Pun kufer praznih priča

kofer

Recimo da ja preferiram radio. Oduvek. Kao klinac sam razbio jedan radio. Imao čekić, i u nečemu što se zvala ogradica, kao jednogodišnji loknasti neuhranjeni plavišan velikih ušiju, istim sam ga razbio.

Možda me kroz živiot prati neko osećanje krivice tim povodom, pa ga okajavam ljubavlju prema istom mediju. Al’ stvarno volim radio. Radio sam na radiju, prvo na Studiju B kao gimnazijalac, prvi urednik mi je bio današnji ministar kulture, nakon njega današnji direktor kulturnog centra u Parizu, najzad supervizor u mojim noćnim progamima  bio je Duško Radović, dobroćudni „namćor“ legendarne misli i rečenice koje je ostavio za sobom generacijama što dolaze. Bar u to verujem.

Prestao sam da radim na radiju kad sam upisao fakultet, nije se bilo vremena. A onda, dosta kasnije sa mojim drugarima zapatio se na Radiju Bgd u noćnom programu sa emisijom Radio Nostalgija. Bilo nam je prelepo, slušalo nas pola Evrope, kamiondžije sa noćnih putovanja, okasneli taksisti sa beogradkih ulica, mučene nesanicom domaćice bliskog nam godišta...i naravno mnogi drugi.

Radio je za mene uvek bio mogućnost koja dalekosežno i potpuno nepredvidivo razvija maštu onog koji sluša, otprilike nešto kao knjiga koja se upravo čita, njene reči stvaraju svakom čitaocu u glavi i  mislima sliku događanja koja se opisuju jedinstveno i neponovljivo. Možda je moja metafora prejaka, ali uvek sam radio tako doživljavao i na zvuke muzike stvarao sopstvene slike onih koji te melodije izvode bivajući konstantno razočaran vizualizacijom iste muzike na nekom Mtv-u, Super Chennelu ili bio kom drugom muzičkom TV kanalu.

Putovanja, koja su me po svetu vodila, nudila su mi nove radio izazove, nove jezike, melodije, ritmove i glasove koji su me uvek radovali.

Brzina tehnologije i rasprostranjenost i funkcionalnost globalne mreže popularno nazvane Internet, danas mi pak omogućava da radio b92 uključim podjednako u Montrealu i Ljubljani, kao što mi „KEXP Seatlle radio“ stoji uključenim kod kuće a „Iranian radio“ u jutarnjim satima na poslu dok ispijam prvi čaj i grickam integralne kekse u Svetogorskoj ulici.

Sve u svemu, radio drži primat, bar kod mene, pa čak i domaćin ovog sveobihvatnog bloga koji već godinama ispred svog imena nosi RTV za mene a pouzdano i većinu svojih, slušalaca, gledalaca i posetilaca, još uvek ostaje samo legendarni Radio B 92.

E sad, ovo dođe kao uvod...a evo priče.

Vraćajući se sa svog skorašnjeg boravka u Zagrebu, ko nekad okrenuh na auto radiju  stanicu pod brojem koji označava 1.program nacionalnog radija.

„Kad ja tamo, a ono međutim...“

Emisija pod duhovitim nazivom – s predsjednikom uz kavu (http://www.hrt.hr/hr/audio_clip/). I sad kako god to zvučalo, shvatim da oni, tj. novinari, njih dvojica jednom nedeljno odu kod predsjednika da im skuva kavu, pa pričaju sa njim o tome, gde je bio, šta je radio, šta će da radi a kako će se to odnositi na živote građana u zemlji u kojoj žive. Između ostalih sređenih stvari kojima sam tih dana bio prijatno iznenađen, ovo je bila dodatna. Bar do trenutka dok se ne dotakosmo nas. Al’ o tom potom.

I glas predsjednika rodi u meni sva ona sećanja na svojevremeno njegovo vladanje zemljom koja više ne postoji, na svakojake uglavnom ružne priče o njemu kao robijašu, nacionalisti, najzad čoveku koji na temenu ima istetovirano U, „al se to sad od njegove kose ne vidi“.

Prošlo vreme, kosa mu se proredila, al od U ni traga...

Što ne umanjuje njegov učinak u nestanku zemlje kojom je rukovodio, i nastanku one kojom rukovodi.

