Moje ime je Srdjan. Rodjen sam u Srbiji, u Beogradu, 1975. godine. Od vaznih stvari koje sam uspeo da obavim u Srbiji za dvadeset i tri godine zivota tamo, naveo bih pohadjanje XIV bgd gimnazije, i vojsku u Novom Sadu, u sanitetskoj sluzbi. Zavrsio sam biblijsku teologiju na americkom Israel College of the Bible . Iako se odmalena interesujem za biblijsku istoriju, ne bavim se teologijom u zivotu. Bavim se utoliko sto radim kao vodic na istorijskim i arheoloskim lokacijama u Israelu, u saradnji sa izraelskim ministarstvom turizma. Takodje saradjujem sa arhivima jugoslovenskih Jevreja, sekcijom koja se izdvojila iz Muzeja Holokausta 'Jad Vashem', i sada je zasebno telo u sklopu arhiva Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu . Prevashodno radim i zivim kao instruktor sa autisticnom decom i ljudima, pri zdravstvenoj instituciji Israeli Society for the Autist Children. U Jerusalimu zivim od pocetka treceg milenijuma, tacnije, od druge nedelje palestinske intifade, od oktobra 2000. godine. Moje puno ime je Srdjan Ratkovich-Fuchs. Imam i drugih, komplikovanijih planova, ali oni su uslovljeni slozenom strukturom vremena...

Smatram se relativno obaveštenim o navedenoj temi. Ne više od toga. Ali, suočen sa opštim diletantizmom, dozvoljavam sebi da pozovem:

1. Ne svodite hedonizam na blagoutrobije, mada je blagoutrobije jedan od vrhunskih izraza istog.

2. Hvalite lenčarenje, dokolicu, što bismo rekli gluvarenje, i bicikl - istovremeno.

3. Priznajte da je seks precenjen, a da je lepota žene (i muškarca, valjda - rekao bih tela kao takvog) prevashodno estetska, a tek potom erotska. 

Altman"Kada ću u penziju? Vi pričate o smrti, zar ne?"

Robert Altman je umro. Otišao je jedan od poslednjih velikih filmskih reditelja. Jedan od mojih najomiljenijih. Umro je poslednji cinik. Reditelj koji je uticao na moj filmski ukus i obrazovanje. Uvek među deset najvećih.

I šta smo dužni romantizmu? (što bi se zapitao Isaiah Berlin pri kraju svoje knjige "The Roots of Romanticism")

Mnogo!

Dužni smo koncept slobode umetnika, i istinu da niti taj umetnik niti ljudsko biće uopšte može biti objašnjeno na pojednostavljen način koji je nekad bio dominantan, a i danas se probija u raznim formama koje onda mogu da se destiluju u previše-racionalnu i previše-naučnu analizu pojedinca ili grupe.

Dužni smo i istinu da je pokušaj davanja jedinstvenog odgovora na pitanje "kako ziveti" pogibeljan, i da oni koji iskreno veruju da takav odgovor postoji, i da mora da se nametne po svaku cenu, rizikuju da postanu divlji i despotski tirani u ime svog odgovora, zato što će im zeđ za krčenjem puta ka tom jedinstvenom životu uništiti bića koja bi taj život trebala da žive.

These last couple of weeks I have had the unenviable task of trying to find myself a new flat. I made the decision to move after I came to the realization that more things are actually broken in my current flat than work. Doors don’t open or close, sinks leak, cookers under-cook and the washing machine long ago gave up the will to live, let alone wash and spin. Seeking advice from friendly Serbs, they suggested I purchase a copy of Oglasi and so after acquiring the aforementioned magazine I set about tracking down my new stan.

Kažu da je prvi put težak, specijalan i da se uvek pamti. Tako će verovatno biti i sa mojim prošlim blogom, koji je prvi. Ovaj je drugi pa će verovatno biti lakše.

Ljudi uglavnom vezuju dan posle „prvog puta" za nešto negativno, za „gorak ukus u ustima" ili osećanje kajanja. Kada sam čitao komentare na moj blog o Markalama, osećao sam se baš tako. Ali posle takvog osećanja tokom „jutra posle", uvek kažete sebi da će biti bolje.

Petar JanjatovicPetar Janjatović rođen je 30. juna 1956. godine u Beogradu. Prve kontakte sa novinarstvom imao je još u gimnaziji kao saradnik emisije "Veče uz radio" Prvog programa Radio Beograda. Od 1976. godine redovno sarađuje u novinama i časopisima različitih profila. Objavljivao je u listovima "Zdravo", "Džuboks", "Start", "Politikin zabavnik", "Rock", "Duga", "NIN", "Vreme", "Reporter", "Super Tin", "XZ", "Politika", "Tages Zeitung", "Transition" i po omladinskoj štampi na prostoru bivše Jugoslavije. Tokom svih ovih godina pripremao je i vodio muzičke radio i TV emisije. Bio je umetnički direktor poslednjeg Omladinskog festivala u Subotici 1990. godine. Od proleća 1997. do proleća 2002. godine radio je kao muzički urednik na RTV Pančevo. Dopisnik je časopisa “Billboard” sa područja Balkana i predstavnik izdavačke kuće Dallas Records za Srbiju. Kao i svaki bivši hipik vozi bicikl a jedno vreme se bavio izradom nakita. Piše kratke priče koje još uvek nije dao na uvid javnosti.

