Koliko treba automobilskih nesreća da se desi, pa da konačno proradi mozak kod svih nas kako mentaliteti i loše navike pri vožnji trebaјu da se menjaјu - pod hitno? U poslednjih nekoliko nedelja јe bilo toliko nesreća koјe su dobile veliki mediјski prostor da se plašim da zaboravljamo da se ovakve tragediјe dešavaјu svaki dan, a da o njima čuјemo samo ukratko u crnim hronikama ili pak nikad i ne saznamo.

Imamo loše puteve - to stoјi. Automobili su (mnogima) u raspadu - takodje.Ali naјgrdje јe to što toga nismo svesni prilikom vožnje. Svi smo maјstori, svi iskusni

Iz druge sobe sa televizije čujem: „Slobo, Slobo, Slobo...”. Mislim da je neki dokumentarac na jedanaestogodišnjicu od „Volim i ja vas”. Pogledam, kad ono miting Srpske radikalne stranke - viču: „Tomo, Tomo, Tomo...”. Neverovatno koliko slično zvuči. A ko će ga znati, s’ obzirom da okupljena napaćena raja izgleda isto kao pre 11 godina, verovatno neki slobonostalgičar po default-u urla omiljenu staru mantru.

Postoji mišljenje da nas u Srbiji, po pravilu uskoro, očekuje ono što se u Hrvatskoj događa danas.

Gost autor: Mirakulus

Protekli period jeseni Hrvati su pored poljoprivrednih radova proveli u izbornoj kampanji. Preko četiri tisuće kandidada za sto četrdeset mjesta u saboru i njihovo predstavljanje na dalekovidnici pokazao je sav spektar raznih ridikuloznih pojava koje izmile na površinu svakih četiri godine. Predstavljanja stranačkih programa na nacionalnoj dalekovidnici izazivao je opću konsternaciju glasačkog tijela. Pri tome relevantne parlamentarne stranke bile su utopljene u moru marginalaca. Cijeli tijek kampanje protekao je u relativnom siromaštvu plakata i predizbornih spotova no ipak su dvije najveće stranke uspjele svaka potrošiti oko milijun i pol eura. Predizborne poruke ozbiljnih pretendenata na saborske mandate slijedile su ovim redom:

Ovo nije priča o 12. martu.

Nije ni priča o tome zašto je ubijen premijer Đinđić.

Još manje je priča na temu zašto je, u jednom trenutku, Srbija između Đinđića i Legija izabrala ovog drugog. I poslušala Tijanića: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće”. Suviše su to bolne i još uvijek svježe rane da bi neko sa strane kopao po njima. (Zato, oprostite).

Ovo nije priča ni o onom što je uslijedilo nakon 12. marta. Jedini moj komentar bi bio – živjela “Sablja”!

Ovo je u stvari priča o nama. Da li se Crna Gora danas nalazi

PRILOG 1:

Znaš da živiš u XXI veku kada:

1. Slučajno uneseš password u tastaturu mikrotalasne
2. Nisi igrao pasijans sa pravim kartama vec godinama
3. Imaš listu od 15 telefonskih brojeva kako bi dobio 3 člana svoje porodice
4. Šaljes e-mail osobi koja sedi za stolom do tebe.
5. Tvoj razlog zašto nisi u kontaktu sa familijom i prijateljima je taj što oni nemaju e-mail!
6. Prijavljen si na nekoliko newslettera koji ti non-stop stižu i nerviraju te. Stizaće i dalje jer te mrzi da otvoriš e-mail i odjaviš

Pre neki dan sam otisla da vidim izlozbu "Ready made/re_made", Slavka Timotijevića, u galeriji ULUS - a (Udruzenje likovnih umetnika Srbije), na kojoj su bili izlozeni radovi petnaest umetnika, medju kojima su Raša Todosijević, Nikola Džafo i umetnička grupa "Dežurni tim Art Klinike", Vladimir Perić, "Ilegalni poslastičari", Anica Vućetić, Vlasta Mikić i drugi.

