kofer

Recimo da ja preferiram radio. Oduvek. Kao klinac sam razbio jedan radio. Imao čekić, i u nečemu što se zvala ogradica, kao jednogodišnji loknasti neuhranjeni plavišan velikih ušiju, istim sam ga razbio.

Možda me kroz živiot prati neko osećanje krivice tim povodom, pa ga okajavam ljubavlju prema istom mediju. Al’ stvarno volim radio. Radio sam na radiju, prvo na Studiju B kao gimnazijalac, prvi urednik mi je bio današnji ministar kulture, nakon njega današnji direktor kulturnog centra u Parizu, najzad supervizor u mojim noćnim progamima  bio je Duško Radović, dobroćudni „namćor“ legendarne misli i rečenice koje je ostavio za sobom generacijama što dolaze. Bar u to verujem.

Bez rečiKraj godine ni na vidiku, a već ne može da se živi od raznih lista.

Šta da radim. Primećujem ih, jer ih volim.

Ali... dvadeset i pet najseksi knjiga svih vremena?

Ah, taj seks, pašću u nesveks. Koliko puta ga uopšte možete strpati u naslov svojih postova?

Piše Peconi

Taxi Tanzer, u pomoć, u pomoć! Niko više neće da se igra sa nama. Hteli smo da igramo tango, tango argentino. I igrali smo. Šest puta smo pokušali da uhvatimo korak. Uhvatili smo ga svih šest puta. Odigrali su sa nama tango muerte. Zato sada nko više neće da se igra sa nama. Obala Slonovače, kažete. Večeras. Allianz Arena. München. Tamo gde je u istorijskoj pivnici trebalo da raširimo našu zastavu na kojoj piše Pohod na Tron i ostale vrsne reči a naročito slike, i proslavimo plasman u naredni krug. Video sam kako stojimo nas četvorica na masivnom hrastovom stolu sa najlepšom zastavom na celom prvenstvu, polivamo se pivom iz velikih litarskih krigli dok masa navijača iz celog sveta nazdravlja sa Die Fantastische Vier.

 Desila se još jedna nesreća sa smrtnim ishodom u našim  oružanim snagama. Nadležni su još jednom odmah izašli na lice mesta. Primiće, verovatno,  opet predstavnike udruženja  roditelja postradalih vojnika.  Koje  postaje sve brojnije, ali  i dalje bez šire podrške.  Formirana je još jedna komisija da istraži okolnosti i uzroke nesreće, koja će se ili raspasti, ili ugasiti.  Politika je još jednom, sasvim slučajno, nekako u isto vreme objavila tekst, o psiho-fizičkoj ne-spremnosti regruta. Deo javnosti  seriju incidenata koji postaju trend  relativizuje i argumentima  da se to  dešava i drugde. Drugi deo će, verovatno opet,   ponuditi  svoje političko-advokatske usluge, pa  marginalizovati ceo slučaj, kad vidi da nema političko-medijsku težinu.  Ovog puta  privedeni su svedoci i akteri nesreće, vojnici,  koji po PS tu nisu trebali da se nađu. Na njima će se, ako je po ishodima prethodnih nesreća  suditi, kola verovatno i slomiti.  Šta i očekivati od vlasti koja još nije razrešila aferu Topčider-posledicu njene saradnje sa haškim beguncima? Svoj odnos  prema poginulim gardistima i prema suđenju za ubistvo pokojnog  premijera  država je nedavno  pokazala  angažovanjem Vuka Tufegdžića, koji je Draganovu i Draženovu smrt umalo skroz obesmislio, njegovim slanjem na lice mesta ubistva svedoka saradnika. Ni od predsednika Tadića, profesionalno i intimno, očito,  vrlo zainteresovanog za vojna pitanja, o Topčideru ne čujemo ništa. Šta očekivati i od nezavisnih,  opozicionih i bivših političara koji su, takođe,  odustali da  aferu Topčider  isteraju na čistac  i prepustili je zaboravu? Ili dogovoru.  

