Ovaj poslednji udarac glavom u saobraćajni znak stop je zaista prelio čašu. Skinuo sam povez sa očiju i svetlost dana, iako je tog prvog trena smetala očima naviklim na mrak, došla je kao olakšanje.

“Juley, I’m done for today”, odgovorio sam kratko, a kraj rečenice “with this shit“ sam ipak zadržao za sebe.

Pružio sam joj povez što sam imao preko očiju: ”Evo ti blindfold, a evo i štap ako želiš, slobodno se zabavljaj, ja više ne mogu”.

“Dalibor, imamo još sat vremena”, odgovorila je Juley, al' boja glasa

Tih osamdesetih bili smo klinci u odrastanju. Između ostalog slušali smo, mada slabo razumjeli, "Don't cry tonight"; čekali petak radi "Zakon u LA", "Miami vice", "Grizley Adams" bio nam poznat od ranije, pili prehladnu coca colu ne bismo li zvučali kao Željko Bebek. Kelija znam odkad znam za sebe. Išao je u prvo Be skupa sa mnom. I njegovog starog su zvali, i dan danas zovu po nadimku Keli zbog, priča kaže, nekog lika iz nekog američkog filma. Majice sa natpisom USA, ili sa nekim slikama u bojama crveno bijelih pruga te bijelih zvjezdica na plavoj podlozi, dal' na leđima

Hteo sam nešto sa vama da podelim. Nedavno sam, prilikom uspostavljanja prijateljstva na FB dobio ovaj klip na poklon (oni koji me poznaju, znaće od koga sam ga dobio;))

Dakle, dance with me...

Klip me je oduševio i pregledao sam ga... par desetina puta.  Osim što se radi o lepoj muzici, igri i pesmi, nekako mi se učinilo da sublimira (da tako kažem) ponekad i prirodu komunikacije na blogu i sličnim internet sadržajima.  

I tako, palo mi je na pamet da predložim ovu pesmu

Često čujemo da su jedini pravi prijatelji, prijatelji iz mladosti. Vrti se ta izreka toliko dugo da se već sva izlizala, odronjavila, masna, zaprljana, raščupana i ni malo istinita! Slično je i sa onom, da se prijatelji ne mogu steći kad dođeš/zađeš u neke godine. Cvrc! Šta mi napriča? Nije nego! Mojne da njaške, đina kogne gogdru!

Upis'o sam se na B 92 blog 8. 09. 2008-me godine. Objavio jedan tekst u potpalublju i ende! Bavio se onim čime se inače bavim: slikao, štampao grafike, crtao, akvarelisao, čitao knjige, pecao, cunjao tamo i ovamo, naravno, porodica na prvom mestu i onda mi posle skoro godinu dana, pade na pamet da otvorim blog.

Neko je od građana Beograda, ali i čitavog sveta (ona je deo područja za ptice od međunarodnog značaja), ukrao Adu Huju. Ne znamo ni ko, ni zašto, ni s čijom dozvolom.

Stanje od pre sedam godina i stanje današnje (snimci iz 2002. i 2009):

Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.

Dragi blogeri, treba mi pomoć. 

Da počnem od početka...

Krajem avgusta Nacionalna Biblioteka Amerike je uvela nove jezičke kodove za Hrvatski i Srpski jezik (HRV i SRP). Ranije su bila dva koda u opticaju i to SCC za srpsku ćirilicu i SCR za Srpsku, Hrvatsku i Bosansku latinicu.

Problem

Buka oko kontroverzne hemikalije Bisphenol-A (skraćeno BPA) nikako ne jenjava, naprotiv, ovog meseca je zaokupila pažnju brojnih svetskih medijskih kuća poput Washington Post-a, Newsweek-a, i Reuters-a. 

Jedna od najboljih stvari u vezi Pariza jeste što je to jedno od samo četiti mesta na kugli zemljaskoj koje je 

Dok sam bio mlad, lep i neoženjen, kada su mi se nabacivale devojke sa kojima nisam hteo da budem, počeo bih da im pričam svoje priče iz vojske. Nije postojao bolji Turn off od toga. Izgleda da su danas došla neka drugačija vremena, pa je loženje na priče iz vojske postalo moda. Iz tog razloga se domaćini trude da se naš kolega bloger oseća prijatno i da ga ne povrede pojedini komentari. Imao je blog ranije drugu svetu kravu, ali ona bar nije išla u vojsku, a i nije bila na strani režima!

