Inspektor Marković je pogledao na sat i pomislio da možda ima šanse da stigne kući na vreme ako telefon ne zazvoni do kraja radnog vremena. I baš tada je zazvonio, ne sluzbeni nego njegov privatni mobilni. Zabrinuo se kad je video da ga zove majka a ona ga nikad nije zvala dok je na poslu. Javio se  i dok su se kolege utišavale mogao je da čuje da njegova majka javlja da je neko umro.

"Ko je umro" - svi su se utišali dok on nije dao znak da se opuste....."mama, normalno je da umre stara osoba....ne, ne bagatelišem .....koga će da spali? Aaaa, misliš kremira? Pa to je normalno,

Omaž Haruki Murakamiju

Pa, ne znam... Bile su reči koje su mu pale na pamet kad je seo i počeo da zuri u debeo neotvoreni žuti koverat koji je stavio na kuhinjski sto. To su bile reči koje je izgovorio kada ga je, posle izjave da ne želi više da živi sa njim, upitala da li mogu da ostanu prijatelji. Iako je pretpostavljao šta se nalazi u koverti, ipak je otvorio. Bila su to dokumenta za razvod braka i pismo od advokata njegove žene. Da i koverat sa markom i otkucanom adresom advokata. Ustao je, sipao viski u čašu i vratio se za sto. Preleteo je pogledom dokumenta

Kako da se radi?

Mislite možda da je ovaj princip "jake vere" neophodan za poletanje aviona pretenciozan ili bizaran? Netačan i naivan? Pre bi se reklo da je to vrlo verna metafora "neverici" u idejni uzlet i sistemski polet društva u jednu drugu formu i svrhu postojanja i funkcionisanja. Pri tom, ta neverica je i racionalna, barem u dometu skučenog horizonta hegemone, buržoaske racionalnosti našeg sveta.

Ali gle, podjednako racionalno gledajući, upravo danas svi oni pojedinačno beznačajni atomi imaju na raspolaganju aparate za neprekidno globalno i