U Beču smo proveli tri-četiri dana. Beč je, za moj ukus preveliki, sve su građevine ogromne, ništa celo ne možete uslikati i ima dosta starih ljudi, mladih mnogo manje nego po ostalim evropskim gradovima, u kojima smo boravili. Naravno, prelep je, ali su moja očekivanja bila veća, od onoga što sam videla. Posle smo proveli dan u Salzburgu, koji je stvarno izuzetan, ali Austrija ipak nije zemlja po mom ukusu.

Zatim sledi dan u Minhenu. Nemačka me je oduševila, tačno je onakva kakvom sam je zamiš¡ljala, ma još lepši. U Minhenu smo proveli jedan lagan dan, pravo osveženje posle jurcanja po Austriji s ciljem da se što više toga znamenitog vidi. Berlin, definitivno jedan od najlepš¡ih gradova koji sam videla, ali ne toliko estetski lep, koliko ima ono nešto, ima duh, priču, sav je u kontrastima...

Mark Robert Pullen

Mark Robert Pullen

aka Marko Pulenović

aka Big Pull

aka Mark Ovull

Once Upon a Time

Born 1976 and raised in Rovers-land, industrial east Hull, East Yorkshire, Humberside, England, Great Britain, the UK (all one place).

Eufemizmi

Ponekad sa namerom da ucinimo da se osobe za koje pretpostavimo da se po nacionalnosti, rasi, mozda nekom fizickom nedostatku ili necem drugom mnogo razlikuju od nas, osete prijatno, mi sami cesto upadamo u neprijatne situacije. Narocito kada se radi o nacinu govora: u tim slucajevima cesto dolazi do gafova. Ali covek dolazi u dilemu i po pitanju prijema, vecera, pozdrava.
U Sjedinjenim Americkim Drzavama postoji "politically correct" ( politicki ispravan): to je neka vrsta internog bontona koji se koristi u novinama, na televiziji, u administraciji da se ne bi uvredile nacionalne manjine, hendikepirane osobe, osobe koje obavljaju fizicke poslove.

Blog se zove "Rucak u nedelju", a ne "Nedeljni rucak" zato sto ovaj poslednji naziv  pretpostavljla instituciju trpezarije u Cacku kad keva u tacnih 14:30 iznese gigantske kolicine predjela, supe, rinflajsa (kako li se to pravilno kaze?), sarmi k'o konjska glava i palacinki sa orasima u kremu. E to je nedeljni rucak. Ovde se samo radi o rucku u sedmi dan nedelje koga nam je Bog ostavio da ga praznujemo i da ne radimo nista.

Sunny BeachJuče sam se vratio sa od(mora), odmor koji sam cekao dve godine, od prošlog letovanja. Devojka i ja smo bili prilično neodlučni po pitanju destinacije. Prvi izbor je bila Grčka ali nismo hteli da rizikujemo zbog viza, Crna Gora se dobro poznaje, Hrvatska će da pričeka za neku od narednih godina, Turska je super ali nismo hteli ponovo autobusom a jeftine aviokompanije još ne lete iz Srbije, pa smo se odlučili za Bugarsku...

Nema  babe, i po prvi put ne kuvamo paradajz. 

Jer da je drugačije, već bi zvonio telefon i iz slušalice bi se čulo: “Tatja-na”, sa posebnim akcentom na „na”, kao kad mi je eksplodirala poslednja verzija otrova za pacove, ili sam farbala komšijsku terasu.  Jer u kući “u kojoj se zna reda”, paradajz se kuva 20.avgusta, bio radni dan ili vikend, što znači da je blog morao biti napisan još pre nedelju dana! 

Natascha Kampusch, the 18 year old Austrian woman who escaped from her kidnapper last week after eight years in captivity, is planning a trip to England to help get over her ordeal.
She is thought to be suffering from an extreme version of Stockholm syndrome, in which victims begin to associate and sympathise with their attackers.
Many Austrians are asking how the suspect was able to keep Natascha captive for eight years in a rural village without raising suspicion…
Although this is an extreme case, Der Standard claims, the basic characteristics can be seen nearly every day, for example in "young girls and women who live under the terror of a partner... or a domineering family patriarch".
http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/5288538.stm

and a Belgrade story...

Samo sam se vratila, pa imam i šta da vidim: pozorišnu predstavu italijanske ulične trupe u Novom Sadu prekinula policija, a po dojavi Episkopa bačkog, Irineja (Bulovića, aka Crvenog), čoveka poznatog po neuljudnoj bradi i jednakom razumevanju za porodicu Milošević, posebno za politiku glave kuće (sada penzionerke u bekstvu pred domaćim i inostranim organima gonjenja, Mire ukratko Marković).

