Slušaj šta ti pišem

          Pokušavam uporno da zamislim jednu situaciju. Jednoga dana u dalekoj budućnosti, dalekoj i ne verovatnoj, sedim na promociji svoje knjige (šbb-kbb, dakle), i na tu su me promociju verovatno naterali da dođem jer su mi književne promocije po pravilu veoma neprijatne, i neka sam na toj promociji, recimo, trezan (to bi mi bio prvi put da trezan pričam o svojoj prozi). Dakle, smeškam se i odgovaram na ona standardna i beskrajno dosadna pitanja na koja svi znaju da neću dati iskren odgovor; „da li je samoubica u vašem romanu inspirisan nečim što se vama lično dogodilo" (da, zato sam sad ovde i odgovaram na pitanje), itd. I onda, pred sam kraj večeri, kada sam već spreman da pobegnem jer mi je dosta foliranja, prilazi jedan mladić i počinje da hvali moju prethodnu knjigu i, sudeći po tome koliko je hvali i koliko sam se ja raznežio i raspričao, veoma mu se dopala. Moj se ego u tom trenutku toliko naduva, da sve i da želim, više ne mogu da izađem iz prostorije, veći sam od vrata, jer... hej! nekom se dopada moja knjiga!
          Ubrzo potom sledi pad. Ko visoko leti..., rekla bi moja majka.
          „Vaša knjiga mi se veoma dopala", kaže mladić razdragano, a onda nastavlja istim tonom, naizgled potpuno ozbiljno: „poslušao sam je juče, dok sam plevio korov oko babinog spomenika na groblju."

*

           Jedan moj dobar prijatelj ima potpuno perverznu naviku - on voli da sluša knjige. Već godinama mi priča o knjigama koje je preslušao, i to ne tako što se udobno zavalio u fotelju i pustio knjigu (kako to uvrnuto zvuči!), već tako što je išao na posao ili se vozio do supermarketa. Slušati Tolstoja na putu do radnog mesta (Ljevin kosi travu dok čekam zeleno svetlo na semaforu), slušati Andrića na benzinskoj pumpi ili Filipa Rota među rafovima supermarketa, između hlebova i banana, meni se čini pomalo nehajnim, kako prema književnosti, tako i prema delu. Moj prijatelj se ne slaže - slušanje knjiga navika je koju gaji godinama, danas se čak usudi da kaže da lakše razume preslušanu nego pročitanu knjigu.
           On veruje da su audio knjige istovremeno i povratak korenima književnosti, ali i budućnost književnosti. Kaže mi da je u osnovi svake (dobre) knjige, dobra priča; naposletku, knjige čita zbog onoga što se u knjizi dogodi, da bi saznao nešto novo, da bi uživao. A kako je sve to počelo? Tako što su pre par hiljada godina naši nepismeni preci sedeli oko lomače, jeli neku mačku na ražnju i pričali priče o čudovištima iz šume i o tome kako su uspeli da smuvaju komšijinu ženu, a da komšija to ne zna. U tom smislu, kaže moj prijatelj, književnost je pričanje priče.
           Meni se, opet, čini da se knjige mogu podeliti, grubo gledano, u dve grupe - knjige koje se prepričavaju i knjige koje se čitaju. S jedne strane, tu su romani Agate Kristi ili romani i pripovetke Ernesta Hemingveja, dela Edgara Alana Poa ili Dojlove pripovetke o Šerloku Holmsu, to su knjige koje se prepričavaju, knjige koje se mogu izgovoriti naglas. Jer je važnije šta se dešava, nego na koji način je to ispričano. Sa druge strane su one knjige koje ne verujem da bih ikada mogao doživeti usmeno, knjige gde je od presudnog značaja slovo na papiru, da se mogu vraćati rečenicama i po deset puta, prvih nekoliko zbog značenja, a onda zbog čistog zadovoljstva, jer su rečenice kao muzika. I pored sve moje ljubavi prema Kišovim romanima - u prvom redu prema Peščaniku i romanu Bašta, pepeo - ja ne mogu da zamislim da bih uživao u njima ako bih slušao rečenice, umesto što ih čitam. Šta ako je knjiga pročitana glasom koji mi se ne dopada? Šta ako je snimljena suviše sporo? Ili suviše brzo? Šta ako poželim iznova i iznova da čujem jednu istu reč, izrečenu na različite načine, šta ako želim da neke rečenice čujem dva ili tri puta, jednom brže, drugi put sporije, jednom sa ovakvim akcentom, drugi put sa onakvim.
           Da su audio knjige budućnost književnosti, on veruje zato što danas čovek ima sve manje vremena da sedi sa knjigom od hiljadu i po strana pred sobom, ali istovremeno nema ništa manju potrebu da bude razonođen dobrom pričom. Moj prijatelj je profesor sociologije na jednom američkom fakultetu i on voli da govori o tako opštim i meni ne potpuno jasnim stvarima kao što je „savremeno američko društvo" ili „pop kultura". Ja ne vidim zašto danas neko nema vremena da sedne i čita knjigu. Gde ima volje, ima i načina. Sećam se jedne kratke Albaharijeve priče koja je napisana kao pohvala sporosti. U toj priči, Albahari kaže: kad bih bio brži, ne bih znao da postojim.

