upropastili. I prošle godine je bilo tako. Umesto da mi kroz odžak upadne Mladić Mraz, upadali su mi predsednički kandidati. Ali ovo nije blog „Kako su predsednički kandidati ukrali Božić“. Ne.

Nakon što sam se satima družio sa predsedničkim kandidatima – najviše sa Veljom kao što se može videti – došao sam do zaključka da svim srcem, svim organima (naročito maestralnim), svim noktima i živcima, svim dlakama i svim prstima treba glasati za Tomu Nikolića – grobara iz Kragujevca.

Piše: Boban Stojanović  

Ne znam kako je vama, ali meni je baš frka zbog ovog pripajanja Srbije Rusiji.

Ne znam da li ste primetili, ali čak 85% Srbije je pod okupacijom Rusije.

Našu je Srbiju kupio Gasprom.

I niko ne reaguje.

Ja moram - kada neko trpi nepravdu ja ne zatvaram oči.

Pada mi nekoliko ideja na pamet.

Da odem da se urgentno krstim, idem svaki dan po šest puta u neku SPC poslovnicu i postanem extra pravoslavan.

Ili, da istetoviram Кремль. Na desnoj podlaktici, iznutra, pa da se vidi kada dižem tri prsta.

Ili da odem sa zadnje strane ruske ambasade i ljubim Rusiju u задний ...

Ku, ku, majko, najgore od svega, kada sve prodamo i kada se potpuno podamo Rusiji, moraćemo da dajemo i svoje задний za parče suvog ’leba...

Eto nam Rusija...

Odlučio sam da uštedim lovu, krizna su vremena i da se kući umesto taksijem vratim pešaka. Em se štedi novac, em je to neka fizička aktivnost, em je zdravo biti na vazduhu. Posle pola sata sam stigao kući i shvatio da bih mogao da se ugledam na Michaela Jacksona, koji kada izađe napolje stavim masku na lice, ali ne zato što sam umislio da sam ekstra poznat već zato što nam vazduh smrdi. Posle te zdrave šetnje do kuće mene je bolela glava, bilo mi je muka i garderoba mi je smrdela na dim.

Odmah sutradan obavestili su me da je 31. januar nacionalni Dan bez duvanskog dima. E baš lepo. Moj doprinos je da već 16 meseci ne pušim. Od koga je dosta je.

Moram priznati da mi je žao mojih bivših kolega pušača jer u nemanju hrabrosti da se reše problemi velikih zagađivača, kola se sruše na njih. Pušači su nam za sve krivi.

Piše: Boban Stojanović  

Odjeknulo je Internetom – vremešna diva Alexandra Slađana Milošević više ne podržava svoju gej publiku.

Naime, zbog njenog političkog angažmana nekoliko (mahom) gej obožavalaca, skinulo se sa liste njenih prijatelja na sajtu myspace. Ko gubi ima pravo i da se ljuti, pa se tim otpadnicima ASM obratila kratkim pismom koje počinje konstatacijom: Obaveštavam Vas da moju podršku više nemate!

Na ovo njeno, moguća su dva odgovora.

Prvi je: Kuku nama. Šta ćemo sada?

Drugi je: Amin.

Ja se slažem sa ovim drugim.

I kažem: OK Slađana, samo ti idi, i zadrži sve svoje krpice!

No, za one koji ne znaju, sve je počelo ovako...

Za godinu dana, Slobodan Antonić stavio me u usta i nabadao svojim perom desetak puta.

Fini dečaci, poput mene, to ne zaslužuju.

Nisam ja Antoniću ni majka ni žena da me provlači kroz svoje tekstove, nisam mu ni ljubavnica, ni sestra, ni drug....

Najmanje sam nevaspitani učenik veronauke koji bi da pred Antonićem kleči na kukuruzu.

No, kako god, moje je srce veliko...

Ja se Antoniću nudim – ko od majke rođen –u nadi da možemo da prevaziđemo sve tranzicione probleme.

Tekst koji sledi ne preporučujem deci ispod 16 godina.

Moja je savest čista.

Enjoy.

Vaš,

Boban Stojanović

 

„Abecedna pesma“ promovisana je na Queeria blogu, kao poklon blogerima za početak nove blog sezone.

Odbor za blogersku nastavu „Queeria centra“, čiji je predsednik Predrag M. Azdejković, promovisao je „Abecednu pesmu“, po tekstu umirovljenog porno glumca Rona Jeremya, na muziku umirovljene porno glumice Ciccioline, u aranžmanu i produkciji još uvek dobrodržećeg porno glumca Rocca Siffredia.

Glumci Peter North, François Sagat, Belladonna i vojni hor „Butthole Whores 3“ učestvovali su izvedi ove pesme.

Umirovljeni porno glumac Ron Jeremy, napisao je pesmu, čiji svaki stih prati slovo abecede i predstavlja osnovu Queeria bloga: „Ne pristupajte blogu metodološki, pristupajte mu srcem“, savetovao je porno glumac.

