Is It Vietnam Yet?.
That’s OK, I Wasn’t Using My Civil Liberties Anyway.
Bush. Like a Rock. Only Dumber.
Let’s Fix Democracy in This Country First.
If You Want a Nation Ruled By Religion, Move to Iran.
If You Can Read This, You’re Not the President.
Of Course It Hurts: You’re Getting Screwed by an Elephant.
George Bush: Creating the Terrorists Our Kids Will Have to Fight.
(over a photo of Bush) Electile Dysfunction.
America: One Nation, Under Surveillance.
They Call Him “W” So He Can’t Misspell It.
Which God Do You Kill For?

In all honesty, it’s not very often that I laugh out loud. I often chuckle to myself or smile widely when amused, but actually letting rip with a hearty chortle is a rarity.

Da budem iskren, retko kada se nasmejem glasno. Često se prigušeno smejem sam sebi ili koristim širok osmeh kada mi je nešto smešno, ali je retko kada se baš opustim i nasmejem glasno i iskreno.

Nina NastasiaNina dolazi ponovo u Beograd. Ko je prošli put imao neopravdani izostanak, evo prilike da sada položi ispit.

VAŽNO OBAVEŠTENJE: Zahvaljujući Ivanu Lončareviću, po dve karte za koncert su dobile čitateljke bloga Tanja i Sofija. Očekujemo sa nestrpljenjem izveštaj sa koncerta.

Il Postino

Sećate li se filma “Il Postino”? Ovo je mali putopis, priča o ostrvu Salini na kome je ovaj film o prijateljstvu, ljubavi i poeziji snimljen.

Salina je jedno od sedam Eolskih (po surovom bogu vetrova) ili Liparskih ostrva. Ovo su vulkanska ostrva, nedaleko od obale Sicilije, dva su aktivni vulkani. Salina se nalazi nekako u centru male trokrake zvezde, na jednu stranu su Panarea i Stomboli, na drugu Lippari i Volcano i na treću Alicudi i Filicudi. 

Devojka iz reklame Komercijalne bankeVerujem da postoji veliki broj ljudi koji se oduševljavaju zanimljivostima. To je jedan od razloga zašto sam prethodnih dana pokušavao da utvrdim kako se zove manekenka iz spota Komercijalne banke, čime se bavi Nikola Lončar, kako je zapravo nastala skraćenica OK, da li je istina da je Koka Kola osmislila lik i boje Deda Mraza...

I hteo sam da malo promenim način pisanja bloga, da to bude jedan opušten tekst za čitanje. Naravno, uvek postoje i skriveni razlozi.

Dakle, jeste li znali....

1. da neki tvrde da je koktel Long Ajlend nastao u vreme prohibicije kada su mešana alkoholna pića uz dodatak Koka Kole kako bi piće ličilo na ledeni čaj. Ipak, mnogi su uvereni u dokaze po kojima koktel 70-tih godina prošlog veka izmislio barmen Rouzbad Bad, naravno u baru na Long Ajlendu

HidrangeasKada probaju vino dégustateurs okreću čašu prema svetlu, promatraju boju, duboko udušu mirise, mućkaju napitak po ustima i na kraju kažu: „osećam aromu šumskog voća, višanja, jagoda“ ili „ima tu tragova čokolade i cimeta,  muškata i nara“; a mi na to ne znamo šta bismo rekli - naše vino je od grožđa. „Koje sorte?“ pitaju oni. A mi im onda nabrojimo sorte, a oni se čude; nešto im nedostaje ... pa kažu, „prebogat bouquet“. Istina, nešto tu nedostaje. Postoji tu jedan tajanstven sastojak a i jedna legenda koja objašnjava zašto je vino osobito. Jeste da je nerado pričam ali ću je vama ispripovedati, jer je prilika; naše vino, kojeg ima u pola sveta, je napokon došlo u zemlju Srbiju.  

Pa, kome se čita, por favor, nek pritisne » dalje.

 knitting onePraznično neprigodno zabavnjikavi sanjarski blog, obuzela me je takva griža savesti zbog nepisanja, tj. sporog & uživancijskog pisanja da sam odlučila da okačim ničim izazvani kao-blog...za uplitanje vrlih blog pisaca i pesnika.

Mustre su moguće razne, prelivi svih vrsta, sve dugine boje,meki i tvrdi bod, vunicom, rečima, bojama, slikama i stihovima...

A neko ko uMe da obJasni petLju „pravo, a ukršteno“...neka odmah dojavi rešenje jedine neosvojene Tajne, a u Lakom osvaJanju....

   Konacno je stigla zima u Beograd. Barem tako izgleda. Pas me je cvileci cekao ispred ulaznih vrata a ja sam navlaceci pola ormana na sebe preispitivao odluku o njegovoj kupovini. Sinoc sam otpao' u dnevnoj sobi uz "Utisak nedelje" pa sam zaboravio na njegove potrebe. Stoicki je podneo moje nepostovanje njegovih elementarnih prava na nuzdu. Da bih mu se ulizao, nosio sam ga dole tri sprata, tepajuci mu na uvo ljigavstine. Nepotrebno. Istovario' se pred vratima kapije pored nogu predsednice kucnog saveta. Srecom u dzepu mi se zatekla salveta pa sam njegovu gomilicu, prosetao stotinak metara do prvog kontejnera. U medjuvremenu je pojurio za mackom i "nestao u akciji". Potraga za njim trajala je oko sat vremena, kada sam se utucen zbog njegovog nestanka, uputio ka ulazu.

