deca ratnici            Skoro sam pročitao informaciju da danas u svetu u raznim vojskama i paravojskama na svim kontinentima ratuje preko 500.000 dece mlađe od 16 godina. Ovo je samo nezvanični podatak a broj ove dece je verovatno mnogo, mnogo, veći.            Ono što je najfrapantnije od svega- ova deca ratnici su jedni od najsurovijih boraca i često čine strašne zločine.

            Verovatno, ona na rat gledaju kao na igru koja im je uskraćena u ratnom detinjstvu.

Po drugi put je dogodiAljosa i Tarao taj najveličanstveniji trenutak u mom životu- postao sam tata.

Ovog puta dobili smo kćer Taru...

Nakon 10 dana od njenog rođenja shvatio sam da ću biti bogatiji za još jedan novi izazov- nepodeliti ljubav.

"A bilo koga da sretnete, mene, vas, naše komsije, pa kad bi o nekom komšiji, bilo kojem komšiji, netko napravio dokumentarni film, taj film bi bio strašno zanimljiv. Toliko se života i toliko sudbine nakupilo."- reči su Zijaha Sokolovića junaka mog novog projekta za dokumentarni film "Poslednji putujući glumac"
Ove reči su me inspirisale da na svom blogu započnem jednu novu rubliku koja će se zvati upravo " Ljubitelji života".

Pobijene flaše 

otvoreni prozori

 mrtve cigarete 

Pre par dana, nakon 5 godina, video sam se sa prijateljem koji već duže živi preko okeana.
Na pitanje zašto mi ne odgovara na emailove dobio sam iznenađujući odgovor:
"Ne mogu. Nemam šta da ti pišem. Mislim da nisam uspeo u životu"

Onda se setih da se na proslavi 15 godina mature jedan deo prijatelja i prijateljica takođe nije pojavio iz istog razloga. Misle da nisu uspeli i ne žele da se sretnu sa onima za koje smatraju da jesu.

Nije me bilo cilj?neko vreme.

Jedan od junaka mog novog dok. filma mi u jednom trenutku kaže da se ponovo  vratio svojim životnim ciljevima. U jurnjavi da se postigne uspeh, ma koliko on bio veliki i značajan za društvo i svet generalno, često zaboravljamo šta su nam životni ciljevi.Ili u stihiji traženja priznanja i afiramacije ne stiženo ni da ih do kraja definišemo.

pogled u sebeKao student  imao sam svoj kafić...U njemu nikad nije bila tolika gužva da se sa šanka nije mogao videti izlog preko puta i ljudi koji prolaze napolju...Okupljali smo se neobavezno, najviše u kasnu jesen i tokom zime. Sedali bi za polukružni šank i ispijali pića i razvijali razne priče i teorije.Jedna od naših omiljenih društevnih igara bio je Čovek- Vanzemaljac. 

Jedan od retihroditeljstvo kao zanat!? "zanata" koji se ne može usavršiti do kraja je sigurno roditeljstvo.Jer roditelj je roditelj do kraja života. I uvek je sve za njega novo...

On stari ali i deca rastu, odrastaju i stare zajedno sa njim...

bajke...i mama i tata su bili mnogo siromašni i nisu imali više hrane za Ivicu i Maricu i odlučili su da ih ostave u šumi...

... I vuk je pojeo Crvenkapu i baku...

...i veštica je dala Snežani otrovnu jabuku..

...Često čujem komentar "Ko zna zašto je to dobro" ili "Ništa nije slučajno"...Da li to upućuje da postoje neki znaci na životnom putu koji nam nagoveštavaju mogući sledeći korak ili nas barem pripremaju za njega?Ako ti znaci postoje kako ih pravovremeno prepoznati?

Sigurno je da samo jedan ugao sagledavanja stvari ne postoji i da svako od nas bira svoj objektiv kroz koji postmara stvarnost i ono iza nje...od izbora tog objektiva onda verovatno zavisi i to koji će nam se znaci pokazivati na putu...

Evo da podelim malo lepe vesti sa vama.
Dokumentarni fim MUHAREM, MUZIKA OČI ŽIVOTA ušao je u selekciju MUSIC DOC FEST u Rimu /15.-30. septembar 2006/.
Da podsetim film je do sada osvojio 5 domaćih i internacionalnih nagrada.

To je priča o slepom romskom muzičaru koji sa svetom komunicira preko svoje muzike, svog bendža.

Produkcija: Filmska i video produkcija KRUG
Producenti: Ivan Hadži Zdravković, Željko Mirković
Reditelj: Željko Mirković
Scenario: Željko Mirković, Ivan Hadži Zdravković
Ideja: Rade Vučković
Direktor fotografije: Ivan Hadži Zdravković
Montazer: Darko Ković

Putovao sam skoro autobusom sa jednog kraja Srbije na drugi.
Stajemo u svako mesto uz put. Vozači prave pauze i po 20 minuta...Zatim ulaze u kafanicu u nekom selu da ručaju...
Putuje se sporo...Niko izgleda ne žuri...
Reših da se ne nerviram, da posmatram ...
Gledam kroz prozor truckavog autobusa... Kuće...
Uglavnom dvospratnice poređane pored puta...
I skore sve nezavršene. Neomalterisane... Prizemlje ozidano i useljeno. I prvi sprat ponegde sređen, ali potkrovlje gotovo nigde. Kao da čeka neke sledeće generacije da ga iskoristi i sredi...
Kuće su tu - postoje , ali ne funkcionišu kako treba.

Jedan kolega mi je skoro rekao da prijatelji ne postoje. Zapravo, da on misli da prijatelji ne postoje i da je prijateljstvo jedna velika društvena zabluda.
Čovek je uvek na kraju sam sa sobom- kaže on....

Šta onda uopšte znači biti prijatelj?
Spremnost da se pred nekim otvorite ko kraja, ali i spremnost da čujete, da žrvtujete deo sebe bez krajnje korisiti?
U prijateljstvo treba uložiti svoje vreme...Treba ga negovati...
Koliko prijatelja onda čovek može imati u životu?
Ne mnogo sigurno

Na prozor skrece mi kloparanje kise o oluk...Nebo tesko a ja se jos nisam privikao na povratak kuci...

Jos do juce pogled mi je odmorno putovao po Egejskom moru...

Cudno, ali kao da se umor polako vraca...kao da stanuje tu negde i kao da je jedva cekao da se vratiAkritasm...Ej, dosao si...i vec ga osecam kako mi prilazi kao da hoce da se vrati u starog vlasnika...

Pokusavam da se setim predivnog mesta Akritasa pored Haniotia. Hotel-restoran sa najvecim brojem Grckih vina u celoj Grckoj- preko 12000...

odmaram se lagano na grcko moru i pratim kako se polako zauzimaju pozicije po barovima pred pocetak sutrasnjeg fudbalskog prvenstva...

ima dosta engleza ovde samnom u hotelu...

vec su se naostrili za subotnju utakmicu...

cene piva po barovima polako padaju...

svako bi hteo engleze u svom baru...

sad mi je krivo sto nismo u istoj grupi...
bila bi jos bolja zabava...