Otvaranje izlozbe obezbedjivala je policija, zbog straha saveta galerije

Igor Grubic je danas po pozivu kustosa Vladimira Tupanjca u okviru programa Centra za kulturnu dekontaminaciju "+ - 40 godina" izveo u Beogradu  umetnicku akciju "Mala lekcija citata". Ovih dana se mnoge kulturne institucije bave interpretacijom studentskih protesta '68, ali je ovo je zaista bio  uzbudljiv, ziv doprinos i dokaz da je i u nase vreme moguc dogadjaj.  

Tokom Grubiceve akcije, intervencije na spomenicima u Karadjordjevom,

"Reading Capital"

Sometimes the class struggle is the struggle of an image against another image and one sound against another sound. Godard 
2004, DVD installation, 10 min

Nakon svoje posete Mexiku, 1930 godine, avangardni filmski reziser

      Piše: Nikola Knežević (a.k.a. metanoia)

    Bio je to hladan decembarski dan, sada već davne 1970. godine. Formalni tok ceremonije ispred memorijala posvećenom žrtvama koje su pale tokom ustanka u Varšavskom getu 1943. godine prekinut je jednim gestom koji će ostati zapamćen do današnjih dana. Nemački kancelar Willy Brandt bio je u zvaničnoj poseti Narodnoj republici Poljskoj i u skladu sa protokolom obišao je memorijalni spomenik žrtvama nacističkog terora na mestu gde je nekada bio zloglasni Varšavski geto. Baš u momentu kada je postavljao venac, nemački kancelar učinio je nešto kranje neočekivano. Nakon što je ispred spomenika spustio venac, na zaprepaštenje velikog broja novinara, on je klekao pred isti i u tom položaju, ne ispuštajući zvuka, ostao nepomičan još jedno kratko vreme.

           Piše: Nikola Knežević (a.k.a metanoia)

        "Pa to je jedan sekund koji... ...u koji se čak ni ja ne znam, nisam svestan toga. Dakle to je jedan sekund, u kome čovek nema nikakvih emocija, ništa... toliko jedan čin jednostavan da... ...kao da ste sekirom otkinuli kokoški vrat. Kao da zgazite mrava. Kao da... ...neku životinju koja vas je napala šutnete nogom.“

Ovim rečima jedna osoba pokušava opisati svoja osećanja u trenutku kada je drugome oduzimala život. Odsustvo emocija, trivijalizovanje samog čina ubistva, relativizacija zločina, pokazuje odsustvo savesti i svake moralne odgovornosti. Bez skrupule, bez sažaljenja, bez straha i na koncu, bez pokajanja: „...moje lično ubeđenje je da je ono što smo uradili, uradili ispravno, i kada bi ponovo bilo potrebno, mislim da bi... uz neke male korekcije išao istim putem...“

Da li je zlo imanentno u ljudskoj prirodi ili je ono plod uzroka i posledica okolnosti koje nas u životu okružuju? Da li se čovek rađa kao ubica ili to postaje? Može li se okolnostima i ciljem opravdati zločin kao sredstvo i posledica postizanja tog cilja? Može li čovek potisnuti istinu i ponašati se kao da je nije ni bilo i nastaviti život, bez obzira na zlokobnu senku koja ga prati? Ako postavimo sebe u takvu situaciju, da li možemo sa sigurnošću reći kako bi mi postupili? Na kraju, može li društvo kojem ovakvi pojedinci pripadaju, ukoliko zaboravi na njih, biti sigurno da se istorija neće ponoviti? Sigurno da ne, jer onaj ko zaboravlja na svoju prošlost osuđen je da je ponovo preživljava.

iz perspektive teološke antropologije

Piše: Nikola Knežević (a.k.a. metanoia)

Danas reč sloboda ima gotovo magičan odjek. Postala je čovekova najviša aspiracija, cilj svih društvenih i osobnih nastojanja, postala je simbolom čovekovog potpunog samoostvarenja. Pod samoostvarenjem se ovde podrazumeva, sa jedne strane, oslobođenost od brojnih robovanja i otuđenosti, a, sa druge pak strane, stanje čovekovog istinski ostvarenog samobitstva.[1]

Šta uistinu znači biti slobodan, kolika je zapravo ljudska sloboda, dali je ona apsolutna ili relativna i u kojoj meri sa obzirom na svoju sadašnju prirodu čovek zaista može biti slobodan? Možda je bolje pitanje postaviti ovako: Šta se podrazumeva pod mogućnošću izbora koje ljudsko biće poseduje i kolike su zapravo te mogućnosti? Pitanje slobode volje ljudskog bića uzročno je povezano sa egzistencijalnim prilikama u kome se ono rađa, i živi. Drugim rečima, nije ni moguće govoriti o čovekovoj slobodnoj volji bez evaluiranja objektivnih okolnosti koje ga uslovljavaju.

