.Ide tramvaj. U tramvaju je 8 putnika. Troje ih sedi: dvoje s desne strane i jedan s leve. Oni što sede gledaju se, a oni što stoje leđima su okrenuti jedni prema drugima. Na sedištu sa strane stoji kondukterka. Malog je rasta i kad bi stajala na podu, ne bi mogla da dohvati konopac od zvonceta.
Tramvaj ide i svi se klate.
Kroz prozor promiču Berzanski most, Neva i kovčeg. Tramvaj se zaustavlja, svi lete napred, padaju i u isti glas izgovaraju: Kučkin sine!
Kondukterka viče: Marsovo polje!
U tramvaj ulazi novi putnik i glasno kaže: Pomerite se, molim vas! Svi stoje ćutke i nepomično. Pomerite se, molim vas!, viče novi putnik. Prođite napred, napred ima mesta!, viče kondukterka.
Putnik koji stoji napred, ne okrećući glavu i nastavljajući da gleda kroz prozor, kaže dubokim glasom: A kuda da se čovek makne, jedino na onaj svet.
Novi putnik: Dozvolite da prođem.
Putnici koji stoje penju se na kolena onima koji sede i novi putnik prolazi kroz oslobođeni prolaz do  sredine, gde se i zaustavlja. Ostali putnici ponovo zauzimaju pređašnji položaj. Novi putnik zavlači ruku u džep, vadi novčanik, uzima novac i moli putnike da ga predaju kondukterki. Kondukterka prima novac i šalje nazad kartu.
                                                         

We were packing up on Saturday morning getting ready for a few days of sun, food, way too beer and partial relaxation at our viked vekendica in Sumadija when Mama got a call from her niece (one of like 200 Mama has)...  Actually, I have this theory that when Marija & I got married in 2000, I immediately became related to half of Sumadija.  Every time we travel around Marija will yell out; "Stop, I see my cousin!  Let's give him/her a ride"...  which of course ends up at four in the morning with me dealing with the previously mentioned; Three Rules of Sumadija.

bajke...i mama i tata su bili mnogo siromašni i nisu imali više hrane za Ivicu i Maricu i odlučili su da ih ostave u šumi...

... I vuk je pojeo Crvenkapu i baku...

...i veštica je dala Snežani otrovnu jabuku..

U tom trenutku, već četiri godine sam stanovala u ne-kraju, na bezličnom Bulevaru revolucije, u zgradi poznatoj po kafani „Šestica”. Bila sam neka nova strašno važna osoba koja je odslušala “paket aranžman”, bila inventar na tribinama u SKC-u i Domu omladine, obišla “zlatnog papagaja”, “arcade” i “galeriju”, šetkala po mondenskom KPZ-ui napravila tranziciju od sedam milja..od padanja na mangupe sportiste do loženja na intelektualace… 

Reinvent yourself

Reinvent yourself

Reinvent yourself

Pise mi prijateljica " najvise me proganja rastuce osecanje da je, kao sto je rekao Karver, posle izesne tacke – zivot nemoguce promeniti"

Apsolutno netacno!

U Americi su najpopularniji " makeoveri" ili sto bi se srpski reklo prepravke. Prepravljaju je sobe, kuce, kuhinje, kupatila, frizure, lica,tela ali trenutno je pocelo da biva popularno prepravljati samog sebe, ili sto bi se ovde reklo " reinvent yourself " Mislim da je ceo trend zapocela naravno kraljica "Reinvention" -a Madona koja je za poslednjih dvadesetak godina menjala svoj izgled, imidze, religije, od erotski oslobodjene, provokativne i balasfemicne seks dive do Kabalom prosvecene super-mame i autorke knjiga za obdaniste...

