Slika Spiridona Kopicla

Na domaćem tržištu trash književnosti pojavila se nova knjiga pod nazivom „Slika Spiridona Kopicla", autora Predraga M. Azdejkovića. Reč je o delu koje na sasvim jednostavan, ali potresan način čitaoce vodi kroz avanture jednog ambicioznog mladića, koji je vremenom zbog svoje ambicije dušu prodao Đavolu. Knjigu možete nabaviti na svim kioscima za samo 299 dinara.

Odlomci iz knjige

...

Rođen je uz velike muke jedne oktobarske večeri 1958. godine. Pupčana vrpca je bila obmotana oko njegovog vrata koja ga je davila. Doktori su ga jedva spasili i plač Spiridona Kopicla začuo se porodilištem.

Bio je jako usamljeno dete. Nije se družio s decom iz komšiluka, jer su ga ismejavali zbog njegovog prezimena i zvali ga Spira kopile. To je jako uticalo na njega i kako će vreme pokazati ostavilo jako puno posledica na njega.

Albanija legalizuje gej brakove

Albanski premijer Sali Beriša najavio je na sastanku kabineta da će njegova vlada doneti zakon koji legazicuje gej brakove. „To je važan zakon protiv diskriminacije", rekao je Beriša, koji često ističe porodične vrednosti.

Premijer je izjavio da je zakon poslat skupštini i da narodni poslanici treba da ga tretiraju ozbiljno jer obezbeđuje zakonsku osnovu protiv diskriminacije, dovodeći zemlju u ravan sa okvirima koje je odobrila Evropska unija, kojoj Albanija želi da se priključi.

Iako je sekularna, Albanija je jedna od tri evropske zemlje u kojoj je muslimansko stanovništvo većinsko (Bosna i Hercegovina i Kosovo su takođe većinski muslimanske zemlje) i nije jasno kako će javnost primiti odluku vlade.

Iako je Albanija dekriminalizovala homoseksualnost 1995. godine, gej muškarci i lezbejke su i danas veoma stigmatizovani i kriju svoju seksualnost iz straha po sopstvenu bezbednost. 

U Srbiji su gej brakovi zabranjeni Ustavom, a vanbračne zajednice su definisane samo kao unije muškarca i žene. Zahtev Beogradskog za ljudska prava da se oceni ustavnost Porodičnog zakona, koji definiše vanbračne zajednice samo kao unije muškarca i žene još uvek nije rešen, iako je podnet u avgustu 2005. godine.

Mrzim zimu. Mrzim leto. Ja bih nešto između, niti mnogo vruće, niti mnogo hladno. Ako može za poneti. Sneg i hladnoća me nimalo nisu obradovali, ali na svu sreću nije potrajalo. Zato sam iskoristio ovaj polu topli period da malo prošetam. Volim da prošetam Tašmajdanskim parkom i da uživam u zelenilu. Šetao sam se polako, nogu pre nogu i uživao u svakom koraku. Kad u jednom trenutku iz žbuna iskoči razbojnik.

- Iju, silovanje, ciknuh glasno.

- Nije bre silovanje, reče razbojnik.

- Što? Šta mi fali? Šta ti hoćeš da kažeš?!, rekoh uvređeno.

- Ćut bre, derpe. Ovo je pljačka. Daj tu Louis Vuittone tašnu.

- Šta si rek'o? Louis Vuittone?

Te reči su u meni izazvale neverovatan bes. Toliki bes da sam razbojniku raspalio takvu šamarčinu, da nije znao šta ga je snašlo.

- Louis Vuittone!!! Stoko jedna neobrazovana. Ovo je Gucci tašna. Kakav si ti to razbojnik kad ne znaš da razlikuješ tašne. Ti si sramota za svoju profesiju. Hajde sad marš odavde da te moje oči više ne vide i da se vratiš tek kada naučiš šta je Gucci, a šta je Vuittone. Marš.

Razbojnik se pribrao od šamarčine i počeo da beži držeći se za obraz.

- I sledeći put kad te uhvatim da kradeš tašne, da si naučio da ih razlikuješ. Jel jasno?! - dovikivao sam za njim i pretio kažiprstom.

Upropastio mi je šetnju. U kakvoj mi to državi živimo kad ni razbojnici ne umeju da razlikuju Gucci od Vuittona. Strašno, apsolutno smo propali kao društvo. I mi hoćemo u EU?!

Ugandski pastor Martin Šempa prikazao je u svojoj crkvi gej pornić nakon što je policija zabranila njegov marš nazvan „Ubij homoseksualce". Ovaj nepravedno zabranjeni marš motivisan je članom 5 Zakona o božjim zapovestima koji glasi: „Ubij bližnjeg svoga".

