Jedan stari gospodin i super-osunčano jutro nad gradom. Rođen je 1915. godine u Novom Sadu. Tridesetih prošlog veka je počeo osećati neodređeni nemir, i 1939. godine imigrira, na prevaru, sa studentskom vizom, u Palestinu koja se u tom momentu nalazi pod britanskom kolonijalnom upravom. Kao svršen pravnik i poznavalac mnoštva stranih jezika, ubrzo zatim dobija nameštenje u Britanskom komunikacionom odeljenju u Kairu. Tamo će provesti godine do famozne odluke UN-a o particiji Palestine i o podeli zemlje na dva entiteta, jevrejski i arapski, sa perspektivom državnosti za obadva. Kada arapski svet objavi rat (stogodišnji rat, Večni Rat?) novostvorenoj državici, stari gospodin se angažuje u njenoj 'new-born' diplomatiji. Tamo će provesti narednih trideset godina. Po okončanju karijere, dolazi u dokumentarne arhive Memorijalnog muzeja Holokausta 'Jad Vašem', i uređuje dokumentaciju jugoslovenskih Jevreja. Kada Hebrejski univerzitet preuzme deo brige o tom poslu, stari gospodin otvara zasebni arhiv, Dokumentacija jugoslovenskih Jevreja (Toldot Jehudei Jugoslavia). Tu ga zatičem, u njegovoj muzej-kancelariji. Proslavio je nedavno 91. rođendan, i izgleda savršeno svesno i živahno, gotovo da je sav pretvoren u duha svojom neodoljivom energičnošću.

Putovanje je pocelo okupljanjem ispred Skupstine grada Beograda, tu su se vec od 17 casova parkirali autobusi, pakovale stvari a roditelji su se nervozno setkali.

Usledio je zvanican deo i koktel i zatim ono glavno: podela pasosa sa vizama, inter-rail karata, raznih prospekata i uputstava kao i studentskih kartica Euro 26 i ISIC.

Nesto malo pre osam sati svi studenti su se skupili ispred skupstine da se fotografisu kad se iznemada iz komsiluka pojavio predsednik Boris Tadic koji je zapoceo foto session sa studentima a bogami i sa njihovim roditeljima i sa vozacima autobusa. Nakon toga put je mogao da pocne! Konvoj od cetiri nova novcijata Lastina autobusa, dvesta studenata i ne tako mali broj novinara i organizatora krenuo je put Madjarske.

Suviše se kratko i suviše brzo živi da bi objasnili koliko je neka tragedija velika. Čini se da posle nečeg jako velikog i jako ružnog svako plače zbog sebe i ne razmišlja kako da se Tragedija ne ponovi, već kako da sakrije sopstvenu Odgovornost za ono što je mogao da spreči! Ne zanima me koliko je Srba stradalo u Bratuncu, koliko Muslimana u Srebrenici. Zanima me kada ćemo naučiti da je život podjedanako vredan i prestati da ubijamo jedni druge. Na razne načine!

Dok čekamo na uključenje naših najboljih studenata sa turneje po Evropi, predlažem da "čujemo" kakvi su utisci jednog našeg ex studenta koji se odlučio da promeni zemlju svog akademskog sazrevanja. Evo šta Ognjen Cvijanović kaže o tome zašto je napustio studije u Beogradu i kakava su mu iskustva sada u Nemačkoj.

Povod ovom blogu su vasa pitanja i moji dogovori, vasi i moji komentari.

Primetio sam u komentarima, ne samo na ovaj blog, neverovatnu podeljenost na neka dva pola, u kojoj kada zapocne rasprava o jednoj konkretnoj temi, onda kako polemika izmedju istih "sagovornika" traje, tako idu sve dalje jedan od drugog, radikalizuju sopstvenu polaznu poziciju i onda zavrse svako u svojoj krajnosti. Ja s tim imam problem.

Jasmina Tešanović , Žene u Crnom, Beograd

PopečiteljiBudući da sam poreklom iz kraja, taj Palićki filmski festival je tokom godina nekako postao rutinska stvar u mom životu. Kako i ne bi, trinaesta inkarnacija, ej. Budi uspomene.

Na primer: pre više godina, dok sam se sa drugarima iz sveg glasa smejao fazonima iz Čovek ujeo psa, dva reda lokalnog krema duboko uvređeno filmom, pre nego što je demonstrativno napustilo projekciju, pogledalo nas je s takvom količinom gađenja, neverice i šoka... kao da smo im ujeli psa. Pa onda ludi dabl-bil ludog Dejvida Linča do duboko u noć (Lost Highway i Eraserhead). Ili zamislite premijeru Umri muški 3 pod otvorenim nebom, na jednom legitimnom festivalu. Neprocenjivo.

Nekad bilo...Kada sam bio u Libanu prosle godine, pricao sam sa mnogima - maronitima, sunitima, druzima, pravoslavcima, katolicima... ali ni sa kim iz Hezbolaha. Pricao sam i sa nekim siitima, ali su oni bili bliski Amalu, suparnickoj siitskoj paravojsci iz gradjanskog rata, a ne Hezbolahu.

