Pre četiri veka rodjen je Harmenzsoon, zbog čega u ovoj godini možete uživati u brojnim izložbama dela, velikog Rembrandta van Rijna. Kad neko pomene gospodina van Rijna, ja pomislim na Noćnu stražu.Kad neko kaže "noćna straža", moja prva asocijacija je Rembrandt...

Kad ono međutim...

Ovih dana, u Sloveniji, često se pominje noćna straža.Ima i fotografija...okupljene oko vatre crne siluete noćnih stražara. Glava uvučenih među ramena povijena od hladnoće, sa maglenim dahom, mlečno belim u gustom mraku...Mraku gustom kao kod Caravaggia, koji nadahnuo Harmenzoona...

At the precise moment of admitting defeat at the hands of my adversary, a small, unassuming, and yet hugely powerful opponent, I had a moment of total clarity. In one epiphanic flash, I perceived his full battle strategy and was forced to tip my hat to the cunning genius and utter simplicity of his plan. I had been outflanked, outmaneuvered, and out-right slam dunked. Again.

Allow me, if you will, to reveal for the first time my story. It is a story of the triumph of youth over experience, of primal instinct over wizened rationality. It is not a tale which I tell with pride, nor yet with anguish, but its telling will – I sincerely hope – unburden my soul by acknowledging the full untenability of my position.

And because my adversary is only two and half years old, he has yet to comprehend the sweetness of victory while I face the next 20 years (nay, more!) of bitter defeats.

Dana 21. novembra 2006. u 19 sati, u prostorijama Narodne biblioteke - Svetosavski plato u Beogradu odrzace se promocija knjige "Tisina u Aberdarevoj", autora Zorana Janica.
 
Gosti okruglog stola bice advokat Srdja Popovic, reditelj Janko Baljak i autor knjige. Razgovor ce voditi novinar Marijana Radulovic.   

Zanka Stojanovic, nasa blogerka poziva nas...

Lolo Ferrarigrrrr!Skoro da se iz dana u dan povećava broj onih jezivih, čudnih pogrebno-vojnih vozila na dvadeset točkova za vožnju po teškim terenima. Čudno, voze ih više žene nego muškarci. Nije teren bitan, kaze mi jedna ponosna vlasnica i pokazuje sklopkicu, klik-cak, za čas prebaciš sa terenskog vešanja na gradsko. Odlična stvar, pomislih. Možeš da iz pustinje skokneš do grada kod frizera, pa nazad u močvaru, a onda izmedju skupljanja dece iz škole I manikira obidješ lokalni kanjon. “Ali oseċam se bezbedno!” Bezbedno od čega? Bande drumskih razbojnika haraju po Kensingtonu?

Jeo sam onoliko pasulja: i prebrance (sa suvim paprikama i bez) i pasulj sa jagnjetinom (u Bosni - zimsko jelo), i tavče na gravče (toplo i hladno)  i dvoprdce i troprdce (koji su tako ljuti da progore sto ako se prospu na njega), i vojnički pasulj iz poljske kuhinje (najbolje ga je u celoj JNA kuvao neki  zastavnik - VP8440 Vranje - njemu je uskipela zaprška jednom prsnula u oko i osakatila ga za vo vjeki vjekov) i paštu fažol.

Beograd je bio svet22. novembra 1996, skupom na Platou, počela je višemesečna studentska pobuna protiv izborne krađe. Ovo je bio najmasovniji i najduži studentski protest, koji je trajao do 20. marta 1997. i u kome su učestvovale desetine hiljada studenata. Pored štrajka i prekida nastave, svakodnevnih šetnji i demonstracija, smrzavanja u Kolarčevoj i proboja na Dedinje, ovaj protest je pre svega bio jedno neverovatno iskustvo za svakog ko je u njemu učestvovao.

Studentski protest 1996-97. nas je sve promenio.

22. novembra 2006. obeležavamo desetogodišnjicu protesta. Nije u pitanju skup gde će se držati govori o značaju protesta za demokratizaciju Srbije, nego prilika da se okupimo posle deset godina, da se pitamo za zdravlje i da se setimo starih vremena.

Plan je sledeći:

  Piše LW

out thereBila sam  u Rumuniji, u kojoj se  broje dani do ulaska u EU, dok  u  Srbiji  radikali broje sate štrajka glađu Vojislava Šešelja zatočenog  u „bukagijama u haškom kazamatu.“  Da, vidi se i u Bukureštu po koja razdrdndana čađava dačija, i tako to.  S druge strane aerodrom je, na primer,  svetlosnim miljama  daleko od onoga što su mi kolege sa ETF pričale, na šta su ličili temišvarski i bukureštanski kada su oni osamdesetih išli na apsolventske u Rusiju. Zgrada parlamenta, u kojoj se održavao Regionalni sto Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope,  izgleda prelepo i spolja i iznutra ali spooky.  Ne može joj se dugo diviti a da kroz glavu ne proleti pomisao da je zidana u periodu kad su Rumuni  umirali od gladi. Kažu da je glavni arhitekta-žena-imala trideset godina kada ju je projektovala.  Čaušesku je hteo da bude najveća na svetu, ali su ga obaveštajci izradili, loše su premerili Pentagon, pa je „samo“ druga. A Rumunija je, i pored užasa Čaušeskovog režima, uspela da se konsoliduje i  od 1.januara 2007. je  član EU.  Ne znam koliko Amera danas  zna da „out there“, kako oni opisuju sve što je van Amerike, postoji zgrada koju je neki tiranin gradio, po cenu života stanovništva, da bi se sa njima utrkivao. Mnogi su, verovatno, čuli ponešto o Ruminiji kroz  filmove o Drakuli, ali i preko Nanny koja je u filmskoj verziji otišla da čuva decu nekom rumunskom kralju. Ima se može se, velika i razvijena zemlja.  

blackboard jungleMeđu ubedljivije uvode u dobru priču spada onaj kada glavni junak prekrši prećutno ili konkretno obećanje samom sebi da se nikad neće vratit' u svoj rodni grad.