Ali, šta je sa ostalima? Šta je sa budućim regrutima, šta je sa roditeljima vojnika koji su sada u vojsci i onih  koji će tek da idu? Šta je sa civilnim sektorom? Šta je sa studentskim udruženjima? Otužan je nesklad nezainteresovanosti za aferu Topčider  u odnosu na studente-domce i njihov  flert sa državom oko crnogorskog referenduma. Kao da u životu nema bitnijih tema od cene smeštaja i školarine.Društvo koje nije u stanju da genriše solidarnost i sprovede kolektivnu akciju oko jednog slučaja,  teško da ima  potencijal za promene dublje društvene i političke promene.

Ponekad mi se čini da smo, ili bar jedna dobra većina, u kolektivnom neznanju u kakvoj zemlji zapravo živimo? Ne samo u kontekstu granica, veličine, imena, nije mi ni važno ako nemam osećaj primarnog ljudskog dostojanstva i ponosa, već u kontekstu normalnosti šta je ispravno i poželjno a šta ne!

Čini mi se i da nema pravila, da nema prihvatanja nijednog nasledja osim ružnog sećanja i bednih ratničkih mitova.

Nema pravih zvezda i velikih dogadjaja.

Čuo sam da se na tržištu nalazi gomila falsifikovane kozmetičke robe (shodno povećanim letnjim potrebama), pa tako nema ni pravih sapuna da se očiste svi koji bi hteli da sa sebe speru nagomilanu prljavštinu.

Na putu smo za Minhen. Sa nama putuju i Holanđani. U levoj, bržoj traci, idu na obračun sa Argentinom. Za prvo mesto. Nismo još stigli ni do Frankfura, zastoj na putu, napredujemo brzinom naših krilnih napadača. Svima se iz kola vijore zastave, kod nas iza zadnjeg sedišta rolna toalet papira. Idemo da ruke dignemo bar jednom, a da to nije zbog pretresa...

.Sta znaci kvalitetan zivot?
Sta je potrebno jednoj osobi da bude pozitivna?
Sta je potrebno jednoj osobi da zivi u skladu sa sobom?
Sta je potrebno jednoj osobi da zivi u skladu sa svetom koji je okruzuje?

Zvuci jednostavno, a zasto je to nama tako komplikovano?
Zasto imamo toliko otpora?
Zasto smo tako nezreli?
Zasto se svega plasimo?
Zasto smo toliko nepoverljivi?
Sta treba da se uradi da bi se to izmenilo?

Atmosfera u gradovima.
Atmosfera u zemlji.

Svako od nas se barem jednom dnevno zapita gde bi mogao da pobegne iz ove zemlje neradnika i licemera. Da li je bolje pobeći u Sloveniju, pa da za vikend možeš da zabasaš ovamo i odvališ se s ortacima ili je možda bolje zapaliti u Ameriku, promeniti ime i prezime, oženiti se Amerikankom i što pre zaboraviti odakle si došao? Ili je možda pravo rešenje otići u Južnu Ameriku, gde biste ponovo živeli kao pas, ali bi bar na raspolaganju imali lepog vremena, koke i meleskinja u neograničenim količinama (i otrovnih pauka, doduše).

MistressJedino je ona uspela da dobije kartu. Možda. Kec i tri nule, toliko je vredelo to parče zelenog kartona juče. Još popodne u gradu na svim prometnijim raskrsnicama očajnici u belim i žutim dresovima, očajnici bez dresova, stoje sa duhovitim porukama i čekaju da se desi čudo. Dobiti kartu, otprilike ravno mogućnosti da mi danas ukrotimo slonove. Čime? Mrežom za leptire?Malo je batice...

 Saopštenje za javnost

HOĆEMO DEMOKRATIJU – NE TEOKRATIJU!