Smatrao sam interesantnim i korisnim da u seriji tekstova sa čitateljima našeg bloga podelim nekoliko delova iz knjige dr Miroslava Volfa, „Isključenje i zagrljaj“ koja predstavlja teološko promišljanje identiteta, drugosti i pomirenja. Odlomak kojeg ovde prenosim na slikovit način opisuje način na koji se sistematski pripremaju uslovi za kreiranje etničkog konflikta i sukoba. Paralelizam sa situacijom koja je prethodila sukobu u bivšoj Jugoslaviji je očit, pa je samim tim značaj ovog odlomka i veći za sve naše čitatelje.

Miroslav Volf je profesor je teologije na univerzitetu Jejl i direktor je Jejl centra za veru i kulturu (Yale Center for Faith and Culture). Poznat je po radu na poljima sistematske teologije, etike, rešavanja konflikata i pomirenja. Studirao je na Evanđeoskom teološkom fakultetu u Osijeku, Fulerovom teološkom fakultetu (Fuller Theological Seminary) u Pasadeni, Kalifornija i doktorirao je na Univerzitetu u Tibingenu, Nemačka. Danas jedan od najpoznatijih teologa u svetu. Njegovu knjigu Exclusion and Embrace koja je prevedena na hrvatski jezik pod nazivom „Isključenje i zagrljaj“ američki časopis Christianity Today uvrstio je među 100. najboljih verskih knjiga 20. veka. Pre nekoliko godina održao je predavanje na Protestanskom teološkom fakultetu u Novom Sadu.

Poštovani čitatelji B92 bloga, u kontekstu tematskog bloka o ideji hrišćanske demokratije odlučio da sa vama podelim jedan kraći tekst koji je svojevremeno objavljen u Politici. Autor teksta je naš poznati teolog, prof. dr Radovan Bigović, osoba koju veoma cenim i poštujem i čiji stavovi na najbolji način oslikavaju jedno novo i savremeno lice Srpske Pravoslavne Crkve.

Politika je "svetovna" zato što se bavi problemima ovoga sveta a ne zato što je nereligiozna ili anticrkvena.

Savremena sekularna društva isključuju Boga kao subjekta društvenih i političkih procesa. Vera se potiskuje u "privatnu" sferu ljudskih osećanja. Javni (sekularni, politički) život podrazumeva "emancipaciju" politike, ekonomije, prava, obrazovanja, umetnosti od uticajacrkve. Vera se suprotstavlja razumu, a duhovno materijalnom. Laičnost, sekularnost mnogi tumače čak i kao borbu protiv crkve i religije uopšte ili pak kao njihovo proterivanje na margine društva. Crkvi se odriče svako pravo na političko delovanje. Danas i veliki broj hrišćana smatra da je to normalno jer je, zaboga, politika "prljava" i ne predstavlja ništa drugo do pohlepu za vlašću i novcem. Hrišćanska etika i politika, navodno, ne mogu zajedno.

Gost bloga: Biljana Beba Knežević

Oduvek sam bila oralni tip. Mater kaže da sam duže od ostale dečurlije trpala igračke u usta, a onda sam, zatim i međutim, postala malo neurotično čudo, pa sam grickala nokte, ali sam najviše od svega, ipak i pak, želela da budem kao moj Stari kad porastem. On je pušio s merakom. Dođe s sposla, ruča nebeski Presvetin ručak, pa se zavali u stari naslonjač. Noge na trosed, pepeljara u krilu ( ne znam kako, ali u svim mojim sećanjima on gleda fudbal ). Te sam momente obožavala. Gledala sam ga opčinjena: ovako ću i ja kad porastem. Uvuče prvi dim i zastane, pa ga otpusti.