Kako najbolje započeti dan, nego uz jutarnju kafu, cigaretu i hitove najgolemata i najskandalnata zvezda vo Balkan, Aziza. Jutros sam stigao sa zasluženog (čitaj: nezasluženog) odmora, avionom (čitaj: autobusom) sa Sejšala (čitaj: iz Bugarske). Čim sam stigao u moj petosobni stan na Dorćolu (čitaj: garsonjera u Višnjičkoj banji), umutio sam ness kafu s mlekom (čitaj: skuvao tursku kafu bez mleka), proverio sam šta se dešava na Queeria blogu (čitaj: gej pornografskim sajtovima) i pozvao svog dečka (čitaj: svog kolegu Bobana). Kao i svaki luzer (baba devojka bez kučeta i mačeta) na letovanje sam otišao porodično, with my divorced sister and her little daughter (umetničko ime Ćike).

Slaže se uz nameštajU svakom većem gradu preko grane moja obavezna usputna stanica je knjižara sa knjigama na stranom jeziku.

Taj ritual upražnjavam još od mitskih tura po Trstu sredinom osamdesetih. Tokom godina, po berićetnom safariju istakli su se, razumljivo, Zagreb, Ljubljana, Minhen, London, Njujork.

Od niza pasija iz detinjstva, jedino je jurnjava za knjigama na engleskom konstanta koja ne prolazi.

Pre izvesnog vremena, iz čista mira, setio sam se mog omiljenog lika iz detinjstva. Imao je harizmatično ime i bizarno zanimanje. Zvao se Bora 3 i bio je “pošteni lopov”. Brojka “tri” je svakako označavala mesto u hijerarhiji, možda čak u dinastiji raznoraznih Bora, dok objašnjenje delatnosti bila je čista aporija. Dok se prisećam njegovih majstorija oko džeparenja i skidanja ručnih satova zbunjenim žrtvama koje je zamajavao atraktivnim pričicama, iznenada mi naviru uspomene na njegovog pretka (dedu, oca, starijeg brata?), na Boru 1.

Negde u avionu iz Ciriha za Skoplje, baš iznad moje Srbije, kada sam se kao i svakoga puta kada bih bila blizu kuće pitala da li život u inostranstvu ipak ima smisla i da li sam napravila pravu odluku, počela sam sa čitanjem knjige Vesne Bjelogrlić Goldsworthy "Černobiljske jagode" (na nemačkom: "Heimweh nach Nirgendwo" iliti Nostalgija ka nigdini). I ja sam imala 24 godine kao i Vesna kada je Srbiju zamenila  inostranstvom (ona Velikom Britanijom a ja Švajcarskom). I ja sam, kao i Vesna u njenim memoarima, pronašla puno puno obrazaca u nekim dogadjajima i osobama iz mog okruženja, a ipak najviše sličnosti u mogućnosti i uspehu života i ljubavi na dva jezika i u dve kulture. 

(K)Radoman na jahticiImam jednu jako lošu naviku. Svako jutro, uz jutarnju kaficu, moram da prelistam novine. Ili tzv. novine. Od onih žutih pa sve do onih crnih. Taj mali rutual ima dva zadatka: da mi malo pomogde da mi želudac proradi i ujedno da se podsetim gde u stvari živim. A najbolje vreme za to je jutro.

Mislio sam da sam čovek koga malo stvari može iznenaditi, ali sam se prevario. Ljudska glupost je tako maštovita i neograničena. Do te spoznaje dolazim svako jutro oko 9.30. listajući "novine". I svako jutro se pitam da li je taj mitski 5. oktobar zaista i postojao. Dok listam svu onu štampu, doduše više gledam slike i čitam samo naslove, stičem neki čudan osećaj da je "sve isto samo njega nema."

 Ili : Everybody's life is a mess...untill it's edited.