Probaću da podignem svoju popularnost kod moderacije i moj prvi korak je muzička

- Zašto i mi ne uzmemo kredit kao baba i deda i kupimo nova kola? Ova stara se raspadaju.
(vraćamo se iz grada, noć je i pada kiša, a brisači se konstantno zaglavljuju, pa moram ručno da ih gurkam ili da se nadam rupi, onda se opet pokrenu...ništa ne vidim, počinjem ozbiljno da se brinem i rešavam da stanem sa strane dok pljusak malo ne umine)
- Zato što je rizično, mrmljam kroz zube i uzdišem.

     Prvo su nam kćer banovali sa njenog omiljenog sajta. Ništa nije pomoglo ni što je kukala drugarima da je njen life over ni što je tata pisao administratorima da dete nije znalo da ne sme da hrani virtuelne ljubimce sa naloga svoga brata, tetke i drugarice (pa umrli bi!), multi je multi i datum isticanja bana je ostao never! Nije to kao kod nas na blogu, Amerikanci drže svoju decu strogo:) Cvex je odmah krenuo da bogorada o antiglobalizmu, a meni je već bilo dosta pranja, peglanja i pakovanja da bih se previše potresla. No, to je bio zloslutni znak, samo ja nisam umela da ga protumačim...
      Kad putuješ s decom nije bitno da li ostaješ tri dana ili tri meseca, nosiš istu količinu stvari. I sve sam lepo zapakovala...majke mi. Tek, negde oko Rume shvatim da nisam ponela...pare (za razliku od grickalice,

Izveštaj od Albicile, koji je okačio na mom poslednjem blogu, a u kome citira gospodina Srboljuba Pešića, autora filma Tužna Morava: 

"Očišćeno je samo po 200 metara uzvodno i nizvodno od mostova, ono što se vidi s puteva; a da se ne skuplja više, posečeno je i drveće u čijem se granju najviše zadržavalo. Sve ostalo je ostalo isto:

"Priča koja kruži u medijima je uglavnom tačna. Veslali smo punih 8 sati od sela Zlatokop do Vladičinog Hana. U gornjem toku, Morava je sjajna za rafting, čak bolja i dinamičnija od Drine. Sa ekološke strane, situacija je krajnje kritična i praktično očajna. Na snimku je možda prikazano oko 20% od ukupne štete. Zaista ne shvatam naš nemar. Volonteri koji su učestvovali u akciji čišćenja, tačno znaju o čemu govorim. Problem je ne samo ono što se vidi, već i ispod peska. Tone i tone đubreta se nalazi ispod obala Morave. Užas.. uništiti reku koja je od životnog značaja za celu Srbiju, je potpuno idiotski. Verujte mi da se posle svega osećam jako tužno i umorno.

          Pokušavam uporno da zamislim jednu situaciju. Jednoga dana u dalekoj budućnosti, dalekoj i ne verovatnoj, sedim na promociji svoje knjige (šbb-kbb, dakle), i na tu su me promociju verovatno naterali da dođem jer su mi književne promocije po pravilu veoma neprijatne, i neka sam na toj promociji, recimo, trezan (to bi mi bio prvi put da trezan pričam o svojoj prozi). Dakle, smeškam se i odgovaram na ona

 iz knjige koju pišem, shvatajući da moja sećanja na zorana ne sadrže u sebi ništa bitno za svet (to su sećanja jedne osobe od jedanaes' godina) da sam zapamtila samo neke marginalne dogadjaje koji  ništa ne objašnjavaju, još manje otkrivaju, da su to sećanja koja su zanimljiva možda samo meni i koja nikako nisu jedno "novo, nepoznato lice glumca z.r." gde nema ničeg senzacionalog, pa čak ni previše privatnog, sećanja koja ne pričaju porodičnu priču, a kamo li priču o umetnosti - jer sam namerno pokušala da izbacim sve što su mi drugi rekli, sve što sam naknadno