Na hotelu Slavija, celom visinom, okačene 2 kutije nekog, lepo se vidi, baš skroz odvratnog čipsa, na onoj novoj Slaviji, neke žvake. Okolne fasade namalane Vajfertom, nekom bankom, šta li, u daljini se nazire zidina sa Ivkovom slavom, na Trgu neke slušalice zakačene preko kućice na autobuskoj, baloni nakačeni na reklamni stub, ceo jedan segment Staklenca prekriven Tuborgom, pola pročelja Narodnog pozorišta prekriveno nekakvim čaršavom sa imenom neke banke koje je šatro prijatelj Narodnog - jest, kao, nije im dala pare zbog reklame, društvenmog uticaja, ciljne grupe i koječega, nego što su ortaci!

'Košarkaška reprezentacija ovdašnja nastavila je kontinuitet rezultata na velikim takmičenjima' glasila je, ako se dobro sećam, najpopularnija fraza kojom bi se opisivao rasplet nekog velikog takmičenja.

Formalno se ništa nije promenilo. U Švedskoj 2003. 'Plavi' su bili šesti, u Atini 2004. jedanaesti, na EP u zemlji košarke nisu uspeli da se plasiraju u četvrtfinale, a 'šesnaest najboljih' domet je i u Japanu. Crni kontinuitet.

Najlakše bi bilo zaključiti, itekako to dobro ide posetiocima www.b92.net/sport, da bi bilo bolje da nismo ni učestvovali, da nam nisu poslali 'posebnu pozivnicu', da se nismo brukali. Ne bi bilo bolje.

pre izvesnog vremena, na ovom mestu u replikama na jedan od mojih topika Tanja Jakobi me je podsetila na tekst koji sam napisao za Našu Borbu, kao dnevnik "pre nekoliko godina"...Dugo mi je trebalo da otkrijem tekst međ back up diskovima sa prethodnih računara, no napokon evo ga, napisan je pre nešto više od "nekoliko godina", te čuvene 93 godine. Posle manjeg kolebanja ipak sam odlučio da ga bacim pred vas u celosti.

Nagoni na misli, o sebi, o drugima, gde smo bili, a gde sad. Svi mi, i svako za sebe.

To je vrednost koja opredeljuje ljude da poštuju jedni druge, da vole jedni druge, da se nađu jedni drugima u dobru i zlu.

Čovekoljublje ima puni smisao samo ako postane svakodnevna praksa i težnja svih ljudi.

Težnja da se stvori i razvija humano društvo.

Ljubav, simpatija, odnos poštovanja čoveka prema čoveku (poštovanja prema ljudima) i dobronamernost.

dok sam smišljao šta bih zanimljivo mogao da piskaram, a da bude privlačno i arjačkinjama i barjačkinjama; naišao sam na ovu odličnu studiju laslovu. studija nije ništa specijalno nova i spektakularna (1996.), ali je pametna; a neko je nekad rekao da pamet ne zastareva - tojest, nisam siguran da li je to ikada iko rekao al' ako nije, evo je, sada kažem: drugari, ovo je pametno nešto pa samim tim i večno.

kako bilo, ako postoje ljudi koje ne interesuje moj prikaz a nisu do sada imali prilike u životu da naiđu na ovaj tekst, mogu da pročitaju to i u izvornom obliku od samog gospodina autora: izvorni oblik.

      John je super cool tip.Visok, tamnokos, s plavim prodornim ocima. Menja frizuru svakog meseca. Trosi stotine ( ponekad i hiljade) dolara na svoju super cool garderobu. Vozi nova kola svakog meseca, ponekad i svake nedelje. Ima  super sredjen stan. Ima svoj omiljeni radio “ The Infinite Mind”. Vikende provodi na super cool  zurkama po ogromnim loftovima gde srece gomilu zanimljivog sveta.Super se provodi…Ponekad, iz zezanja odlazi preobucen u devojku. Moze mu se.Moze mu se sve sto pozeli, jer…

Godinu dana je prošlo od kako je Izrael okončao razdoblje samozavaravanja da može i treba da drži teritoriju na kojoj većina stanovništva želi svoju državu, a Izraelce doživljava kao okupatore.

24. avgusta 2005. je poslednji od oko osam hiljada izraelskih naseljenika napustio Pojas Gaze. Dvadesetak dana kasnije otišla je i vojska. Tadašnji premijer Arijel Šaron im je poručio: „Ne shvatajte ovo kao gubitak teritorije nego kao čin od vitalne važnosti za budućnost države Izraela”. Drugu važnu rečenicu izustio je te jeseni i to u UN: „Palestinci imaju pravo na svoju državu i slobodu i Izrael nema nameru da im se nameće kao vladar”.