Performans art nije za mene

Ona: Hallo. Kako si?

Ja: Odlično, nikad bolje. Volim petak.

Ona: I ja. Moram da se odmorim. Satra me Leben (život)

Ja: Pa jest. Trči, posao, deca, i sve ostalo

Ona: Ma jest, ja sam uvek Müde ( umorna)

Ja: Kako škola? Čujem da vam sin super računa.

Ona: Ma da, odlično mu ide Rechnen ( računanje)

Jedino Lesen ( čitanje). Mora da se üben ( vežba)

Ja: Pa mora , sve mora u životu da se vežba. 

Ona: Mora.

Ja. Pa dobro onda prijatan dan

Ona: Tchus

Lepi dan vam želim!

Ja: i ja Vama

Srpsko udruženje korisnika zdravstvenih usluga - Klub "Zdravlje", (punopravni član IAPO - International Alliance of Patient Organizations, pod poroviteljstvom SZO), prvi put ove, 2009. godine, povodom obeležavanja Svetskog dana zdravlja, za poseban doprinos afirmaciji etičkih principa u očuvanju zdravlja nacije, dodeljuje Povelju HIPOKRAT. Ovo priznanje, koje će ubuduće biti tradicionalno, dodeljuje se u okviru jedne zdravstvene oblasti i to u tri kategorije - zdravstvena ustanova, državna institucija i nevladin sektor. U protekloj godini zaštita trdunica bila je u žiži interesovanja

Zahvaljujući prethodnom saopštenju za javnost GI "Majka Hrabrost", sada imamo dodatne informacije o načinu funkcionisanja laboratorije i elektronske dokumentacije u DZ "Novi Beograd". Reagujući na prethodno pomenuto saopštenje, dr Milica Radović, pomoćnik direktora DZ "Novi Beograd", dala je izjavu za "Politiku", a i jučerašnji "Blic" citira određena pojašnjenja dobijena iz istog Doma zdravlja.

U nastavku ovog bloga prvo dajem link na cele članke "Politike" i "Blica", a potom na osnovu informacija iz njih rekonstruišem proceduru rada laboratorije i vođenja elektronske dokumentacije, i na kraju rekonstruišem mogući sled događaja u slučaju lečenja Natalije Tešić na osnovu tih podataka.

Čitaoce upozoravam da je blog dug, naporan i težak za čitanje. Pored velike koncentracije, za čitanje će vam biti neophodno i stalno vraćanje na papirni i elektronski karton. Ponavljam linkove na njih, uz napomenu da smatram kako je najbolje odštampati ih, radi lakšeg praćenja.

Crtalo moje dete juče svašta nešto, pa pored počelo da piše i neka slova, ljubi ga majka. Sva ponosna, reših da se naslađujem dokazima da je ekstra pametan:

"Sine, koje je ovo slovo?"

"I."

"Kako I, sine, nije I, to je slovo R", zapanjeno će majka.

"Nije R, nego je I", insistira majkina tvrdoglava pametnica.

"Sine, bre, šta ti je, pa ti to znaš, nije I, vidiš valjda

U organizaciji Udruženja za javno zdravlje Srbije, 31. Januara 2010, u Beograd dolazi Dr Michel Odent.

Dr Odent je veoma poznat reformator u domenu trudnoće i  porođaja. Tokom 1970-tih godina pokrenuo je u Francuskoj značajne promene u akušerstvu. Uveo je u porodilišta kućnu atmosferu, zatim mogućnost porođaja u vodi, kao i podoj u prvom satu nakon porođaja. Takođe je uveo i nefarmakološke metode za ublažavanje bola tokom porođaja.

Sredinom

Zašto Institut za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut" ima dva različita seta podataka o perinatalnoj smrtnosti, od čega nižu stopu šalje Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, a višu stopu rabi za domaće potrebe?

Ne bih znala reći zašto IZJZ Batut ima dva različita seta podataka o perinatalnoj smrtnosti, ali znam gde se svojim očima možete uveriti u to, pa ako ima neko moćniji od nas siroma građana koje niko iz vlasti ne ferma ni pišljiva boba (novinari? predstavnici evropskih institucija? diplomate? Pomagajte, ako Boga znate!), dajte, uverite se sopstvenim očima, pa onda, ljube vas građani ove zemlje, priupitajte gdi i koga treba o čemu se ovde radi? I koji je od dva objavljena podatka tačan: onaj prema kome smo na nivou EU proseka; ili onaj prema kome smo na nivou Turkmenistana?

U poslednje četiri godine, koliko život delim s čovekom danskog porekla (koga iz milošte zovem: moja emotivna skandinavska devojčica), više puta sam bila na ivici da doživim infarkt, a sve zbog kulturoloških razlika.