*

           Kako ipak ne volim da kritikujem stvari koje sam nisam iskusio, rešio sam da isprobam slušanje knjiga, i to na isti način na koji sam otkrio i prave knjige - sa Agatom Kristi. Napunio sam svoj iPod pripovetkama o Džejn Marpl i jajolikom belgijanskom detektivu i krenuo svojim poslom po gradu.
           Bariton koji mi je pričao knjigu (ako se to tako kaže) zaista nije bio ni prespor ni prebrz, taman onako kako treba, ali uprkos tome, teško mi je polazilo za rukom da ga pratim, zato što sam veoma brzo primetio da se preda mnom nalazi težak izbor - ili svet oko mene ili knjiga koju čitam. Prvo sam promašio stanicu na kojoj je trebalo da izađem, potom sam skrenuo u pogrešnu ulicu, a na kraju sam dobro zakasnio da dogovoreni sastanak, zato što sam morao da sednem i preslušam jedan dijalog potpuno koncentrisan.
           Nakon Agate Kristi, prešao sam i na druge pisce, još uvek se držeći pravila da slušam samo one knjige koje sam pre toga čitao, kako bih se sa manje naprezanja navikao na ovu književnost budućnosti. Zlatna beležnica, Doris Lesing. Dobra brzina, glas mi se ne dopada, nikada nisam zamišljao njene žene kao kreštave seljančice. Onda malo Konana Dojla i njegovog Šerloka Holmsa koji ne zvuči ni blizu kako sam ga ja zamišljao, pa Don DeLilo i Džejn Ostin.
           DeLilov roman White Noise me je umalo koštao života. Prelazeći ulicu kod hrama sv. Save, tramvaj broj 14 mogao je biti poslednji tramvaj sa kojim sa se susreo. Ali nisam ja kriv. Kako mogu biti kriv što je u tom trenutku naišao posebno zanimljiv deo knjige, gde junak, hitlerolog, govori o svojim naporima da nauči nemački jezik, postiđen činjenicom da najpoznatiji stručnjak za Hitlera ne govori nemački. (Samo o tom poglavlju romana bih jednom mogao napisati blog.)
           Da imam auto i da umem da vozim auto, audio knjige bi me verovatno pretvorile u masovnog ubicu, ako bih uopšte doživeo da bilo koga masovno ubijem, jer bih i sam, verovatno, ubrzo završio na dnu Save ili slupan u neku banderu. Ne mogu da delim svoju pažnju kada čitam knjigu, pa čak i ako je znam napamet. Ne mogu jer me suviše zanima. Ne mogu jer poštujem trud uložen u pisanje te knjige. Ne mogu jer naprosto nemam intelektualni kapacitet da sa pola mozga u potpunosti doživim jedno književno delo.
           Ima već tri meseca kako pokušavam da se prilagodim na ove knjige budućnosti (Antonacci prevrće očima), i mada nisam blizu toga da ih zapravo zavolim, ne mogu reći da nema napretka. Postaje mi sve lakše da doživim patnje i radosti junaka, ali mi ne postaje ništa lakše da doživim istovremeno i saobraćaj. Divim se svom prijatelju koji skoro sat vremena svako jutro vozi na posao, sluša knjige i posle svih ovih godina nije ubio nikog, a nije ni skrenuo levo kod Albukerkija.            Nastaviću da slušam knjige, ali ih neću doživljavati kao knjige, možda kao malo dosadnije radio drame. Za mene je čitanje knjige kad sednem i uz kafu ili čaj čitam ceo dan, i kad okrećem stranice, i kad mi utrne dupe od sedenja, i kad ležim u krevetu i držim knjigu iznad sebe, pa mi posle dva sata drhti ruka, umorna od okretanja strana i pridržavanja. U čitanje knjige ulaze i ona mala zadovoljstva - hrapav papir, miris stare knjige, prašina i poneko loše odštampano slovo. A najveće zadovoljstvo čitanje knjige je to što svi junaci imaju bezbroj glasova, i ja ih menjam kako se menja moj stav o njima ili, u krajnjoj liniji, kako mi se prohte. A deda sa dubokim glasom koji živi u mom iPod-u, on je uvek isti. Onaj deda u mojoj glavi je mnogo fleksibiliniji.