Možemo da se ne slažemo o broju žrtava u Jasenovcu, o ulozi Alojzija Stepinca, o novijoj istoriji odnosa Srbije i Hrvatske, ali ono što su učinila četvorica katoličkih biskupa je nešto vredno pažnje. Za mene je to vest godine, a to što je slabo ispraćena pre svega u hrvatskim medijima i što na sajtu b92 ima samo tri komentara, posebna je priča. Ovim putem želim da iskažem svoje poštovanje biskupima za jedan ovakav gest.

Vest prenosim u celosti, sa sajta B92.

Jasenovac -- Četvorica hrvatskih biskupa poklonila su se žrtvama nacističkog režima u logoru Jasenovac.

U susret lokalnim izborima, da iznesem moj slučaj...

U poslednje tri godine, ovog bržeg, boljeg i jačeg poretka, za brigu o 3 stare osobe i  osobi sa invaliditetom, dve sahrane, dva ostavinska postupka, prodaju dva stana i vikendice (doduše oronulih) i kupovinu jednog stana, država nam je pojela oko 4000 evra i saplitala nas na svakom koraku kojim je raspolagala.

МЕФИСТО ПРОТИВ АЉЕХИНА

Аустријски писац  Штефан Цвајг (1881-1942), аутор 40 књига и близу 20 књига превода, хуманиста,  “грађанин света” и велики путник, при крају живота написао је “Шаховску новелу” (Schachnovelle) објављену постхумно, која је вишеструко занимљива:

 На броду који из Њујорка плови за Буенос Ајрес група путника је платила 250 $ да одигра партију против шаховског првака света Мирка Чентовића, “сина дунавског лађара из Југославије”…

“Доспели смо до 17. потеза – пише Цвајг у новели - и на наше изненађење настала је ситуација која нам се учинила повољна по нас јер смо успели да “це” пешака доведемо на претпоследње поље - c2; још само потез и враћамо краљицу. Наравно, нисмо се осећали баш лагодно, сумњали смо да нам је ову наизглед лагодну ситуацију ‘подметнуо’ Чентовић... Већ се Мек Конор машио да пешака помери на последње поље, када га неко ухвати за руку и шапну: - Забога! Не!

ОВИХ 38 РОМАНА ЈЕ УШЛО У ШИРИ ИЗБОР ЗА НИНОВУ НАГРАДУ  - Пет ауторки у трци за престижно признање

 Тамара Митровић, Виолета Стојменовић, Милена Ђорђијевић, Жарка Свирчев и Горан Коруновић, чланови НИН-овог жирија критике, начинили су прву селекцију.

Од укупно 188 романа примљених на конкурс, одабрано је

           Moja majka je ponajviše zalužna što je ideja normalnosti za mene od najranijeg detinjstva bila u potpunosti obesmišljena. Ona to nije uradila namerno, verujem da nije razmišljala o tome što je govorila, ali je suviša često koristila tu reč - normalno i meni je to bilo dovoljno da shvatim da ona ima toliko široko značenje, da ga uopšte i nema, tj. da je neupotrebljiva. „Da li je normalno da ne namestiš krevet?" (Ni

Petak je ovde kod nas najteži dan u nedelji, međutim, ja spadam u onu grupu ljudi koji krajnje nekritično vole svoj posao, pa mi čak ni sređivanje dosadne papirologije ne pada osobito teško. Ovog petka, sa još više elana sam završio ono što je trebalo, zato što me već sutradan čekaju Campo de' Fiori i druge barokne radosti mog voljenog Rima. Plan je bio jednostavan: banka, optičar, teretana i veče uz knjigu i tenis na TV-u.

.

.

.

Nego, gde ono stadoh? A da, kupac. Nije se javio jedno mesec dana. Šta da ti kažem, kako koji dan prođe, meni se malo okruni ona stena što mi pritisla dušu. Ma bre, ujutro kad oči otvorim, prvo se pomolim bogu da mi ga ne dovodi na prag. Poslednja misao pred san mi bila zahvalnost što sam još u svojoj kući. I taman kad sam se ubedila da je opasnost prošla, eto ti njega.  Doveo i ženu da gleda kuću. Kakva je bila? Šta da ti kažem, jedna nafrakana gospođa, a još joj praziluk... Nije mi se svidela, ali nije ni imala šansi da mi se svidi kad se nameračila da mi otme kuću. Dobro,

               Maločas sam dobila sledeću poruku od Bojane Mirosavljević, hrabre mame male Zoje i predsednice Udruženja gradjana za borbu protiv retkih bolesti kod dece ,,Život'':

               ,,Javili su mi iz RFZO da je komisija odobrila hranu, ali samo za Batenovu bolest. Mi zahtevamo da podkomisija opet zaseda i da odobri za svu decu kojoj je to neophodno, bez obzira što NASA deca imaju Batenovu bolest. Pristali su i sledece nedelje će doneti konačnu odluku.''