Još na samom početku naše veze, poklonio mi je knjigu "Xenophobe's Guide to the Danes". Nešto poput bleferskih vodiča: kratak šaljivi prikaz danske kulture na 50-tak stranica. Sećam se da me hladan znoj oblivao dok sam čitala. Sve što se u Srbiji smatra potpuno normalnim, u Danskoj je ekstra nenormalno. I obrnuto. Iznad svega, tamo se smatra potpuno nepristojnim bilo kakvo isticanje pojedinca, grupe, institucije, preduzeća, bilo čega, kao najboljeg. Dok se kod nas lokalno pivo reklamira kao "svetsko, a naše", u centru Kopenhagena stoji velika reklama za njihov Carlsberg koja glasi: "Probably the best beer in town". Na svetskom tržištu, isto pivo se reklamira kao "Probably the best beer in the world". Ali ne u Danskoj. U Danskoj bi to bilo nepristojno. Kao što bi bilo nepristojno i reklamirati se bez ograde "probably".

 NIS prolece 2008

Hodajuci nogu pred nogu ulicama kojima sam milion puta prosao, uocavam nepoznate mi detalje na fasadama, mirisem rascvetane jorgovane i otkrivam stare table sa zaboravljenim imenima ulica. Smejem se sam za sebe jer mi pade na pamet da prolece najjace utice na ludake i samoubice. U samom centru grada, ispred nekada najvislje zgrade, davno propale "Autokuce", primecujem masu sveta. Tu su i policijska i sanitetska vozila i par kamere lokalnih televizija uperenih ka nebu. Gledam i ja na gore i nista ne vidim.

Kažu ko nije lep do dvadesete, pametan do tridesete, bogat do četrdesete male su šanse da će ikada da bude lep, pametan i/ili bogat. Dodao bih i "Ko nije Jevropejac do desete godine male su mu šanse da to naknadno postane".

Sve i da ne pratim dešavanja putem malih prijemnika TV ekrana a pratim, sve i da ne čitam novine a, Boga mi, čitam, pa čak i da se ne družim ni sa kim a puno se družim, za ukidanje viza bih saznao, ako ni od kuda drugde, sa bilborda. Čak i da ne gledam bilborde, a ne gledam, moj sin Jovica mi je skrenuo pažnju na jedan od njih.


"Tata kakav je to pevac koji nam je sredio krizu?"
"Molim? Kakav pevac."
"Pa eno ti na bilbordu. Kažu da su eldepevci iščupali vizu...."
"Ma sine to su bajke za malu decu."

Ako se po jutru poznaje dan, a jutro počinje kada pevac to naredi, izgleda da samo što nam nije svanulo. Vreme je za buđenje iz više decenijskog sna i odlazak u Jevropu. Tržni centri, muzeji, bioskopi i kazina držte se dobro stižu Srbi, potorošačka velesila.

Prethodno veče, nakon napornog radnog dana na plus beskonačno, odem sa dve poznanice na kolače i kafu. Raspričamo se sve u 16 i dođemo do priče o tri nama poznate dame koje nisu među živima. Sve tri su bile smatrane moćnim ženama, i sve tri mučno nestajale i nestale iz života. Jedna je 4 godine nepokretna i u bolovim čekala sudnji dan... druga se za dva meseca istopila a onda još deset meseci u polusvesnom stanju čekala svoj kraj, a treću je brutalno ubio neki ludak.

Dosta dobro sam ih poznavala. Jednu čak mnogo volela. Moj zaključak je bio da su sve tri bile

IMA LI ŽIVOTA POSLE TRAUME  (1)

Napomena: čitate na vlastitu odgovornost

Upozoravaju: Healer i Margos

„Još jedan običan dan... i nemam baš neku ideju kako da ga iskoristim, ili šta bih radio pošto kao i obično, ništa ne radim... nemam snage... posmatram najviše prirodu mada me ni to ne opušta u poslednje vreme...

Ne mislim da sam pevač, niti pisac. Ja sam samo glas, živi dnevnik 

Leonard Koen je pesnik čežnje. Melanholična atmosfera koju nosi njegovo stvaralaštvo, bila to duboka poezija koju svako mora doživeti na sopstveni način ili muzika kojom dominira njegov promukli glas, prisutna je svetskim scenama i muzičkim krugovima preko četrdaset godina.

Devetog jula prošle godine bio sam jedan od 2.800 srećnika koji su uživali u večeri sa Leonardom Koenom na Montre džez festivalu.

Život danas juri nevidjenom brzinom. Sve više radimo, sve više komuniciramo, sve više putujemo, obilazimo, a kad se osvrnemo, sve manje vremena imamo. Život traje sve duže, a sve ga je manje. Nekako migolji, nekako nikako da stignemo da sve uradimo.

Ja sam već u godinama kada mi brzina nije neka posebna želja (sem kada sednem u auto). Valjda sa iskustvom, a pogotovo kada pogledam iza sebe i vidim šta sve jesam ili nisam uradio i ispred sebe i zamislim šta bih sve voleo još da uradim (a znam koliko mi je otprilike još ostalo), počeo sam da razmišljam kako da svoje vreme organizujem. Kako da ne dozvolim da mi vreme pobegne, već da u životu uživam.

Shvatio sam da ne vredi da jurim život. Ne mogu ga stići. Brži je, mnogo. Onda, preostaje mi da uradim nešto sasvim suprotno. Da život usporim.