         U savremenom Americkom drustvu srednje klase sve je odavno sredjeno I organizovano,od slobodnog vremena koje se organizovano,smiljeno i struktuirano trosi do ormana koji su sistematizovani uz pomoc strucnjaka( vidi post closet doctors).
         Ostalo je samo da se srede uspomene. Da ne stoje razbacane na fotografijama po starim kutijama u na brzinu poredjnaim albumima ili po nasumice snimanim video kasetama. Ali za to najcesce niko nema vremena a bogami ni talenta.Ali zato ovde postoje doktori za secanja: Creative memories managers. Strucna lica osposobljena i spremna da za odredjenu sumu lepo sloze, sistematizuju i izedituju sva vasa secanja

Aparat za noćne more!Nema teže stvari nego kada sam na ivici nerava i moram u sebi da prevalim rečenicu: Ne mogu više! Simptomatično, no ovo mi se najčešće dešava dok gledam TV, posebno domaće televizije. Gora od činjenice da tokom -famoznih -devedesetih -godina -Miloševićevog -veka -došlo -do -opadanja -vrednosti, je ona da se do danas nije ništa promenilo!

Iako želim, ne mogu (bre!) da ostanem imun na gluposti, ali baš to- gluposti, koje nam se nameću sa svih strana. Mislim da je najgora kazna danas u Srbiji: Da bog da ti riknuo DVD plejer u petak!

I nemojte mi reći, promeni kanal, nije u tome fora!

U svim mojim omiljenim novinama, od onog djubreta Kurira, do ozbiljnih tablosa Sveta i Skandala, danima kruže slične informacije ilustrovane mahom privatnim fotkama pripadnika srpskog džep* seta, kako šetaju skoro pa anatomski oblikovane sise, kao i same vlasnice istih, letujući na Azurnoj Obali, mahom u San Tropeu. Tako čitam da su porodice obogaćene na kasi zajma za Srbiju, od kojih je glavna lopuža već mesecima u bekstvu, svoje obis naslednike poslali jahtama "da napune baterije" bas u ovo "mondensko letovalište", gde je glavna zabava (piše Rirku) prskanje šampanjcem iz magnum boca vrednih i po pedesetsoma evra (ili pedesetsoma felacija, kako koja broji).

U Njujorku živi otprilike 1.700 diplomata koji u Ujedinjenim nacijama predstavljaju svoje zemlje. Pošto uživaju diplomatski imunitet, što znači da se ne mogu sudski goniti u zemlji – domaćinu, često se dešava da diplomatski predstavnici parkiraju nepropisno, a nikada za to ne budu kažnjeni. Dimenzije ovog problema najbolje ilustruje činjenica da je u periodu 1997-2002, ukupna vrednost neplaćenih kazni za parkiranje u Njujorku iznosila više od 18 miliona dolara.

Ova situacija je bila idealna da se istraži kako na korupciju utiču društvene, kulturne i druge ukorenjene norme osim onih pravnih. I pokazalo se, nećete verovati, da utiču mnogo, jer kako inače objasniti da diplomate iz zemalja u kojima je korupcija veća, imaju mnogo više neplaćenih kazni za parkiranje.

Kaze mi prijateljica iz Beograda: “ Radi se neka nova predstava na Kosutnjaku. Glume svi koje mozes da zamislis“…Pa sta? Nista.Na Brionima izasao Pandurov I Serbedzijin Tesla? I sta pitam? Nista. Nista uzbudljivo.Slabo se pisi, niko ne prica,kao da nikog ne zanima.Kao da se jedino zabavljaju oni koji su unutra..Samo njima je vazno. Ili ni njima nije toliko.Ko to zna, a I koga briga?              

     Kako se to desilo, pomislim, da umetnost postane nebitna, marginalia, bojim se da kazem dosadna. Je li to samo kod nas tako zbog zatvorenosti, pada kriterijuma, nedostatka novca? Nece biti. Kod nas su na primer pozorista jos uvek drzavna,sto ce reci zakonom zasticena od propasti i neuspeha. Kinematografija kakva takva, dobija pare od Ministarstava, raznih evropskih foruma I fondacija, znaci donekle se moze, neko prati brine, podrzava…