Exit Main StageKoliko je Exit veliki i važan događaj jasno je između ostalog i zbog večite frke oko istog. Ove godine frka je počela nešto ranije nego što je očekivano otvaranjem mogućnosti za rezervaciju ulaznica.

Prvog dana, prošlog četvrtka, kako kažu Exitovci, za manje od dva sata 6000 ljudi se prijavilo za odlazak na Exit po najnižoj ceni. Meni je malo čudno da se nudi rezervacija ulaznica iako zvanično nije najavljeno ni jedno ime, a još čudnije mi je da ljudi ipak rezervišu ulaznice. Međutim, ja se ne razumem baš u festivale i pretpostavljam da su dovoljna garancija prethodne godine.

Foto: Mira ZdjelarHavana je minsko polje, malarična močvara sa koje su prognana sećanja, džungla u kojoj vrela stihija ne prepušta ništa samilosti, sama sadašnjost puna retrospekcija, nedovršeni film u kojem gangster vadi svoj pištolj i ubija svoju sopstvenu sliku, i tako u nedogled.

(Miguel Mejides: Rumba Palace, 1995)

Izgleda kao da se u Havani koja više ne postoji sve zvalo Biltmore: jedan od najčuvenijih hotela s početka 20. veka (sadašnji Hotel Sevilla), najekskluzivniji društveni klub u kojem čak ni predrevolucionarni predsednik Batista nije mogao da bude član jer mu koža nije bila dovoljno svetla (sadašnji Club Havana), i ko zna šta još ne. Od svega toga danas je ostao jedan jedini starinski natpis, koji se jedva drži iznad trošnog ulaza i još trošnijeg salona koji se krije iza ulaza: Cafetería Biltmore.

Ovaj blog je o realnosti, čiji smo mi integralni deo. I o fenomenu gde ne samo da u toj realnosti
izvire lepota, kako je NŠarski citirao Andrića, kao i divlje cveće, tamo gde ga niko ne sadi, pošto je, po mom mišljenu, to lepota koju je teško ne primetiti, nego ta lepota izvire svuda. Ona u stvari ni ne izvire, mi živimo u njoj.

"Ako nešto ume da uzvrati udarac to nešto postoji". Deo je realnosti. (Kolokvijalno interpretirano Dr Johnson-ovo "I refute it thus" u James Boswell-ovoj knjizi "Life of Johnson", a pošto je Johnson šutnuo kamen rezigniran pokušajima da mu se objasni kako realnost izvan naše svesti ne postoji). David Deutsch u svojoj knjizi "The Fabric of Reality" nudi i alternativnu improvizaciju na Dr Johnsonove reci: "Ako je neki entitet, po najjednostavnijem objašnjenju, kompleksan i autonoman, taj entitet je realan".

Evo sam se slatko isvadjala sa jedno četiri dnevnika. Sve sam im rekla i sad mi je lakše. Jedini način da izdržim sva ona zveketanja i odvaljivanja po raznim dnevnicima, je da aktivno učestvujem u doživljaju. Jeste pričaju oni, ali ja se ne dam, neću da ćutim.

Ova moja horda dece ima skoro monopol nad televizorom. Interesne, starosne i polne razlike su dramatične. Često je predmet spora poznat i komšijama, koji samo kad bi bili hrabriji, komotno bi kroz zidove mogli da se uključe u aktivnu diskusiju oko izbora kanala i emisije.

Vidim godisnjica je smrti Franje Tudjmana. I bas na njegovu godisnjicu rikne i Augusto Pinochet. Dva generala, dva diktatora, obojica unesrecila hiljade ljudi i obojica imaju armiju sljedbenika koji smatraju da su preporodili sopstvene nacije. Obojica skoncase bez sudski dokazane odgovornosti za ratne zlocine iako su istrazioci (oni medjunarodni) provjeravali uloge obojice. Zlocini nisu upitni vec samo da li su oni direktno odgovorni. Cudo je ovaj datum. Konvencija protiv genocida usvojena je bas negdje ovih dana u decembru 1948. godine, a na danasnji dan i Univerzalana deklaracija o ljudskim pravima. Onda je nekako i simbolicno da barem dva diktatora riknu na taj datum.

“Kažu da je čovek  proizvod svoje okoline. Ne. Hoću da okolina bude rezultat mog delovanja u njoj.“  iz filma Dvostruka igra.

“Tek sa formiranjem "svetske javnosti" koja sebi dozvoljava i iz daleke distance da skandalizuje gaženje ljudskih prava, bilo gde da se gaze, ona i jesu definitivno postala univerzalna!” Jirgen Habermans

Ako je postojala jedna stvar koju kao dete nisam voleo u odlascima na letovanje, onda je to bilo pisanje razglednica. Posebno kada je na razglednicama očekivan tekst duži "Ovde je sunčano" ili originalniji od "Puno pozdrava iz". Od kada su računari nagrnuli u naše živote, razglednice su gotovo nestale. Zašto bih nekome slao sliku Dubrovnika, Osla, Rima ili bilo kog drugog mesta na svetu, ako se hiljade lepših fotki mogu skinuti sa weba? Zašto bih nekome slao parčence kartona sa lošom reprodukcijom koje će putovati danima po poštanskim vrećama i proći kroz ruke desetina poštara i transportnih radnika, ako e-mail stiže za par sekundi? Zašto bih se trudio da napišem "Puno pozdrava iz" ili proširenu rečenicu, ako esemes "sve ok, mah" nosi istu informaciju?