Pošto odlazim prilično redovno, imun sam na pojavu. Ali, ovaj poslednji put je bio poseban: imao sam precizno ugovoren sastanak sa prošlošću.

Jedan "osmi be" osnovne škole iz subotičkog predgrađa slavio je dvadesetogodišnjicu male mature.

Zašto moram da biram između Zorana Đinđića i Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije? Zašto se kroz hvale vrednu inicijativu za dodeljivanje imena prvog demokratskog i proevropskog premijera nekoj ulici ponovo odričemo još jednog dela antifašističke prošlosti, na putu ka Evropi koja je upravo sazidana na temeljima antifašizma? Nije li to kontradiktorno? Zoran Đinđić mora da dobije ulicu. Bar ulicu. Zdušno podržavam tu inicijativu. Ali, AVNOJ ne dirajte! Posebno ne na Novom Beogradu koji pre tog AVNOJ-a nije ni postojao. Nije fer. 

Nije li više dosta brisanja svega što ima veze sa antifašizmom? Važi, obrisali smo sve "komunjare", ali zar moramo da obrišemo i antifašizam kao pojam? Ne samo što smo pomešali one koji su se borili protiv nacista i one koji su se borili zajedno sa njima, nego smo ovim drugima podigli spomenike, a onim prvima ih porušili. I još smo to nazvali pomirenjem!

Započela je borba oko političkog nasledja Zorana Djindjića. DS je svoju kampanju započeo bilbordom na kome je rečenica ubijenog premijera „Ljudi, pa samo jedan život imamo." Ispod bilborda postavili su Ružicu Djindjić i nekoliko politički bezopasnih veterana koji su preživeli stranačku čistku od Djindjićevaca. Iza njih, pomalo u senci stoje oni koji danas vode stranku onako kako je vode. Sa druge strane je koalicija okupljena oko LDPa u kojoj su najbliži saradnici Pogubljenog, dva podpredsednika Vlade i Predsednica Skupštine Srbije iz tog vremenam dakle ljudi koje javnost doživljava kao iskrene nastavljače Djindjićeve politike. Iza njih stoji sve veći broj mladih ljudi željnih da nešto kažu i urade za svoju budućnost u Srbiji.

Dragi moji,

Javljam se iz magičnog Rima, uoči još magičnijeg venčanja Toma i Kejti. Njih dvoje vas mnogo pozdravljaju, posebno Predraga, Cicu, Bebu, Jelicu, Dejana, Srđana, Angie i Zoxtera i rekli su da ih prisustvo nekoga sa bloga B92 posebno veseli!

Narednog leta London ce biti svetska prestonica panka jer ce u glavnom gradu Velike Britanije nizom izlozbi i koncerata biti obelezena tridesetogodisnjica ovog omladinskog pokreta. Inace, pank je nastao u Engleskoj kao odgovor na politicko i drustveno stanje u zemlji sedamdesetih godina proslog veka.

Ovu vest sam procitao u jucerasnjem izdanju Politikinog Zabavnika. Svaki petak izuzetak. Od kada sam, sam sebi zabranio citanje dnevnih novina, vratio sam se starim ljubavima. Secam se da nam je nekada davno kada sam isao u osnovnu skolu, bila obaveza da petkom na cas srpsko-hrvatskog donesemo novi broj Zabavnika. Ja sam juce za samo 99. dinara kupio uspomene. Ponekad shvatim koliko volim svoj zivot. Punk's not dead!

1 - blog;

2 - što u pekarama uvek moram da molim za salvetu, a uvaljuju mi one tanušne kese;

3 - obeležavanje godišnjica "demokratske istorije" (9. mart, 5. oktobar, 10 godina protesta...);

Kada je završio oktobarski ispitni rok ove godine, rekao sam sebi da ću se lepo odmoriti do 01. novembra, a onda se baciti na učenje i priprmanje januarskih ispita. Divan plan sam napravio. Petnaest dana za svaki ispit, savršenstvo bez mane, do 31. decembra spremiću bez previše glavobolje četiri ispita - dva preneta i dva jednosemestralna. Usput ću ja i koji kolokvijum da sredim - kod mene Bolonja još nije stigla, već treću godinu će iduće godine sigurno, ali ima tu i tamo neki kolokvijum, tek da profesori mogu da kažu na ispitu Znate kolega, to je za desetku, ali onaj neobavezni kolokvijum u decembru, za koji smo rekli da uopšte neće uticati na ocenu, niste, znate, baš sjajno odradilli... Blablabla... Manje-više. Skrati priču i upiši ocenu. Neće ti se da mi daš deset i gotovo. Ko te šiša, i ovako ne jurim prosek...

Pred kordonom; Foto: M. PetrovićSituacija na početku 1996. je bila beznadežna. Milošević je potpisao Dejtonski sporazum i za međunarodnu zajednicu bio „faktor mira i stabilnosti“. Svi smo mislili da će njegova tiranija trajati večno. Bio sam mlad umetnik, star nepune 22 godine, napunjen informacijama o avangardnoj umetnosti i nisam se mirio sa takvom stvarnošću kao i mnogi drugi, ali sam rešio da pronađem način za kreativni, nenasilni otpor diktatoru, koji bi, ni manje ni više, predstavljao put u novo društvo.