Premijerna projekcija filma „Ovaj jede penis drugog muškarca" organizovana je u prepunoj crkvi u glavnom gradu Ugande Kampali. Film je videlo više od 300 ljudi, koji su bili oduševljeni onim što su videli. Sav prihod od prodatih ulaznica otišao je za organizovanje manifestacije „Lov na homoseksualce".Nakon projekcije Martin Šempa se izvinio publici, jer režiser ovog filma nije bio u mogućnosti da dođe u Ugandu i da porazgovara sa publikom, i dodao: „Najveći argument homoseksualaca je da ono što se radi u privatnosti nije ničiji problem, sada znate šta oni rade u svojim spavaćim sobama."

Mene je ova obrazovna misija pastora Martina Šempe duboko dirnula i dala nadu u bolje sutra. Iskreno se nadam da će se ova misija uskoro proširiti i na naše prostore. Očekujem od srpskog Martina Šempe, Žarka Gavrilovića, i Ministarstva vera, koje svakodnevno bombardujem pismima, da učine sve što je u njihovoj moći da gej pornići uđu tamo gde im je i mesto. U crkve.

Gost autor: Srđan Lukić

U četvrtak 16. septembra  pred Višim sudom u Beogradu održano je prvo ročište u procesu rehabilitacije četničkog generala Draže Mihailovića. Podnosioci zahteva su u obrazloženju istakli da je general bio unapred osuđen i da je suđenje bilo samo forma, da Draža nije imao kontakt sa svojim advokatom pre suđenja, da nije imao uvid u spise i da je suđenje bilo održano samo u jednom stepenu, bez prava osuđenog na žalbu i zbog toga traže da se presuda poništi.

Jednog jutra dok je na pisaćoj mašini završavao svoj doktorat „Kako sam odbranio magistarski rad na temu 'Razvoj modela reinženjeringa procesa održavanja voznih sredstava železničko transportnih preduzeća'", stiglo mu je jedno mirišljavo pismo. Pomirisao ga je i mnogo se obradovao.

„Lavanda, sigurno mi opet Voja piše" - reče glasno, ali kad je video da dolazi iz zatvora, „A možda je i Legija".

Cepao je koverat i imao šta da vidi:

Dragi čika Veljo,

Nismo imali kome da se obratimo, jer su nam svi okrenuli leđa. Zato smo odlučili da vi, kao veliki domaćin, veliki Srbin i veliki otac petoro dece, jedini možete da razumete našu muku. Mada mogu da nas razumeju i Vojislav Koštunica, Dragan Marković Palma, Amfilohije Radović, Slobodan Antonić, Đorđe Vukadinović, Ivana Žigon, Jovan Marić, Aleksandra Janković i mnogi, mnogi drugi, ali ste nam vi posebno simpatični.

Beograd je ipak sasvim poseban grad. Dokaz za nešto tako predstavlja ugao Simine i Kapetan Mišine ulice koji je pre izvesnog vremena neko izuzetno inventivan i originalan ukrasio tablom na kojoj je ispisano «ćošak Salvadora Dalija». Pokušaću da između ovog genijalnog gesta meni nepoznatog autora i tvrdnje da je moj grad «poseban» uspostavim uzročno-posledičnu vezu.

Sama tabla ima oblik uobičajenih beogradskih uličnih natpisa, jedino što je, zbog ulegnuća na zidu na kojem je prikačena, presavijena pod pravim uglom(?!). U čitavom svom životu,

...................

72 procenta

hajde za vas velike manijake jedno pitanje:

da li ste ikada zamislili da vam neko 2 puta veći od vas zavali šamarcinu?

niste?

e pa probajte.

a ako uspete da proizvedete taj šok u svojim glavama (a jeste šok) probajte da zamislite šta možete da naučite na takav način?

a izgovor vam je da su vaša iživljavanja (a jesu iživljavanja) vaspitna.

vaspitna?

jadni ste i patetično mali.

kako kome. kako koja.

~~ PANORAMA

...

Igrali smo se ispred. Bilo je sunčano. Ulica nova, lepa. Nije bilo saobraćaja. Potrčao je nizbrdo, niz ulicu. Koliko brzo! Nisam ni znala da može tako brzo da trči.

Po svemu sudeći ja sam baš imala sreće. Nisam morala da tražim posao preko oglasa.

Zaista je svejedno.

Novinar,

prodavačica,

turista...

Svejedno je.