Te, dakle, slike koje mi se rodiše uglavi nisu se više odnosile na vizualizaciju njegove lobanje, njegov razgovor uz kavicu odavao je simpatičnog čičicu nadasve inteligentnog koji ni mrava ne bi zgazio, sve do jednog trenutka.

Al’ i o tom potom.

Meni njegova priča i simpatično ćaskanje rodi sliku o tome da bi recimo naš neki radio, ako baš ne i B92, mogao da svrati kod našeg predsednika, ne daj bože predsednika vlade na kafu, espresso ili tursku (pardon Srpsku) a najbolje kuvanu, to jest ukuvanu (kad pređete s one strane Drine, shvatićete koliko je taj naziv bitan) imam neki utisak da nam predsednik pije ovu talijansku varijantu, a ovaj drugi uhuhu-ukuvanu.

Joj te emisije....pa eto ko ima mašte može da se i bez slušanja razmaštava kako bi to izgledalo. Ne da se pretpostaviti, koliko bi ova ukuvana bila gorka. Setih se sad jedne rečenice koja bi mogla biti dobar light motiv emisije sa predsednikom (čitaj VLADE): u antlogijskom filmu Dušana Makavejeva „Sweet Movie“, glavni lik ležeći zatrpan u gomili kristalnog šećera pred sobom meša sadržaj kafene šoljice uz repliku – „koliko god šećera da stavim ostaje mi nepopravljivo gorak ukus u ustima...“ 

Ne čini li vam se da sam počeo da se bavim politikom?

A nisam hteo...

A sad ono potom...

U razgovoru predsjednika i kave postoji deo i kad se jede rahatluk valjda, a koji se tiče suseda. Svake nedelje, bogami. E to je dakle poslastica!

Sećam se da su nas u školi savetovali da ništa lakše da naučimo koje se zemlje graniče sa našom, (sada bivšom zemljom) no da sklopimo kolaž od početnih slova reči BRIGAMA ( Bugarska, Rumunija itd....)Sad je to potpuno irelevantno. Ali ovog junskog dana vozikajući se ka izlasku iz glavnog grada RH, shvatih da je poenta u tome da simpatični i nadasve mudri predsjednik sve susede naziva imenom, a mene i moju zemlju, za koju kaže da je slučajno i nenadano postala nezavisna, ne naziva...

Nikakvim imenom...

Ni on ni njegov sagovornik. A ni kava...

Zove je – „Ta zemlja...“

Kaže – „U Toj zemlji...“

Misli – „Bez Te zemlje...“ 

Osetih se prevarenim, osmeh mi se pretvori u grimasu, valjda od te kave ostade neki gorak ukus u ustima.

Zato je valjda i ne pijem...

Hitao sam ka Svojoj zemlji sa svih 110 konja koji su me nosili uglačanim putem ka Svom gradu. Na ulasku u nju dočeka me tabla na kojoj je pisalo ime neke davno postojeće države sa grbom koji više ne važi, poderana zastava na zarđalom jarbolu nekad bele boje, osmeh ljubaznog policajca iza masnog stakla trošne kućice sa otpalim vratima, prljavi toalet vezan kanapom dok ne daš 30 dinara da ti se automatski otvori,  rupe na našem delu nekadašnjeg puta bratstvo jedinstvo koje me vode do kuće.

Na ulasku u grad dočeka me radarska kontrola sa željom da mi bezuspešno naplati par kilometara prekoračenja brzine.  Lagano sam se uvlačio u zoru Svog grada ispražnjenim delom auto puta što prolazi kraj giganski velelepne sportske dvorane. Nad glavom mi prelaze senke nadvožnjaka koji vode ka novom delu Mog rano probuđenog grada.

Na jednom od tih mostića jasno vidim čoveka. Približavam mu se. Stoji malo u raznožnom stavu, ruke su mu upućene ka sopstvenom međunožju, iz njega u mlazovima curi svetlicava tečnost kojom pokušava da pogodi retke automobile što ovog jutra ulaze u grad. Pokušavam da izbegnem taj nenadani mlaz dobrodošlice.

Uspevam.

Pa ipak osećam se zapišano.

Je li to zbilja Moja, ili TA zemlja...

I sa čijim se ludilom ona graniči?

Isključio sam radio.

Iluzija je prestala.