NI KURVE NI SVETICE – NEGO ŽENE
21. juni 2006. Trg republike, u 19h Beograd

Ženski performans u organizaciji Dah teatra i Žena u Crnom iz Beograda

S obzirom da je patrijarhat sistem koji proizvodi sve vrste nepravdi, a posebno tlačenje žena u celom svetu, ova akcija je vid međunarodne feminističke solidarnosti.

Inspirisane smo pokretom i akcijama žena različitih rasnih, etničkih i religijskih pripadnosti, koje se u Francuskoj bore za vrednosti laičke/sekularne države, pod imenom NI KURVE, NI POTČINJENE (NI PUTTES, NI SOUMISES). One, kao i mi, obelodanjuju da zloupotreba religije u političke svrhe najviše pogađa ženska ljudska prava. Zato insistiraju na laicizmu/sekularizmu – potpunoj odvojenosti Crkve od države, što podrazumeva i nemešanje Crkve i verskih zajednica u obrazovni, zdravstveni i zakonodavni sistem.

Napokon!Napokon! Album za koji se mislilo da je samo mit se pojavio u prodaji posle skoro 35 godina! Album BLUE je povratak jedne od najvećih diva današnjice, Dajane Ros.

Sve je počelo davne 1972. godine kada je Dajana Ros ostvarila fenomenalnu ulogu u filmu o životu Bili Holidej (još jedne velike zvezde). Toliko je bila fenomenalna da je bila nominovana za Oskara. Nažalost, dve stvari joj nisu išle u prilog: to što je crna žena i što je te godine u nominaciji za oskara za glavnu žensku ulogu i Lajza Mineli (koliko zvezda u ovom blogu!) za ulogu Seli Bols u filmu Kabare.

PeaceEnglezi, Šveđani i Nemci na jednom mestu. Potpuno ludilo. Danas u Kelnu, derbi svih utakmica prve faze. Prošetali smo kroz grad i osetili svu čar Svetskog prvenstva. Bez Engleza to nije to, šta god ko mislio o njima. Prvi ja nisam lud za njihovim fudbalom, ali njihovi navijači, to je zaista svetski unikat. Kažu da je noćas bilo fajta po gradu, da su mnogi zaglavili u mardelju. Tamo gde smo mi bili, nije bilo nikakvih problema.

Zamenik ministra trgovine XXX je pre jedno mesec dana u emisiji na Studiju B rekao: nije postojanje monopola u nekoj grani privrede problem, problem je kad se taj monopol zloupotrebljava. I tek tako da ne bi slučajno pomislili da mu se to omaklo, ponovio je to u drugom dnevniku na RTS-u kad su ga pitali o trgovinskim maržama na ulje. ...

 Piše Švaja

 BakljadaKakva je celokupna organizacija svetskog prvenstva u fudbalu precizno će se sumirati tek na kraju spektakla. Ali već sada je moguće osvrnuti se na nekolicinu detalja. Redare, policiju i dolazak na stadion.

Redari su naravno efikasni, a kakvi bi i bili, ali ono što privlači pažnju je njihova efikasnost ukombinovana sa maksimalnim stepenom tolerancije i ljubaznosti. Sitnije prekršaje dozvoljavaju. Iako je pušenje zabranjeno na svim stadionima, niko vas neće opomenuti ako zapalite cigaretu. Može da se stoji, ali čim se pojavi makar i najmanji nagoveštaj neprilika odmah će vas usmeriti da sednete na svoje mesto. Ako odbijete, neće postati agresivni, ali će biti toliko uporni sve dok ne isteraju svoje. Bez prelaska visoke granice ljubaznosti.

Igrom slučaja, bila sam van Srbije dve godine. Iako sam verovala da redovno i pomno pratim vesti, kad sam se konačno, ne previše voljno, ponovo našla u Beogradu, shvatila sam da se, u međuvremenu, na informativnom planu dogodilo nešto što sam potpuno previdela.