Umirovljeni porno glumac pretio je blogerima dildom, a oni su mu se smejali, zašto je tako, pitao se i sam.

Konferencija za novinare otvorena je blogerskom pesmom, a umirovljena porno glumica Cicciolina objasnila je šta ju je inspirisali u stvaranju muzike za ovu pesmu: „Ideju za ovu kompoziciju sam dobila jedno veče dok sam s porodicom gledala film ’Weapons of Ass Destruction’ i odmah u ruke uzela udaraljke i metalofon. Kreativni vrhunac dostigla sam posle svega 3 minuta,“ izjavila je glagoljiva porno diva.

Na kraju je uživo otpevana „Abecedna pesma“.

Apelujemo na vašu dobrotu i humanost da prema vašim mogućnostima pomognete Predragu Azdejkoviću, zgodnom i lepom mladiću, koji je oboleo od teškog oblika homoseksualizma.

Zbog specifičnosti zdravstvenog problema i nemogućnosti lečenja u Srbiji, jedino rešenje je lečenje u inostranstvu - Hjuston, Teksas - SAD.

Troškovi lečenja iznose 100 hiljada dolara, koje porodica ovog mladića ne može da pokrije. Zbog ozbiljnosti zdravstvenog problema, lečenju se mora pristupiti ODMAH ili će naš Peđa biti zauvek izgubljen.

JEBIGUZAČKO NASILJE

Išao neki čovek kroz planinu pa usred najgušće šume nade čoveka gola, naga, privezana uz drvo.
- Šta ti tu radiš? - upita ga.
- Eh, šta radim!
- Ne dao Bog nikome ovo. Napadoše me neki ljudi, svukoše me gola, privezaše uz drvo pa se izredaše sva četvorica na meni!
- Pa što se nisi branio?
- A čime da se branim?
- Pa rukama!
- Kako ću, kad su mi ruke privezane uz drvo pa ne mogu da maknem njima!
- Što se nisi branio nogama?
- I noge su mi vezane, ne mogu ni njima!
- Pa zar nisi mogao nikako da se braniš?
- Ama razumi čoveče, ne mogu ni da se mrdnem, a kamoli da se branim!
-- E - reče onaj što je došao - kad ne možeš da se braniš, hajd da te i ja jebem!

U BERBERNICI

Neki se gost brijao u berbernici. Šegrt ga brijao, a majstor sjedećke gledao. Kad ga je šegrt lijepo uredio, gosa zaiskao koliko mu je za trud.
- Šta date - reče šegrt.
- Nije što date, jer ja ne znam što vas ide.
- Bog vas vidio, kako ste plaćali drugima, tako platite i nama!
-- Ali se ja - reći će gosa - nijesam nikada u berbernicama brijao, već bi me brijala moja žena, a za plaću ja bih je svaki put pošteno odjebao, biva odjebao bih brijačinu. Takvo je, dakle, bilo moje plaćanje do sada.
- Molim vas, eto vam majstora pa platite njemu- reći će šegrt.

Ili kako me je Palma fizički obeščastio

U ponedeljak 31. oktobra organizatorka emisije „Magazin IN" me je pozvala da budem gost televizije Pink. Tema emisije bila je da li možemo da ostvarimo sve što poželimo. Na moje pitanje ko su ostali gosti mi nije odgovorila jer nije još uvek znala.

U četvrtak me je opet pozvala i rekla da su gosti Nada Topčagić, Rada Manojlović i Dragan Marković Palma. Pitala me je da li imam problem da gostujem sa Palmom. Rekao sam da nemam.

U petak me je zvala druga organizatorka sa televizije Pink i obavestila da dođem do njih u ponedeljak u pola 2. Pitao sam da li će neko da dođe po mene, ona se iznenadila i rekla da oni nemaju vozila ni za svoje potrebe a kamoli da dovoze goste. Onda sam rekao da nađu drugog gosta i spustio slušalicu. Posle pet minuta me je opet pozvala i rekla da mi je obezbeđen prevoz.

U 15 do 1 došao je kombi po mene i odvezao me je do zgrade Pinka. Upoznao se jednom super ženom, Jasnom iz Kikinde koja je takođe gost emisije. Ćaskali i čekali da počnemo sa snimanjem. 

Oko 2 se pojavio i Dragan Marković Palma. On se šminkao, doterivao i u jednom trenutku prišla mi je Sanja Marinković, autorka emisije i povela me da me upozna sa Palmom, samo mene, iako sam sedeo sa Jasnom. To su vam ona naručena upoznavanja, kada devojka natera drugaricu da je upozna sa onim slatkim dečkom koji stoji preko puta.