Hezbolah je za mene, tokom citavog mog boravka, bio prava misterija. Oni nisu podrzali intifadu, ostali su verni Sirijcima, nigde ih nije bilo, ali su nekako svi moji sagovornici posebnu paznju obracali na Hezbolah. Svaki razgovor o mogucem raspletu zavrsavao se recima "...medjutim, nista od toga nece biti moguce ako Hezbolah..."

Evropski pokret u Srbiji i Euroinicijativa u saradnji sa ambasadom Republike Austrije i Skupštinom grada Beograda organizatori su projekta "Putujemo u Evropu".

Ovaj projekat je motivisan evidentnim neiskustvom mlade generacije u pogledu poznavanja Evrope "iz prve ruke". Mladi ljudi koji sada studiraju na univerzitetima u Srbiji i koji bi trebalo da budu nosioci razvoja ove zemlje u godinama i decenijama koje dolaze, silom društvenih prilika nisu imali mogućnosti da proteklih godina putuju van zemlje, a mnogi jedva da su videli još neki grad osim rodnog.

Suština projekta "Putujemo u Evropu" je vrlo jednostavna i u tome je možda najveći kvalitet i prednost ovog projekta. Osnovna ideja je da se omogući da 200 najboljih studenata na univerzitetima u Srbiji dobije Inter-rail karte i Šengenske vize za leto 2006. godine, za putovanje po Evropi prema sopstvenom izboru.

Zemlja večnog rata... Izrael, zemlja sunca, pomorandži, pustinjske prašine, i neuobičajeno bogate i sadržajne hronologije ratova i nasilja. Nedavno sam razmišljao o tome da smo celu tu priču o Bogu sami smislili da bi stvorili horizont bilo kakve nade gde prestaje rat. Skroro da je sve preostalo istorija ratova, uključujući i period od dva milenijuma kada nas nema ovde, pošto nas Vespazijan, Titus i Hadrijan šalju na kažnjeničko odsustvo u beli svet. Zanimljiv detalj iz te istorije je da je onaj Kralj David, pre tri hiljade godina, ratovao protiv Golijata i pobedio ga udarcem iz praćke u glavu iako je to bilo sasvim neočekivano. David se nakon toga rasprostire po teritoriji na kojoj mi živimo danas. Jedini problem je u tome što je Golijatovo telo palo, ali izgleda da njegov duh kruži i dalje prostorima: Golijat je bio rodom iz Gaze.

Raduje me sto mogu da najavim blog koji će stizati direktno iz Jerusalima. Sa nestpljenjem ocekujemo da Srdjan Fuchs započne svoj dnevnik i tako nam prenese bar deo atmosfere u kojoj se ovih dana živi i radi u ovom gradu večitih strepnji.

Takođe radimo na tome da na B92 Blogu dobijemo i dnevnik iz Libana.

 dakle, 37 most u Parizu je ujedno i prvi koji je nazvan po nekoj zeni...

 Paris bridge named after feminist Simone de Beauvoir. The 37th bridge over the Seine bears the name of a literary icon. A footbridge in honour of the French writer and leading feminist Simone> de Beauvoir has been opened in Paris. Designed in the form of two steel intersecting curves, it is part of a regeneration effort in south-eastern parts of the French capital. This is the city's 37th bridge and the first to be named after a woman.

BBC news http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/5175808.stm _______________________________________________

no comment

Nebeski narod i nebeski autobusBio sam okrenut licem prema zidu. Bilo mi je tako vruće. Kapljice znoja slivale su mi se niz leđa. Želeo sam da skinem sve sa sebe. Prišao mi je s leđa. Bio je sve bliži i bliži dok se skroz nije oslonio na mene. Osećao sam njegovo snažno telo i njegovu toplotu. Bilo mi je još toplije. Stavio je svoju ruku pored moje. Tela su nam se zalepila od znoja. Osećao sam njegov vreli dah na vratu. Želeo sam da pobegnem, da se sklonim, ali nisam mogao, autobus je bio pun prepun. Izdržaću ovu torturu i sledeći put ću dobro razmisliti da li ću koristiti gradski prevoz. (Neko bi rekao: sve ti je loše! Ali takav komentar bi smatrao zlobnim jer ja sam ipak fina riba u ovom moru plavom.)

I tako dobismo još jedan spomenik vođi četnika, osuđenom ratnom zločincu.

Gubitnici Drugog svetskog rata koriste trenutak izgubljenog kompasa u Srba, prave parastose i mitinge, slave i tuguju, podižu spomenike. Onome koji je Drugi svetski rat dobio i koga ceo svet priznaje, spomenike smo odavno porušili, mrzimo ga i stidimo ga se. Oni koji misle da to tako ne treba, ili su se odavno diskreditovali obožavanjem Slobe i podržavanjem jugoslovenskih ratova, ili mudro ćute, valjda nošeni onom pogubnom "pametniji popušta", ili pak misle da će izgubiti na političkoj popularnosti, pošto bi neko mogao da im prikači da su "komunjare".