Aleksandar StojanovicNovinar sportske redakcije B92. U B92 od 2005. godine. (tekst sa stranice B92 lica www.b92.net/lica )

San Aleksandra Stojanovića bio je da bude blizu sporta i da bude kreativan. Iako je 1998. završio studije ekonomije, sa visokom prosečnom ocenom, tek je karijera sportskog novinara učinila da ovaj san postane stvarnost.

Aleksandar ĐorđevićRođen u Beogradu 28.1.71, menadžer u oblasti internacionalnog poslovanja, obrazovan u SAD, Italiji i Beogradu. Od 1990. započinje medijsku karijeru i postavlja standarde u više medijskih formi koje do tada nisu viđene na našim prostorima (informativni program na engleskom jeziku, izveštavanje za CNN World Report, showbiz infotainment, tele-shop, itd.).

Goran MiletićRođen pre 34 godine u gradu iz kog su ponikli Ministar kapitalni, Savetnik Ministra za rokenrol i neki ideolozi Obraza. Još kao mlad shvatio je da ga zanimaju neke druge stvari (tada se to zvalo društveno-politički rad), pa je bio aktivan u mnogim organizacijama od Crvenog krsta, Ferijalnog saveza do amaterskog pozorišta. Došao u Beograd i tokom studija prava bio je aktivan na jednom protestu i pomagao više nevladinih organizacija. Pošto je u Beogradu ostao i odlučio da i dalje bude domaći izdajnik, od završetka studija se bavi ljudskim i manjinskim pravima. Radio je nekoliko godina u Fondu za humanitarno pravo kao Regionalni koordinator, a od 2004. je u Švedskom helsinškom odboru za ljudska prava. Održao je stotine predavanja iz pomenutih oblasti, napisao isto toliko raznih izveštaja i nastaviće i dalje tim tempom.

Ana SofrenovićAna Sofrenović je filmska i pozorišna glumica rođena u Beogradu, u
mešovitoj srpsko-britanskoj porodici. Pored uspešnog bavljenja glumom Ana Sofrenović je potvrđena pevačica, prevashodno jazz i filmske muzike. U toku svoje karijere, naročito filmske, nagrađivana je na mnogim domaćim i inostranim festivalima. Krajem devedesetih živela je i radila nekoliko godina u Londonu, gde je igrala u nekoliko serija BBC-a i ITV-a kao i nekoliko filmova, ali nije prestala da radi u Srbiji.

   *Piše LW -član GSS

Ko (sve) nedostaje?Moj dobar prijatelj i dugogodišnji neistomišljenik o politici uslovljavanja SAD  prema Srbiji i o tome ko sve čini demokratski blok kod nas, nekadašnji američki  diplomata u Beogradu a sada šef NSC za jugoistočnu Evropu,  često je imao  običaj da kaže: “ Opet mi dođe  da umesto dnevnog izveštaja u Vašington pošaljem Koraksovu karikaturu, samo da dole dopišem ko je ko, da oni u desku znaju.” Kada je odlazio iz Beograda, poklonila sam mu  karikaturu na kojoj  ga je Koraks  nacrtao sa Otporovom pesnicom umesto trzalice, dok svira gitaru. OK, hvalim se, ali mi je bilo milio kad sam pored kamare slika koje stoje na podu sa strane, upravo tu videla kako visi na zidu mu nove kancelarije u West Wingu.

Pred odlučujuću utakmicu u sklopu Vojvođanske košarkaške lige za decu do 10 godina, u jednom lokalnom klubu nastala je prava panika. Kako kupiti patike? Kako oprati dečije dresove? Kako ih pripremiti za veliki okršaj u Novom Sadu? Zahvaljujući dobroj organizaciji i volji roditelja, problemi su lako rešeni i klincima je preostalo samo da odigraju najbolje što umeju...

markale: markaleVećina onih koji me znaju, a uočili su da počinjem da pišem blog poželeli su mi da mi prvi blog bude optimističan, veseo i pun humora jer bi to ličilo na mene. Međutim, blogovi su uglavnom inspirisani onime što vas u datom trenutku okružuje. Ja sam već tri nedelje u Sarajevu i u narednih godinu dana ću živeti na relaciji BG - SA.

Imala sam sreću da odrastam neposredno pored reke. I to ne pored bilo koje reke, već pored Dunava, u Futogu. Leti smo nosili isključivo kupaće kostime, drugo nam ništa nije ni trebalo. Trčiš sa plaže kući na ručak, pa brzo nazad.