Hemoroidi su veoma neprijatni čvorići koji prave probleme u vašoj guzi. Oni se najčešće pojavljuju uz osećaj svraba, ali mogu postati bolni i uzrokovati krvarenje. Ponekad hemoroidi mogu da izazovu zatvor, a priča se da su zabeleženi i smrtni slučajevi. Svako može da dobije hemoroide i sigurno ćete u svom životu sresti nekog hemoroida. Oni se razlikuju po veličini i mogu biti unutrašnji ili spoljašnji. U Srbiji su, takozvani unutrašnji hemoroidi, svuda oko nas i mahom su na vlasti ili na nekoj drugoj bitnoj društvenoj poziciji. Izuzetno ih je teško odstraniti i skloni su mutaciji. Mi živimo u vremenu hemoroida.

UVOD

Još kao mali maštao sam da napišem knjigu. Dok je moja starija sestra bila u školi, tajno sam uzimao njenu pisaću mašinu i, u početku, sa dva prsta kucao svoje prve romane u pokušaju. Posle nekoliko strana sam odustajao, jer napisati roman je veliki posao za koji nisam imao strpljenja. Kasnije sam razmišljao da pišem petparačke ljubavne romane, pošto su oni kraći, ali sam i od te ideje odustao. Biti autor takvih romana i nije neka posebna čast, a moja motivacija da napišem knjigu ogledala se jedino u tome da sam svetu hteo da dokažem da sam pametan. Danas u Srbiji svaka šuša može da napiše knjigu i to sigurno nije dokaz pameti, ali mnogo lepo izgleda kada ispod mog imena na vizit karti piše "književnik". Pošto je roman bio veliki zalogaj za mene, okrenuo sam se kraćoj formi - pričama, tako da je pred vama jedna zbirka koja je nastajala u periodu od 2006. do 2009. godine na Blogu B92.

Beograd - Danas, u ranim jutarnjim časovima na Zelenom vencu je pretučen mladić G. J. jer je nosio ljubičaste cipele.

Trojica huligana su iz čista mira napala G. J. dok je čekao autobus, oborili ga na zemlju i šutirali u predelu stomaka. Dok su ga tukli vikali su „Pederu, kakve su ti to ljubičaste cipele".

- Čekao sam prvi jutarnji autobus kada me je neko udario s leđa i oborio na zemlju. Počeli su da me šutiraju i da viču da sam peder i kakve su mi to ljubičaste cipele. Ja nisam peder, samo volim tu boju. To su moje omiljene cipele od teleće kože. Ne mogu da verujem šta mi se dogodilo. Nadam se da će policija da ih uhvati, rekao je G. J. za medije.

Gošća bloga: Katarina M. Boldovana

Odgovor na Pismo pravoslavnima koje su poslale Dveri Srpske:

Сада се Двери - Покрет за живот Србије обраћа свим православнима свуда, у којима, макар мало, постоји свест о томе чији смо потомци и кога наслеђујемо.

U, redu, prepoznala sam se. U meni postoji ne mala, nego velika svest o tome i čiji sam potomak, i koga nasleđujem. I koga sam rodila, kao majka, pravoslavka i vernica, i krstila o Đurđevdanu.

Нека ово обраћање не читају они који су равнодушни према Светом Сави и кнезу Лазару, и према лозинки наше историје да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека". Њима ово писмо не треба, и неће им значити ништа. Али, ми знамо и осећамо да је таквих мало међу нама. Много је више оних који знају и осећају шта се у свету и код нас збива, и између чега бирамо на Ђурђевдан.

O Svetom Savi i Knezu Lazaru znam mnogo više no što to piše u kratkim verzijama istorije. Kao što znam da su mitovi o njima nastali vekovima kasnije, i služili za buđenje nacionalne svesti. Svetom Savi, koji se odrekao prestola, i koji je pozivao na mir, u vreme kada je mir bio neophodan, kao i danas, pripisuju se vojni pokliči, a Knezu Lazaru Hrebeljanoviću, koji je vodio vojsku u nebitnoj borbi (Marica je bila presudnija) su reči stavili u usta tek kada se srpski narod oslobodio Turaka. Te stoga, znam i šta se i kod nas i u svetu događalo, te kakva je šteta od podgrejanih mitova. Oni su kao podgrejan spanać, da se izrazim domaćičkim jezikom: dok su sveži, korisni su, kad se podgreju, mogu da budu otrovni, i što se više podgrevaju, njihova toksičnost raste.

Mnogo volim moju novu zanimaciju, voznju gradskim prevozom. Za mene je taj osecaj pravo otkrice. Verovatno ce neki od vas reci "vidi budale, pa to nije nista novo" ali za mene jeste. Naime, do skoro u gradskom saobracajnom prevozu, nije bilo ni jednog dostupnog autobusa za osobe koje koriste invalidska kolica. Medjutim, pre par meseci je pusteno u rad stotinjak niskopodnih autobusa, sto naravno nije ni priblizno dovoljno za normalno saobracanje, ali je neki pocetak. Zbog toga po nekad, kad imam sa kim, udjem u neki od njih na liniji kojom vec idem, i zbog toga sam jako srecna. Naravno, nisu